/ B&F Plus / Srbija i rizici monokulturne poljoprivrede
BiF Analize Čitajte B&F online

Srbija i rizici monokulturne poljoprivrede

This post has already been read 1342 times!

Cene politike koja podstiče praksu monokulturne poljoprivrede kao jedine alternative su visoke za društvo, na polju uticaja na životnu sredinu i problema javnog zdravlja, a svi ih prihvatamo. Kapaciteti za poljoprivrednu proizvodnju na bilo koji drugi način odbacuju se kao neefikasni, i kao takvi oni nemaju svoje mesto u novoj globalnoj tržišnoj ekonomiji. Čak i ako sve interesne grupe zauzmu stav koji brani biodiverzitet u političkoj i ekonomskoj agendi, u realnosti imamo najekstremniji status quo koji je ljudska istorija ikad zabeležila.U ovim okolnostima, poslednji način da se izbegne najgori mogući scenario je spašavanje semenskog materijala. Što se tiče agrarne politike Srbije, ako se ide za primerom razvijenog sveta, imperativ je da se koliko god je to moguće sačuvaju i obogate postojeći genetski materijali u biljnom i životinjskom svetu, da se promoviše lokalna, izuzetno vredna organska proizvodnja hrane, kao alternativa industrijskoj proizvodnji hrane, piše Ljubiša Mijačić, magistar studija o životnoj sredini sa Cleveland State University, u Ohaju, SAD, u tekstu “Analiza rizika- Monokulturna poljoprivreda”, koji prenosimo.

monokultura
Od postojanja čoveka uspostavljanje ravnoteže između prehrambene proizvodnje i raspoloživog zemljišta bilo ključno za opstanak svih civilizacija. Jedan od najznačajnijih aspekata koji definiše sve civilizacije je zavisnost od proizvodnje specifične nutricione base koja je još korišćena kao osnova za izgradnju društva (struktura, ekonomija, religija…). Da bi opstale, sve kulture su birale najbolje poljoprivredne kulture i najkvalitetnije seme koje je obećavalo da će dati najbolji rod i time obezbedili nutricionu bazu zajednice . Tako možemo reći da monokulturna poljoprivreda (uzgoj jedne vrste poljoprivrednog proizvoda) nije izum modernog doba, jer je i u prošlosti bila zastupljena kao i danas. Istorijska revolucija u poljoprivrednoj proizvodnji izgradila je društvo, a monokulturna poljoprivreda omogućila je kontrolisanu ekonomiju koja se ne razlikuje mnogo od današnje.

Čak i ako posmatramo veličinu populacije u odnosu na veličinu planete, možemo reći da je monokulturna poljoprivreda u prošlosti bila na zanemarljivom nivou, i da nije mogla imati nikakvog uticaja na životnu sredinu jer je samo mala površina zemlje bila obrađivana. Istoričari i ekonomisti se sa ovim neće složiti. Neki kažu da je uticaj monokulturne poljoprivrede u prošlosti bio čak i ozbiljniji, jer se nijedan neželjeni događaj nije mogao ublažiti međunarodnom trgovinom kao danas. Odgovor na pitanje zašto su nestale civilizacije u nekim slučajevima ima više veze sa neuspehom u održavanju prehrambene proizvodnje nego sa bilo čim drugim. Postoji veliki broj pokazatelja da je vladala glad i da su se ratovi vodili zbog nedostatka hrane prouzrokovanog štetočinama i invazijama parazita bukvalno “biblijskih” razmera. Izumiranje dinosaurusa možda i nije izuzetak.

Koji je danas obim monokulturne poljoprivrede u odnosu na biodiverzitet? Neke studije daju alarmantne podatke da je samo u Kini broj poljoprivrednih vrsta proizvedenih 1940. od 10.000 danas pao na nešto više od 300 vrsta. Ono što još više zabrinjava je činjenica da se Kina u oblasti agrarne tehnologije još uvek smatra nedooljno razvijenom zemljom sa tradicionalnom poljoprivrednom osnovom.

