Doskora su svetski događaji bili smrt Dajane i fudbalski Mundijal, te nasilni i realni događaji, genocidni ratovi. Ali simboličkih događaja svetskih razmera, to jest ne samo svetske difuzije, nego događaja koji bi uzdrmali mondijalizaciju, nije bilo uopšte. Tokom te stagnacije devedesetih godina, imali smo štrajk događajâ (po izrazu argentinskog pisca Masedonija Fernandesa). No, dobro, štrajk je završen. Događaji su prestali da štrajkuju. S napadima na Njujork i Svetski trgovinski centar, imali smo posla sa apsolutnim događajem, „majkom“ događajâ, s čistim događajem koji u sebi koncentriše sve događaje koji su nam se ikada desili.
Čitava igra istorije i moći je preokrenuta, ali i uslovi analize. Treba reagovati u pravi čas. Jer dok su događaji stagnirali, trebalo je anticipirati ih i preteći. Kada oni ubrzaju do ove tačke, treba usporiti. Ali ne biti pokopan pod hrpama govora i oblakom rata, i pri tome sačuvati, netaknut, nezaboravni blesak slika.
Svi govori i komentari ogrešuju se o gigantsku abreakciju na sam događaj i fascinaciju kojom zrači. Moralna osuda, sveti savez protiv terorizma, mogu se meriti s nečuvenim slavljem što se razara svetska supermoć, što se na neki način razara sama, što se samoubija u lepoti. Jer ona je i podgrevala, svojom nepodnošljivom moći, sve to nasilje ubrizgano po svetu, i dakle imaginaciju terorista (a da to nije znala) koja je u svima nama.
To što smo mi sanjali o tom događaju, to što je čitav svet bez izuzetka sanjao o tome, budući da niko ne može ne sanjati o razaranju neke moći koja je u toj meri postala hegemonistička, to je neprihvatljivo za zapadnu moralnu savest, ali to je međutim činjenica, koja je upravo srazmerna patetičnom nasilju svih govora koji bi da je izbrišu.
U krajnjoj liniji, oni su to učinili, ali mi smo to hteli. Ako se to ne uzme u obzir, događaj gubi svaku simboličku dimenziju, samo je čista nesreća, čisto arbitrarni akt, krvava fantazmagorija nekih fanatika, koje bi onda bilo dovoljno ukloniti. No, mi dobro znamo da nije tako. Otuda čitav kontrafobični delirijum egzorcizma zla: ono je tu, svugde, kao mračni predmet želje. Bez tog dubokog saučesništva, događaj ne bi imao takav odjek, i u svojoj simboličkoj strategiji, teroristi nesumnjivo znaju da mogu da računaju na ovo nepriznatljivo saučesništvo.
Ovo u velikoj meri nadilazi mržnju, prema vladajućoj mondijalnoj moći, unesrećenih i potlačenih, onih kojima je dopala loša strana svetskog poretka. Ta pakosna želja u samom je srcu onih koji dele njegove prednosti. Alergija na svaki definitivan poredak, na svaku definitivnu moć, srećom je univerzalna, i dve kule Svetskog trgovinskog centra, savršeno su oličavale, u svom blizanaštvu, taj definitivni poredak.
Nema potrebe za nagonom smrti ili destrukcije, niti za perverznim efektima. Vrlo je logično, i neumoljivo, da porast moći raspaljuje želju da je razorite. I ona je sama saučesnica vlastitog razaranja. Kad su se dve kule srušile, imali ste utisak da su odgovarale na samoubistvo aviona-samuobica. Kaže se: „Bog ne objavljuje sebi rat.“ No, eto. Zapad, u poziciji Boga (božanske svemoći i apsolutnog moralnog legitimiteta) postaje suicidan i sam sebi objavljuje rat.
Nebrojeni filmovi katastrofe svedoče o tom fantazmu koji očito egzorciraju slikom, preplavljujući sve to specijalnim efektima. Ali univerzalna privlačnost kojom zrače, jednako pornografiji, pokazuje da je prelazak na čin uvek blizu – hir oporicanja svakog sistema, sve jači kako se sistem približava perfekciji ili svemoći.
Uostalom, sasvim je moguće da teroristi (kao ni eksperti!) nisu predvideli rušenje Twin Towers, koje je bilo, više nego napad na Pentagon, strašan simbolički šok. Simboličko rušenje čitavog jednog sistema desilo se uz nepredvidljivo saučesništvo, kao da su kule, rušeći se same od sebe, samoubijajući se, ušle u igru da bi dovršile događaj. U nekom smislu, čitav sistem, svojom unutrašnjom fragilnošću, podržava inicijalnu akciju.
