Samo nekoliko dana nakon što je Hrvatska proglasila nezavisnost od Jugoslavije, Sandra Veič Sukreski, tada mlada novinarka iz Zagreba, dobila je zlokoban savet. Prijatelj joj je rekao da se srpski borci okupljaju u šumama u blizini Osijeka, na istoku Hrvatske. Bio je jul 1991 i tenzije između Hrvata i etničkih Srba su mesecima rasle. Nakon vožnje od glavnog grada Hrvatske, Veić Sukreski se zaustavila nda popije kafu u kući svog prijatelja, kod osječke gotičke katedrale. Kad je njen momak ustao od stola, snajperski metak okrznuo ga je pored uveta. Rat se vratio u Evropu, piše FT u tekstu o ulasku Hrvatske u EU, 22 godine otkad se desila ova ratna epizoda.
Hrvatski četvorogodišnji rat za nezavisnost završen je sa 20.000 mrtvih i 2.000 nestalih ljudi, a u susednoj Bosni i Hercegovini je bio još krvaviji. Veić Sukreski je kao novinar pokrivala oba ratna poprišta, svedočeći o sukobima čije je divljaštvo podsetilo na ne samo na Drugi svetski rat, nego i na konflikte iz prošlih vekova.
„Nikada nisam mislila da ću imati ratne priče kao moja baka, koji je rođena 1921“, kaže ona. „Shvatila sam da se rat može desiti bilo gde, koliko god to možda delovalo nezamislivo.“
Skoro tačno 22 godine nakon tog putovanja u Osijek, Hrvatska će 1, jula postati 28. članica EU – tek druga bivša jugoslovenska republika, a prva od glavnih protagonista ratova 1990-koji će se priključiti Uniji. Nijedna od drugih zemalja koje su se skorije pridruživale EU nije imala takav put. Za one poput Veić Sukreski, koji je preživeo rat, ulazak Hrvatske u EU predstavlja zatvaranje kruga. „Želim da ljudi vide Hrvatsku kao normalnu evropsku državu, poput Francuske ili Velike Britanije,“ kaže ona, „a ne kao neko problematično balkansko ratište.“
Ulazak Hrvatske u EU zaglibljenu u krizi, predstavlja i podsećanje svim članicama na njeno poreklo. Dejan Jović, savetnik Ive Josipovića, predsednika Hrvatske, kaže da su Hrvati videli uniju na način na koji su je videli njeni osnivači „, kao anti-ratni koncept. Oni su osnovali EU jer su imali iskustvo rata. „
Ipak, uz svu simboliku, mnoge članice EU nisu izgleda sigurne da li da slave ulazak Hrvatske ili da budu sumnjičave. Malo radosti je 2004, pratilo ulazak osam bivših zemalja istočnog bloka uključujući i bivše jugoslovenske komšije Hrvatske, Sloveniju, u EU. Taj „veliki prasak“ proširenja je viđen kao ponovno ujedinjenje Evrope, definitivno sahranjivanje hladnog rata. Od tada, nazadovanje zemalja kao što je Mađarska poslužilo je kao upozorenje da članstvo u EU ne znači da je napredak ka demokratiji nepovratan.
Još važnije, mnoge vlade EU i građani strahuju od ulaska još jedne slabe južnoevropske ekonomije čija je najveća industrija turizam. Hrvatska je imala četiri uzastopne godine recesije, što je u Evropskoj uniji nadmašila samo Grčka. Nezaposlenost je na nivou od 20 odsto – a među mladima je blizu 50 odsto. Nemački list Bild je prošlog meseca nazvao Hrvatsku zemljom „duga, korupcije i nezaposlenosti“, na putu da bude novo groblje miliona evra evropskog novca.
Sa svoje strane, Hrvati gledajući kako EU neuspešno pokušava da reši krizu u evrozoni pitaju da li ulaze u Uniju „baš na vreme za sahranu“, šali se Žarko Puhovski, bivši profesor političke filozofije na Zagrebačkom univerzitetu.
