Bez sumnje bih se lako izvukao iz nedoumica oko „turskog proleća“ kad bih samo prigrlio floskulu da je Turska zemlja kontrasta. Argumenata na pretek: knjige „Hiljadu i jedna Turska“ Marte Otaviani, ili „Kuća na četiri vetra“ Elifa Šafaka i da ne nabrajam, jer to ne vodi prevelikom razumevanju onoga što se danas zbiva u Turskoj. Svima znani Orhan Pamuk objavio je svoju, literaturom zaodenutu podršku učesnicima protesta iz koje se razumeva istančana ljubav prema nenadoknadivo sve manjem broju drveća.
U „Istanbulu“ opisao je Pamuk kako je ispred njihove kuće rastao veliki kesten, koji je opština 1957. godine htela da poseče kako bi proširila ulicu: „Moj stric, moj otac, cela porodica dežurali su u smenama na ulici kako bi spasli kesten… i zato on postoji i danas… Na taj način nismo štitili samo naše drvo, nego smo stvarali i zajedničko sećanje, koje čitava porodica rado pamti i koje nas sve povezuje… Danas je trg Taksim kestenovo drvo Istanbula.“
Pamuk otkriva i socijalnu dimenziju: „Sedamdesetih, na trgu su održavane proslave Prvog maja, koje su predvodili sindikati i nevladine organizacije; jedno vreme sam učestvovao na ovim skupovima. (Godine 1977. četrdeset dvoje ljudi je ubijeno u talasu isprovociranog nasilja i haosa koji je usledio.) U mladosti sam sa znatiželjom i zadovoljstvom gledao kako razne političke stranke – desničarske i levičarske, nacionalističke, konzervativne, socijalističke i socijaldemokratske – održavaju skupove na Taksimu“. Vlast pokušava sada da istim zamahom iščupa korenje i drveća i političkih pokreta.
Otvarajući put Turskoj u moderni svet, Mustafa Kemal, dekretom Parlamenta 1934. godine proglašen za Ataturka (Oca Turske), ovako je definisao laički karakter nove države: „Naši principi nisu kao dogme sadržane u knjigama, koje kako tvrde, dolaze sa neba. Naše principe formuliše volja naroda“. Njegova revolucija nije bila ni malo plišana i više je imala veze sa onim svilenim gajtanima koje su sultani slali, samo što je Ataturk svoj svileni gajtan poslao celoj vladajućoj eliti. Dubina temelja Ataturkove revolucije – pravo naroda na političku volju i dostojanstvo – pokazuje se danas. Masovnost protesta svuda po Turskoj pokušaj je svojevrsne presude premijeru Rečep Taip Erdoganu koji izdaje Ataturkovo nasleđe, jer je tokom 11 godina neprikosnovenog vladanja „izgubio meru, pa njegov stil upravljanja sve više liči na diktaturu, budući da čuje jedino sebe samog“.
Distanciranje predsednika Turske Abdulaha Gila, pripadnika iste muslimanske partije APK (Partija pravde i napretka) kojoj pripada i Erdogan, pretočio je najtiražniji dnevni list Hurijet (Hürriyet – Sloboda) u uvodnik koji proglašava Erdoganovo ponašanje „porazom i gubljenjem svemoći, koju je prigrabio kao predsednik vlade“. Teško da je iko slutio da će „žurka“ pedesetak ambijentalista na prelazu od 27. na 28. maj u Gezi parku zapravo označiti početak „turskog proleća“. Protestvovalo se protiv mera kojima se ograničava distiribucija alkohola, zabranjuje ljubljenje na javnom mesti i uglavnom neke relativno površne stvari. Tek u noći između 30. i 31. maja okupljanje se oblikovalo u pravi bunt protiv kabadahijske vlasti, sažet u bitku za zaštitu drveća i protiv namere vlasti da na posečenom delu parka napravi trgovački centar i stadion. Park Gezi je pored prometne i neuredne autobuske stanice – ništa lepši i uređeniji od onog između autobuske stanice i hotela Bristol u Karađorđevoj ulici u Beogradu – postao simbol otpora nasilnoj vlasti. Namera je da se ruši sve što stoji na putu nakaradno shvaćenog napretka – onakvog kakav zamišljaju političari kratke pameti i beskrupulozni investitori.