Što se sistem više koncentriše mondijalno, uspostavljajući u krajnjoj instanci jednu jedinu mrežu, to postaje ranjiviji u jednoj jedinoj tački (već je običan mali filipinski hacker uspeo da, sa svog laptopa, pošalje virus I love you, koji je obišao ceo svet pustošeći čitave mreže). Ovde, pak, osamnaest kamikaza, apsolutnim oružjem smrti, pomnoženim tehnološkom eficijencijom, otvara globalni katastrofalni proces.
Budući da mondijalna moć u toj meri monopolizuje situaciju, budući da smo suočeni s tom strahovitom kondenzacijom svih funkcija koju vrše tehnokratska mašinerija i jedino mišljenje, šta ostaje drugo nego teroristički transfer situacije? Sam sistem je stvorio objektivne uslove za ovu brutalnu odmazdu. Uzimajući sve karte za sebe, on prisiljava Drugog da menja pravila igre. A nova su pravila okrutna, jer je igra okrutna. Sistemu čije prekoračenje same moći postavlja nerazrešiv izazov, teroristi odgovaraju definitivnim aktom čija je sama razmena nemoguća. Terorizam je akt koji u srce sistema opšte razmene vraća nesvodivi singularitet. Svi singulariteti (vrste, individue, kulture) koji su svojom smrću platili instaliranje svetske cirkulacije režirano od jedne jedine moći, svete se danas ovim terorističkim transferom situacije.
Terorom na teror – nema nikakve ideologije iza toga. Već smo daleko s one strane ideologije i političkog. Energija koja napaja teror, ni o kakvoj ideologiji, ni o kakvim pobudama, čak ni islamskim, ne polaže računa. To više ne teži da promeni svet, to teži da ga (kao jeresi svojevremeno) radikalizuje žrtvovanjem, dok sistem teži da ga realizuje silom.
Terorizam je, kao virusi, svugde. Reč je o svetskom razlivanju terorizma, koji je kao senka čitavog sistema dominacije, svugde spreman da se probudi kao dvostruki agent. Nema linije demarkacije koja bi omogućila da se on opkoli, pošto je u samom srcu kulture koja se protiv njega bori, a vidljiva pukotina (i mržnja) koja na svetskom planu suprotstavlja zapadni svet, s jedne, i eksploatisane i nerazvijene, s druge strane, spaja se tajno s pukotinom unutar dominantnog sistema. Ovaj se može odupreti svakom vidljivom antagonizmu. Ali protiv drugog, koji je viralne strukture – kao da je čitav aparat dominacije lučio svoj antimehanizam, vlastiti ferment nestajanja – protiv te forme gotovo automatske reverzije vlastite moći, sistem ne može ništa. A terorizam je udarni talas te nečujne reverzije.
Nije, dakle, uopšte reč o sudaru civilizacija ili religija, ovo u velikoj meri nadilazi i islam i Ameriku, na kojima se pokušava fokusirati sukob kako bi se stekla iluzija o vidljivom sučeljavanju i rešenju silom. Radi se, svakako, o fundamentalnom antagonizmu, ali koji ukazuje, preko sablasti Amerike (koja je možda epicentar, ali nipošto, ona sama, oličenje mondijalizacije) i kroz sablast islama (koji nije, nipošto on, oličenje terorizma), na trijumfujuću mondijalizaciju u sukobu sa samom sobom. U tom smislu, bolje je govoriti o svetskom ratu, ne trećem, nego četvrtom i jedinom zaista svetskom, pošto je ovde ulog sama mondijalizacija. Prva dva svetska rata odgovarala su klasičnoj slici rata. Prvi je stavio tačku na nadmoć Evrope i kolonijalnu epohu. Drugi je dokrajčio nacizam. Treći, koji se u stvari dogodio, u vidu hladnog rata i odvraćanja, dokrajčio je komunizam. Između jednog i drugog, svaki put se otišlo dalje u pravcu jedinog svetskog poretka. Ovaj koji je danas virtuelno prispeo do svog kraja, nalazi se u sukobu sa antagonističkim silama na sve strane raširenim u samom srcu mondijalnog, u svim aktuelnim trvenjima. Fraktalni rat svih ćelija, svih singulariteta koji se bune u vidu antitela. Sučeljavanje tako neuhvatljivo da s vremena na vreme treba spasti ideju rata spektakularnim inscenacijama, kao što su one u Zalivu ili ona u Avganistanu. Ali, četvrti svetski rat je drugde. On opseda ceo svetski poredak, svaku hegemonističku dominaciju – ako bi islam vladao svetom, terorizam bi ustao protiv islama. Jer u stvari sam svet pruža otpor mondijalizaciji.