Zoran Milanović, socijaldemokratski premijer, insistira da će skeptici biti opovrgnuti. „Nijedna post-komunistička zemlja bila je pod lupom pod kakvom je Hrvatska bila za vreme njenog pristupanja. Mi treba da budemo spremniji da se pridružimo nego bilo ko drugi – mnogo spremniji „, kaže on.
Pre rata Hrvatska i njeni jugoslovenski susedi delovali su možda kao odlični kandidati za EU članstvo. Jugoslovenski komunizam je bio manje represivan i obezbeđivao je viši životni standard građanima, nego u većem delu socijalističkog bloka. Jugosloveni su nosili farmerke i pili koka-kolu. Oni su mogli da slobodno da putuju i druže se sa strancima, 10 miliona turista godišnje bi se sjatilo na 1.800 kilometara hrvatske obale. Hrvati ukazuju da su Rumunija i Bugarska – siromašnije i sa daleko represivnijim komunističkim režimima – ušle u EU pre njih.
Ali urušavanje Jugoslovije je hrvatski put ka Briselu učinio putem prepunim mina. Oružani sukob je izazvao urušavanje hrvatskih institucija i sudstva i teško oštetio industriju, dok se zemlja borila da uspostavi svoju nezavisnost. Korupcija nasleđena iz vremena komunizma je rasla i zatrovala ekonomske reforme. Franjo Tuđman, nacionalista i prvi predsednik nakon sticanja nezavisnosti, održao je regularne izbore, ali je preko davanja patronata odabranim zvaničnicima, držao čvrstu kontrolu u zemlji.
U mnogim evropskim prestonicama na zapadu takođe se misli da su Bugarska i Rumunija, koje su ušle u EU 2007, primljene prerano, i da ne čini dovoljno u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Kao rezultat toga, hrvatski pregovori o pristupanju, koji su počeli u 2005, bili su iscrpniji i zahtevniji nego za bilo kog prethodnog podnosioca zahteva. Ne samo da je Zagreb morao da završi privatizaciju svoje industrije, reformiše svoju birokratiju i usvoji hiljade stranica prava EU, on je morao da preda tužiocima u Hagu osumnjičene za ratne zločine koji su kod kuće viđeni kao heroji.
Najdramatičnija epizoda za Hrvatsku posle rata bila je borba protiv korupcije koju je “inspirislao” približavanje EU. U decembru 2010, austrijska policija je uhapsila bivšeg premijera Ivu Sanadera na autoputu u blizini Salcburga nakon bekstva iz Hrvatske gde se suočavao sa optužbama o podmićivanju.
Sanader je nasledio Tuđmana kao šef Hrvatske demokratske zajednice, odnosno HDZ, i odveo je daleko od nacionalizma ka mejnstrimu evropske hrišćanske demokratije. Evropske stranke desnog centra i njihovi lideri, uključujući i Angelu Merkel su ga prigrlili. Ali, posle njegove iznenadne ostavke 2009, Sanader je podvrgnut istrazi.
Navodi se da je prihvatio mito od € 480,000 da bi sredio da Hrvatska 1995, uzme kredit od austrijske Hipo Alpe Adria banke koji su tužioci opisali kao “ratno profiterstvo”. Sanader je takođe bio optužen za primanje mita od € 5 miliona da pomogne Molu, mađarskoj naftnoj kompaniji da obezbedi potpuna upravljačka prava kada je kupio deo Ine, hrvatske nacionalne naftne kompanije. Nakon suđenja na kojem se čulo da je njegova kuća bila puna skupih umetničkih slika, Sanader je osuđen na 10 godina zatvora u novembru. Njegove pristalice i navedene kompanije osporavaju navode i pravičnost procesa protiv njega.
Sanader je postao neka vrsta žrtvenog jarca čije hapšenje je otvorilo put Hrvatske za ulazak u EU.
U hrvatskom vrhu kažu da se mogu pohvaliti da nijedna druga zemlja koja je podnela kandidaturu nije otišla tako daleko u borbi protiv korupcije da zatvori premijera. Kritičari tvrde, međutim, da je hapšenje Sanadera, iako zvučno, prekrilo problem nižeg nivoa korupcije koji je ostao netaknut.
. . .