U odsustvu premijera, koji se nalazio na skupu u zemaljama Magreba, njegov zamenik je 4. maja u ime vlade izrekao izvinjenje u kojem pored ostaloga kaže: „Vlada je naučila lekciju da nema prava i ne sme sebi dozvoliti da ignoriše narod. Ne postoji demokratija bez opozicije“. Druga je stvar što lepim rečima više niko i nigde ne veruje. Ovog puta se to pokazalo i korisnim. Kako se vratio sa skupa, Erdogan je ponovo preuzeo sve u svoje ruke, obznanio da neće popustiti, demonstrante je proglasio teroristima, obećao bespoštedno lomljenje otpora. Jedva da je prošlo dva meseca od kada je svom sirijskom susedu, Bašaru al Asadu, poručio da se silom ne postiže ništa, da se mora poštovati volja naroda, da bi, eto, i sam upao u isti ćorsokak.
Otpor vlastima se presporo širi van kruga mladih i intelektualaca. U Ataliji je gradonačelnik (socijaldemokrata) odbio da dozvoli policiji da na njegovoj teritoriji uzima vodu za šmrkove kojima rasteruje demonstrante. To je istovremeno i najherojskiji domet otpora političkih protivnika. Ćuti oficijelna opozicija i još muklije ćuti vojska, koja je bila najveći garant laičke države i Ataturkovih ideja. Za svoja dva mandata Erdogan je uspeo što penzionisanjem, što montiranim procesima da se otarasi najvećeg broja nepodobnih generala koji su se zakleli Ataturku da će biti garant laičkog karaktera Turske. Još uvek je na stotine njih – u zatvoru. Dovoljno da preostali budu na smrt zaplašeni. A prošlo je i dovoljno vremena da se rukovodstvo vojske popuni novim odanim kadrovima. Malo gde tajne službe funkcionišu kao u Turskoj – njihov učinak će se videti tek ako Erdogan bude pao.
Turski pisac kurdskog porekla, Jašar Kemal, svoj manifest podrške pobunjenicima počeo je rečima: „Bojim se da će ubrzo doći dani kada neće biti moguće izgovoriti ove reči… Svet je vrt raznih kultura. Kulture se hrane uzajamnim postojanjem. Narod koji gleda kako nestaje njegova kultura, gubi kreativnu snagu, biva osuđen na odumiranje. Samo demokratija omogućava pravedno, snažno i tolerantno društvo. Jer demokratija je nasušna potreba, red i ravnoteža, ona je sistem u kojem svako ima pravo na sopstveno dostojanstvo… Demokratija nisu samo slobodni izbori“. U senci kestenova u parku Gezi širi se strepnja da će prevladati religiozno jednoumlje (džamije u Turskoj niču brže nego crkve po Srbiji), izolacija od sveta, nasilni povratak na feredže (odeća sportistkinja i stjuardesa je već usklađena sa standardima šarije), vlada strah od zatucanosti i isključivosti – od povratka u mračnu prošlost. Socijalni jaz u Turskoj je predubok: 16,9 odsto stanovništva živi u nemaštini (u Srbiji 9 odsto), neznanju i zatucanosti i oni su glavni oslonac Erdoganove moći.