Terorizam je imoralan. Događaj sa Svetskim trgovinskim centrom, taj simbolički izazov, jeste imoralan, on odgovara na mondijalizaciju koja je i sama imoralna. Dakle, budimo imoralni i, ako hoćemo da nešto od ovoga shvatimo, pogledajmo malo s one strane Dobra i Zla. Kad već imamo događaj koji izaziva ne samo moral, nego svaki vid tumačenja, oprobajmo se u inteligenciji Zla.
Kritična tačka upravo je tamo: u totalnom besmislu zapadne filozofije, filozofije prosvetiteljstva, u pogledu Dobra i Zla. Mi naivno verujemo da napredak Dobra, njegov porast u svim domenima (nauke, tehnike, demokratija, prava čoveka), odgovara porazu Zla. Kao da niko nije shvatio da se Dobro i Zlo razvijaju istovremeno, i to po istom rastu. Trijumf jednog ne povlači brisanje drugog, sasvim obrnuto. Zlo se, metafizički, razmatra kao slučajna brljotina, ali taj aksiom, odakle potiču svi manihejski vidovi borbe Dobra i Zla, iluzoran je. Dobro ne redukuje Zlo, ni obrnuto, uostalom: istovremeno su nesvodivi jedno na drugo i njihov odnos je nerazmrsiv. U osnovi, Dobro bi moglo poraziti Zlo samo ako bi se odreklo toga da bude Dobro, pošto, prisvajajući svetski monopol moći, povlači za sobom povraćaj plamena proporcionalnog nasilja.
U tradicionalnom univerzumu, još je bilo ravnoteže između Dobra i Zla, u skladu s dijalektičkim odnosom koji je kako-tako obezbeđivao napetost i ravnotežu moralnog univerzuma – nešto kao u hladnom ratu, licem-u-lice dve moći obezbeđivalo je ravnotežu terora. Dakle, bez nadmoći jedne nad drugom. Ova ravnoteža puca u momentu kad se javi totalna ekstrapolacija Dobra (hegemonija pozitivnog nad svakim vidom negativiteta, isključenje smrti, svake potencijalne protivničke sile – potpuni trijumf vrednostî Dobra). Otada je ravnoteža poremećena, kao da je Zlo steklo nevidljivu autonomiju, i sada raslo eksponencijalno.
Uz izvesne razlike, nalik onome što se javlja u političkom poretku s brisanjem komunizma i svetskim trijumfom liberalne moći: tada iskrsava fantomski neprijatelj, preplavljujući celu planetu, probijajući svugde kao virus, ulazeći u sve međuprostore moći: islam. Ali islam je samo mobilni front kristalizacije tog antagonizma. Taj antagonizam je svugde, u svakome od nas. Dakle, terorom na teror. Ali asimetričnim terorom. I ta asimetrija potpuno razoružava mondijalnu svemoć. U sukobu sa samom sobom, ona će moći samo da se zapetlja u vlastitu logiku odnosa snaga, bez moći da igra na terenu simboličkog izazova i smrti, o čemu nema nikakvu ideju pošto ga je izbrisala iz svoje kulture.
Do sada je ova integrišuća moć uglavnom uspevala da apsorbuje i resorbuje svaku krizu, svaki negativitet, stvarajući tako duboko očajnu situaciju (ne samo za zemaljske prokletnike, nego i za bogataše i povlašćene, u njihovom radikalnom komforu). Fundamentalan događaj u tome je što su teroristi prekinuli da se samoubijaju s čistim gubitkom, u tome što su uveli u igru vlastitu smrt na efikasan i ofanzivan način, po strateškoj intuiciji koja je prosto intuicija velike fragilnosti protivnika, intuicija sistema koji je dospeo do svoje kvaziperfekcije i, najednom, postaje ranjiv i na najmanju varnicu. Uspeli su da od svoje smrti naprave apsolutno oružje protiv sistema koji živi od isključenja smrti, čiji je ideal nulta smrt. Svaki sistem nulte smrti jeste sistem nulte sume. I sva sredstva odvraćanja i razaranja ne mogu ništa protiv neprijatelja koji je od svoje smrti napravio kontraofanzivno oružje. „Ma kakvo američko bombardovanje! Naši ljudi žele da umru, kao što Amerikanci žele da žive!“ Otuda neekvivalencija od četiri hiljade mrtvih u samo jednom udaru u sistem nulte smrti.