Jadranski institut za javnu politiku, tink-tenk koji je vodio kampanju da se odloži ulazak Hrvatske u EU, smatra hapšenje Sanadera samo iglom u plastu sena. On navodi američke procene da je iz Hrvatske preko kriminala, korupcije i utaje poreza ispumpano oko $ 15.2 milijardi za deset godina od 2001 do 2010.
Vesna Pusić, hrvatski ministar spoljnih poslova, insistira da su učinjeni veliki koraci u borbi protiv korupcije. Za kritike na račun hapšenja Sanadera kaže da je to slučaj da ste „prokleti ako to uradite i prokleti ako ne uradite“. Transparensi Internešnl, takođe kaže da je Hrvatska ostvarila napredak od 2003. U najnovijem rangiranju, Hrvatska je bila ocenjena manje korumpiranom od četiri članice EU: Rumunije, Bugarske, Grčke i Italije.
Ali šta je sa upozorenjima da će Hrvatska brzo postati kandidat za EU spasavanje? I Standard & Poors i Mudis poslednjih meseci su smanujili rejting zemlje i njene državne obveznice spustili na nivo “džanka”, pozivajući se na krhku ekonomiju Hrvatske.
Hrvatski premijer kaže da evrozona neće završiti spašavanjem Hrvatske – ne samo zato što ne ulazi u evrozonu. Državni dug, na nešto manje od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda ove godine, je visok u poređenju sa većinom bivših komunističkih zemalja članica EU, ali je i dalje tek polovina od onoga s čim se bori Irska i jedna trećina grčke zaduženosti. Velimir Sonje, poslovni konsultant u Zagrebu, kaže da je verovatnoća da se međunarodna finansijska tržišta potpuno zatvore za Hrvatsku, mali.
Ipak, iako se možda ne suočava sa trenutnim rizicima, njeni ekonomski izazovi su realni. Članstvo može da joj donese kratak pozitivan zamah. Turskim i ruskim posetiocima će, od 1. jula, biti potrebna viza, što je potencijalno udarac za turistički promet, uprkos tome što većina posetilaca dolazi iz EU.
Što je još važnije, Hrvatska će izgubiti svoj privilegovan pristup zemljama Balkana koje nisu članice EU tržišta kao što su Bosna, Srbija i Crna Gora, s kojima je Hrvatska obnovila poslovne veze u protekloj deceniji. Mogu biti izgubljena i radna mesta jer se hrvatske fabrike sele u Bosnu, da bi rešile pitanje carina.
Emil Tedeski, izvršni direktor Atlantic Grupa, proizvođača hrane koji je jedan od retkih međunarodno relevantnih hrvatskih uspešnih priča, kaže da je njegova kompanija spremna za članstvo jer je prisutna i na Balkanu i u EU. Ali mnogi nisu.
„Možete da čujete mnogo žalbi iz hrvatskih kompanija“, kaže on „Ali smo imali, da budem iskren, dovoljno vremena da se pripremimo.“
Jedna od ključnih hrvatskih izazova je da obnovi privredni rast. Ali, čak i ako EU privreda počinje da se oporavlja, odakle će doći hrvatski rast nije sasvim izvesno..
„Praktično cela industrija u Hrvatskoj je oštećena, bilo kroz rat, ili putem [loše vođenih] privatizacija, ili putem lošeg upravljanja“, kaže Puhovski. „Mi imamo turizam, ali to je četiri meseca godišnje.“
Najbolji scenario bi bio da se Hrvatska ugleda na zemlje poput Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske, koje su imale poplavu ulaganja u proizvodnju, posebno u auto industriju. Ali, za razliku od ovih zemalja, Hrvatska ulazi u EU dolazi usred najveće krize u Evropi u poslednjih nekoliko decenija. Privlačenje nekih od ograničenih investicionih tokova u istočnu Evropu će zahtevati duboke strukturne reforme.
. . .
Još jedna nada je € 14 milijardi iz fondova EU koje Hrvatska ima pravo da povuče do 2020, i njen strateški položaj na trasama planiranih putnih i železničkih interkontinentalnih koridora koji povezuju južni Balkan sa centralnom Evropom. Kritičari, međutim, kažu da je pitanje da li Zagreb ima administrativni kapacitet da aplicira i efikasno utroši ta sredstva.