Buntovnici u Turskoj ne vole da ih se podvodi pod „arapsko proleće“ jer prvo nisu Arapi (Arapa u Turskoj ima samo 2,1 odsto), ne bune se zbog mode i nisu neko ko tek osvaja demokratiju – oni su je imali i suprotstavljaju se pretnji da je izgube. Postoji teza da su ekonomski uspeh i demokratija nerazdvojni. Postoji međutim, stvarnost da opresivni poretci veoma dobro obezbeđuju ekonomski napredak. Primera je na pretek: Pinoče u Čileu, Park Čung Hi u Južnoj Koreji, pukovnici u Grčkoj… Peruanski ekonomista Alvaro Vargas Ljosa navodi da su u proteklih 15 godina zemlje sa diktatorskim oblikom vladavine imale prosečnu stopu rasta od 6,8 odsto, a demokratije samo 1,9 odsto. Uteha je da takvi sistemi ne mogu da traju večno, ali večno ne traju ni demokratije, na žalost. Turska je, nalik na Kinu, prihvatila meteod potenciranja ekonomskih i ograničavanja političkih sloboda te postigla zadivljujući ekonomski uspeh. Spada u mali broj zemalja koje tekuću krizu skoro da nisu ni osetile. Samo 2009. godine imala je pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) od – 4,2 odsto, i nikada ni pre ni posle toga. Jedna je od retkih zemalja koja je odbila kreditiranje od strane MMF u sred krize 2009. godine. Erdogan je iskoristio situaciju da podigne nacionalni ponos: „Moramo znati da hodamo sopstvenim nogama“. Ministarstvo finansija je početkom maja otplatilo poslednju ratu od 412 miliona dolara MMF i time je zemlja postala finansijski „nezavisna“.
Ključni pokazatelji turske ekonomije znatno su bolji od proseka u EU. Njen odnos deficita i BDP je 2,5 odsto, dok je granica EU 3 odsto, ali su je sve značajne zemlje probile. Ukupan dug Turske iznosi 40,1 odsto BDP, a granica u EU je 60 odsto, dok je realni prosek 85,3 odsto! Tokom prošle godine je došlo do naglog pada stope rasta, ali je ona još uvek pozitivna (+ 2,5 odsto). Stopa nezaposlenosti mlade generacije (do 25 godina) iznosi 25,3 odsto (radi uporedivosti koristim podatke za 2012. godinu) što je mnogo, naročito za one koji posla nemaju, ali daleko bolje od Grčke (57,9 %), Italije (36 %) i blisko proseku EU (23,2 %), odnosno između Švedske (24,1 %) i Francuske (25,4 %) Kako tvrdi bivši ministar ekonomije, Kemal Derviš: „Turska je obdarena društvenom dinamikom, sposobnim preduzetnicima i građanima koji su veliki radnici… ne bih se iznenadio kada bi Turska 2023. godine, kada bude slavila 100 godina Republike, bila proglašena jednom od najprosperitetnijih država u svetu“.
Danas je Turska sedamnaesta najbogatija zemlja. Iako je Moody’s svrstava u zemlje stabilnog i održivog razvoja, postoje zamke kojima diktatori retko mogu da odole. Kao što je Čaušesku sebi kao spomenik za sva vremana, poput piramida, naredio da se prokopa 60 kilometara Porta Alba kanala (Dunav – Crno More), kao što je Berluskoni započeo gradnju najveličanstvenijeg mosta na svetu koji bi povezivao Siciliju sa kopnom, tako je i Erdoganu životna želja da izgradi 50 km paralelnog kanala sa Bosforom da bi rasteretio brodski saobraćaj. Druga mu je velika želja da izgradi toliko veliku nuklearnu elektranu koja bi rešila problem energije za svagda. Ako ništa drugo, te veličanstvene građevine gurnuće tursku ekonomiju u naručje surovih kreditora pa više neće „hodati na svojim nogama“.