Kao i tokom istorije, ni danas niko u prehrambenoj industriji ne bira rado monokulturnu poljoprivredu, i svest o problemima je veoma prisutna u svim interesnim grupama. Ipak, zbog zamaha koji postoji, kao i nestašice hrane sa kojom se svet suočava, niko nema rezervni plan sa kojim bi se odgovorilo na toliko “potreba” i “želja”. Tako monokulturnu proizvodnju u prehrambenoj industriji danas koriste i razvijene i nerazvijene zemlje. Racionalan um bi trebalo da preispita veze između sistema pre nego što donese neki izbor ili formira mišljenje o nekom od aktuelnih pitanja, kao što su koncentracija aflatoksina u mleku, tema koja je danas u Srbiji veoma prisutna, ili bolest ludih krava iz ne tako daleke prošlosti, epidemija ešerihije koli, itd.

biodiverzitet

Prvi talas moderne monokulturne poljoprivrede započeo je sa industrijalizacijom i migracijama u urbane oblasti. Ishrana zasnovana na mesu i živini dovela je do velike potražnje za kulturama koje se koriste kao osnova stočne hrane (kukuruz i soja), kao sekundarnim elementima u lancu ishrane. U proizvodnji hrane, dvostruko je teži zadatak proizvesti meso, ali visoka potražnja za proteinima životinjskog porekla donosiocima odluka ne ostavlja puno izbora.
Agrarna zelena revolucija iz 1940. godine obezbedila je tehnologiju neophodnu za pokrivanje visoke potražnje za proteinima za ljudsku ishranu, za sve veću populaciju, prvo u razvijenim zemljama, a zatim i za raspodelu viškova zemljama u razvoju. Jednostavnim posmatranjem politike i delovanja najrazvijenije svetske agroekonomije možemo videti da danas u Sjedinjenim Državama manje od 3% populacije, odnosno poljoprivrednika, hrani preostalih 97%, kao i neke druge države koje ne mogu zaštititi svoja tržišta. Ovo samo po sebi stvara zamah svetskih razmera u tome koliko monokulturna proizvodnja količinom nadmašuje kvalitet. Isti ekonomski pokretač prisutan je svugde u svetu, uključujući i Srbiju, gde je profit imperativ, i agrobiznis nema drugog izbora već da prati interese tržišta i sa manje resursa proizvodi više.

Drugi talas monokulturne poljoprivrede, znatno važniji i uticajniji došao je sa uvođenjem biotehnologije i genetski modifikovanih vrsta, i poznat je pod nazivom “genska revolucija”. Bez obzira na kontroverze koje prate temu bezbednosti genetski modifikovane hrane u celom svetu (tu debatu ja lično smatram većim delom iracionalnom), sama tehnologija izgrađena je na pozitivnim iskistvima zelene revolucije i ona uvodi ekstremne oblike monokulturne poljoprivrede koji nikada ranije nisu viđeni na zemlji.

Poslednji talas, iako nije u punom zamahu, je nova praksa poljoprivredne proizvodnje kao izvora energije, a koja se zasniva na podsticanju obnovljivih izvora energije kao progresivnom rešenju zadovoljavanja svetskih potreba za hranom. Ovaj radikalni predlog (mogu reći i dekadentan) da koristimo poljoprivredu da bismo hranili naše automobile stvorio je dodatne nestašice hrane čime je doveo monokulturnu poljoprivredu do ekstremnih razmera da bi se obezbedila dovoljna količina hrane.
Sve ove aktivnosti imaju svoju cenu u različitim aspektima: ekološkom, zdravstvenom, socijalnom, i konačno, ekonomskom.