Neizvesnost oko toga kako će Hrvatska proći podstiče i činjenica da, koliko god Brisel pokušava da postavi objektivne kriterijume, odluka o tome da li je zemlja „spremna“ na kraju ostaje politička. Ulaskom Hrvatsku u EU, EU dolazi do granice Bosne, verovatno najnestabilnije evropske države. Namera je da se da signal svim balkanskim državama da vrata ostaju otvorena.
Vesna Pusić kaže da da bi odluka EU da sada okrene okrene leđa Hrvatskoj bila ne samo nepravedna već i rizična. Jugoistočna Evropa je prelazna zona kontinenta na Bliski istok, gde su upravo u toku politička previranja u Turskoj i rat u Siriji.
„Ako EU gubi svoju meku moć, onda ona gubi snagu da stabilizuje jugoistočnu Evropu“, kaže ona. „A bez stabilizacije jugoistočne Evrope, opasnost od širenja nestabilnosti iz jugoistočne Evrope, iz južnog Mediterana i sa Bliskog istoka u Evropu, postaje mnogo veća.“
. . .
Srbija: Brisel mora da nastavi da bude magnet
Kada je na srpskim izborima u maju 2012, izabrana nova srpska vlada na čelu sa bivšim srpskim nacionalistom, Evropa se stresla. Predsednik Tomislav Nikolić je nekada bio desna ruka Vojislava Šešelja, ultranacionalističkog lidera kojem se sada sudi u Hagu zbog navodnih ratnih zločina. Ivica Dačić, premijer, je bivši portparol Slobodana Miloševića, pokojnog srpskog diktatora.
Međutim, novo rukovodstvo u Beogradu je nastavilo pro-EU kurs svojih prozapadnijih prethodnika, i snažno poguralo ka datumu za početak pregovora o pristupanju.
Sporazum o normalizaciji odnosa sa otcepljenom pokrajinom Kosovo u aprilu pokazao je da oni možda imaju više mogućnosti od svojih prethodnika da preduzmu nepopularne korake u ostvarivanju strateških ciljeva i nose se sa problemom Srba na Kosovu.
Čak i ova vlada čini se oseća da Srbija na kraju mora težiti ka članstvu u EU – ili bar da je sprovođenje politika koje vode ka članstvu popularano.
Ulazak Hrvatske u EU šalje poruku drugim balkanskim državama, kaže Dejan Jović, savetnik Ive Josipovića, predsednika Hrvatske. „Mi smo više slični vama nego ostatku Evrope, a ako mi uspemo, onda možete uspeti i vi, ako to želite“, kaže on.
Međutim, postoji zabrinutost da bi postepeno proširenje EU moglo da bude destabilizujuće. Bosna i Hercegovina je i dalje žarište. Dejtonski sporazum kojim je 1995, okončan rat u Bosni ostavio tri glavne etničke zajednice Srba, Hrvata i bosanskih muslimana (Bošnjaka) nezadovoljne.
Neki analitičari očekuje da bi ulazak Hrvatske u EU mogao izazvati određenu nestabilnost u Bosni, s obzirom da će mnogi bosanski Hrvati koji imaju hrvatske pasoše imati prava koje im daje EU, akoje ostali Bosanci nemaju.. To bi moglo da podstakne tenzije sa Republikom Srpskom, entitetom bosanskih Srba.
Privlačnost EU – i njena sposobnost da deluje kao podstrek za reforme – mogla bi se i smanjiti, kako drugi u regionu koji se nadaju ulasku, kao na primer Makedonija i Albanija shvataju da bi njihov ulazak mogao biti decenijama udaljen. Čak se ne ošekuje ni da će se Srbija priključiti EU pre početka 2020-tih, u najboljem slučaju.
Ali Jović sugeriše da je EU i dalje „magnet“ i da treba da uradi sve što može da to ostane.
„Mislim da, ako nemate ovaj EU magnet – pa, pogledajte samo neke post-sovjetske države, kako se vraćaju autoritarnosti“, kaže on. „Bez tog spoljašnjeg magneta, mislim da ni komunizam ne bi pao.“