Tako se ovde igra na smrt, ne samo brutalnom provalom smrti uživo, u realnom vremenu, nego i provalom smrti koja je mnogo više od realne: simboličkom i žrtvenom – to jest apsolutnog događaja i bez priziva.
Takav je duh terorizma.
Ne napadati više sistem u terminima odnosa snaga. To imagnirano (revolucionarno) nameće sam sistem, koji i živi baš od toga što neprekidno podstiče, one koji ga napadaju, da se bore na terenu realnosti, koji je zauvek njegov. Ali premestiti bitku u simboličku sferu, gde važi pravilo izazova, reverzije, veće ponude. Gde se na smrt može odgovoriti samo jednakom ili superiornom smrću. Izazvati sistem poklonom na koji se ne može odgovoriti sem vlastitom smrću i vlastitim rušenjem.
Zato sva vidljiva moć ne može ništa protiv beskrajno male, ali simboličke smrti nekoliko pojedinaca.
Treba prihvatiti očeglednu činjenicu da je rođen novi terorizam, novi vid akcije koji igra igru i prisvaja pravila igre da bi ih lakše narušio. Ne samo da se ti ljudi ne bore jednakim oružjem, pošto u igru uvode vlastitu smrt, na koju nema mogućeg odgovora („to su kukavice“), nego su prisvojili i sve oružje dominantne moći. Novac i berzanske špekulacije, informacione tehnologije i vazduhoplovstvo, spektakularnu dimenziju i medijske mreže: oni su potpuno usvojili modernost i mondijalnost, ostajući pri nameri da je razore.
Radikalna razlika je u tome što teroristi, raspolažući oružjem koje pripada sistemu, raspolažu još i fatalnim oružjem: vlastitom smrću. Da su se sistemu suprotstavili njegovim oružjem, bili bi odmah eliminisani. Da su mu se suprotstavili samo svojom smrću, iščezli bi isto tako brzo u beskorisnom žrtvovavanju – što je terorizam gotovo stalno činio do sada (kao palestinski atentati-samoubistva), zbog čega je bio osuđen na poraz.
Sve se menja otkad spajaju raspoloživa moderna sredstva sa tim visoko simboličkim oružjem. Ovo multiplicira do u beskonačnost razorni potencijal. Upravo im ta multiplikacija faktorâ (koji nama izgledaju nepomirljivo) daje toliku superiornost. Strategija nulte smrti, naprotiv, ta strategija „vlastitog“ rata, tehnološkog, prolazi mimo transfiguracije „realne“ moći putem simboličke moći.
Čudesni uspeh takvog napada predstavlja problem, i da bismo ga razumeli moramo se osloboditi naše zapadnjačke optike, da bismo videli šta se dešava u organizaciji i glavama terorista. Jedna takva efikasnost kod nas bi podrazumevala maksimum proračuna, racionalnosti, koje nam je teško da zamislimo kod drugih. I u tom slučaju, uvek bi bilo, kao i u svakoj racionalnoj organizaciji ili tajnoj službi, propusta i brljotina.
Dakle, tajna takvog uspeha nalazi se drugde. Razlika je u tome što se, kod njih, ne radi o ugovoru o radu, nego o paktu i žrtvenoj obavezi. Takva obaveza bezbedna je od svake izdaje i korupcije. Čudo je što se prilagodila mondijalnoj mreži, tehničkom protokolu, ne gubeći ništa od saučesništva sa životom i smrću. Obrnuto od ugovora, pakt ne vezuje individue – čak ni njihovo „samoubistvo“ nije individualni heroizam, nego kolektivni žrtveni akt zapečaćen idealnim zahtevom. Upravo je, znači, spoj ta dva mehanizma, operativne strukture i simboličkog pakta, omogućio akt takve prekomernosti.
Samoubilački terorizam bio je terorizam siromašnih, dok je ovo terorizam bogatih. I to je ono što nas posebno plaši: postali su bogati (imaju sva sredstva) a i dalje žele da nas unište. Naravno, prema našem sistemu vrednostî, oni varaju: nije to igra ako se u igru uvodi vlastita smrt. Ali briga njih, nova pravila igre nisu više naša.
Prevod s francuskog Dejan Ilić
(Iz knjige Žana Bodrijara Duh terorizma, Arhipelag)