Monokulturna poljoprivreda je tehnološki vođen metod proizvodnje koji koristi standardizovanu opremu, sintetička đubriva, pesticide i konstantno ističe monokulturnu poljoprivredu kao imperativ bez ikakve druge alternative na vidiku. Ali kako da govorimo o održivosti kada tehnološki proces ne uključuje prirodne cikluse i upotrebu poljoprivrednog otpada, kao što su đubrivo i ostaci useva, i umesto da prati prirodni životni ciklus kada su resursi već u procesu proizvodnje, mi smo njime stvorili još više ekoloških problema.

biodivezitetmapa

Zbog gajenja istih kultura, kontrola štetočina postaje sve teži zadatak koji na duži rok ima samo jedno rešenje: korišćenje više pesticida. Hibridna semena mogu izgubiti sposobnost reprodukcije i ostaviti poljoprivrednicima samo izbor da koriste ono što se traži na tržištu i što će za njih biti najprofitabilnije. U doglednoj budućnosti, stručnjaci tvrde da će ovaj obrazac proizvodnje smanjiti plodnost zemljišta, što će kao posledicu imati glad u svetu. Još jedan značajan efekat se potcenjuje od strane svih uključenih strana, a to je nedostatak biodiverziteta u biljnom svetu koji ima ogroman uticaj na životinjski svet koji od njega zavisi. Drugi značajni ekološki efekti koji takođe ne bi trebalo da budu zanemareni su: erozija, cvetanja algi usled obogaćivanja hranljivosti vode, invazija štetočina i korova, a usled korišćenja pesticida za monokulture, i neželjeni efekti na javno zdravlje, kao i mnoge drugi.

Cene politike koja podstiče praksu monokulturne poljoprivrede kao jedine alternative su visoke za društvo, na polju uticaja na životnu sredinu i problema javnog zdravlja, a svi ih prihvatamo. Kapaciteti za poljoprivrednu proizvodnju na bilo koji drugi način odbacuju se kao neefikasni, i kao takvi oni nemaju svoje mesto u novoj globalnoj tržišnoj ekonomiji. Time se ne omogućuje izbor politike fleksibilne raznovrsne proizvodnje.

Odrednice politika variraju, od predmeta interesovanja do različitih postavki vrednosti. U današnjoj agrarnoj proizvodnji najviše se radi o profitu i ekonomskim podsticajima za farmere. Najbolji dokaz za to je činjenica da svetsko tržište hrane nema granica u odnosu na različite vrste i kulture, čime se veliki značaj daje političkom aspektu ovog pitanja. Monokulturna poljoprivreda prepoznata je kao dominantan logičan iskorak u pravcu “održive” ekonomije, kako u razvijenom delu sveta, tako i u zemljama u razvoju. Za nacije koje su dostigle nivo “održivosti” u proizvodnji hrane, to i dalje ostaje princip. Čak i ako sve interesne grupe zauzmu stav koji brani biodiverzitet u političkoj i ekonomskoj agendi, u realnosti imamo najekstremniji status quo koji je ljudska istorija ikad zabeležila.

U ovim okolnostima, poslednji način da se izbegne najgori mogući scenario je spašavanje semenskog materijala. Spašavanje biodiverziteta postaje imperativ i pitanje nacionalne bezbednosti u mnogim zemljama širom planete. Institut za useve „N.I. Vavilov Research Institute of Plant Industry”, osnovan 1894. godine, samo je prvi u nizu instituta osnovanih da prikupljaju semenski materijal i bore se protiv gladi u Rusiji i u svetu. Ovo je jedna od mnogih institucija bolje poznatijih kao “sef za sudnji dan“ koje predstavljaju jedino oružje koje svet ima protiv negativnih uticaja na životnu sredinu uzrokovanih savremenom monokulturnom poljoprivredom i predstavljaju potencijal za razvoj poljoprivrede u budućnosti na koje planeri računaju.