Početkom jula meseca, u vreme Ramadana, trebalo bi da se pojavi kardinalno teološko delo u sedam tomova u kojem brojni eminentni turski teolozi i pravnici razlažu kako treba čitati i primenjivati Koran danas. Taj „hadit“ – Koran je Božije delo, a haditi su objašnjenja kako ljudi razumevaju Koran – neka vrsta uputstava vernicima i sveštenicima kako u datom vremenu tumačiti volju Alahovu. Tokom istorije takvih hadita je bilo i pre današnjeg. Kada je 2008. godine obznanjen početak rada na ovom obimnom delu, BBC je taj poduhvat poredio sa Luterovim reformizmom u hrišćanstvu. Odgovor je glasio da je to još jedan od dokaza dubokog nerazumevanja islamske kulture.
Kako nosioci projekta tvrde u pitanju je „moderni konzervativizam“ – nekakvo verifikovanje turskog tumačenja islama. Primera radi Turci imaju osetno liberalniji odnos prema ravnopravnosti muškaraca i žena, prema obrazovanju, prema alkoholu…
Turska poseduje snažnu sekularnu tradiciju i više od toga – postoje žene sveštenici koje propovedaju u džamijama, kao i žene zamenice muftija u brojnim gradovima. Zapadni način odevanja uveo je Ataturk, i primenjuje se „evolutivno“, shodno modi tako da mini suknje nisu retkost. Najvažniji je odnos prema obrazovanju, koje je ne samo laičko, nego obavezno „po volji Muhameda“, kako tvrde mudraci. „Želja za znanjem je obaveza svakog Musilimana“ – jedna je od budućih odrednica glasi: „to se odnosi i na devojke i žene koje treba da budu aktivne i ravnopravne u svakom području društvenog života“.
Da se ovaj obiman rad ne bi shvatio kao nametanje turskih nazora svim islamskim vernicima hadat će biti štampan isključivo na turskom jeziku. Postoji tvrdnja da će se kasnije pojaviti i na „bosanskom jeziku“, a možda i paralelno izdanje na turskom i nemačkom za brojnu dijasporu u Nemačkoj. Uočljivo je da hadat treba da služi vernicima koji su prihvatili savremeno liberalno shvatanje i ponašanje, ali ostaje nedoumica treba li on da mi da podršku ili pak da ih vrati na „pravi put“. Odbojnost dobrog dela mlade generacije prema religiji proističe iz nesposobnosti klera da se prilagodi modernom vremenu. Za mesec dana sva nagađanja bazirana na šturim interpretacijama hadata dobiće razrešenje koje će ipak biti pomak ka savremenom svetu.
Vratimo li se demonstracijama, videćemo da je 7. juna iznebuha Erdogan promenio taktiku i počeo da tvrdi kako nije protiv iskazivanja nezadovoljstava, nego protiv nasilja i vandalizama. Imaju Nemci lep termin za siledžije – halbstä’rke (polusnažni) – pao mi je na pamet, jer je do juče Erdogan siledžijski pretio, e da bi posle iskazanog nezadovoljstva EU, u čije je ime žustra kancelarka Merkel izjavila da nasilje mora prestati, postao mek, čak ustvrdio da ni onaj trgovinski centar u Gezi parku ne može biti prepreka društvenom skladu… Može li neko da veruje takvom političaru? Mladi svakako ne: „Turski narod je izrazio svoju volju i ona mora biti poštovana“, piše na transparentu.
Ako je neko očekivao da ću ja umeti da kažem definitivnu istinu o tome šta se zbiva u Turskoj, upućujem ga na oglas koji su demostranti skupljenim prilozima obezbedili u New York Times sa naslovom „Šta se zbiva u Turskoj?“ Po njima se zbiva da „vlast hapsi novinare, umetnike, izabrane predstavnike, ograničava slobodu govora, prava manjina, žena i demonstranata… (a zahtevaju) kraj policijske brutalnosti, slobodu medija, otvoren demokratski dijalog građana i vlasti“. Ni reči o nekom modelu budućnosti. Ako je sad jasnije – onda ništa.
Milutin Mitrović