Od svih faktora ove doktrine najviše su zapostavljeni socijalna i ekonomska cena. Poljoprivreda nije imuna sa tačke gledišta postavljanja društvenih vrednosti i korporativni trendovi imaju tendenciju da kontrolišu proces proizvodnje hrane. U okviru novih trendova u poljoprivredi, u delu koji se odnosi na privatizaciju genetskog materijala i pravnu regulativu koja pokriva intelektualna svojina, a koje uglavnom podržava Svetska trgovinska organizacija, poljoprivrednici neće moći da sačuvaju seme i obnove ciklus u proizvodnji hrane. U tom smislu, monokulturna poljoprivreda je odličan instrument i imperativ u izgradnji monopola u procesu proizvodnje hrane, koji u odsustvu alternativa može dovesti do većih društvenih uticaja, pa čak postati i pitanje od značaja za nacionalnu bezbednost. Obezbeđeno snabdevanje hranom u današnjem svetu više određuje suverenost nego bilo šta drugo u ovom veku.

Jedinstveno društveno i ekonomsko stanje u Srbiji predstavlja i šansu i prepreku za zaštitu biodiverziteta i smanjenje potreba za monokulturnom poljoprivredom. Tržište semenskog materijala je otvoreno i postoji malo ili nimalo propisa o proizvodnji poljoprivrednih kultura, ali napredak u tom procesu je u toku.

Primera radi: prošlogodišnja politika sa poljoprivrednim subvencijama kao podsticajima za količinu prinosa umesto za posejanu površinu prouzrokovala je određene političke i društvene turbulencije u Srbiji. Ja mogu da tvrdim da je predložena politika ekonomski opravdana, i efikasna sa tačke gledišta dobiti i nagrađivanja merljivog uspeha. Još jedan dobitak je i u iskrenom prijavljivanju količina prinosa i podataka koji se unose u statističke modele. Tipičan scenario u kojem su svi na dobitku, ali da li je to zaista tako? Podsticanjem sigurnosti i visokih prinosa da bi se obezbedila visoka marža od subvencija, tržište semenskog materijala bi se smanjilo na manji broj alternativa koje bi bile povoljne za državne programe, banke i osiguravajuća društva, a ne za poljoprivrednike i potrošače.

Kada se sve ovo uzme u obzir, razumno je očekivati da će monokulturna poljoprivreda definitivno biti intenzivirana i ojačana kroz drastičnije mere na polju genetske revolucije, genetski modifikovanih vrsta i proizvodnje etanola. Takođe je velika verovatnoća da će situacija postati još i gora. Postoji nekoliko ovakvih izazova gde kreatori politike moraju birati stranu između toliko željenog diverziteta i rastućih potreba stanovništva, imajući u vidu da danas milijardu ljudi nema dovoljno kalorija da preživi dan. Kao i u svemu drugom, postoje razlozi i za i protiv, i mogao bih da predstavim čvrste argumente za obe opcije. Dajem samo predlog koji se zasniva na mojim ličnim vrednosnim ocenama:

– Ukoliko nekim slučajem jedna osoba ili porodica potroši polovinu svojih prihoda na hranu, u stvarnosti oni bi bili dobitnici od monokulturne poljoprivrede od drugih, a višak novca mogla bi da ulaže u obrazovanje i preduzetničke poduhvate da bi izašli iz začaranog kruga siromaštva – kao glavnog pokretača monokulturne poljoprivredne proizvodnje. Ukoliko ipak oni troše četvrtinu ili još manje od svojih prihoda na hranu, onda je moguće da se isti okrenu alternativnim izvorima, po mogućnosti lokalnoj poljoprivrednoj proizvodnji dostupnoj sa lokalne pijace.

Što se tiče agrarne politike Srbije, i ako hoćete i politike nacionalne bezbednosti, ako se ide za primerom razvijenog sveta, imperativ je da se koliko god je to moguće sačuvaju i obogate postojeći genetski materijali u biljnom i životinjskom svetu, da se promoviše lokalna, izuzetno vredna organska proizvodnja hrane, kao alternativa industrijskoj proizvodnji hrane.

Ljubiša Mijačić, Magistar studija o životnoj sredini, Cleveland State University, Ohajo, SAD

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close