Janis Varufakis, ekonomista: Mogli bismo da rešimo evrokrizu za sedam dana

Iako na crnoj listi državne televizije, grčki ekonomista Janis Varufakis objavio je na svom blogu nekoliko osvrta na to šta se dešava sa ERT i zašto to smatra sumrakom civilizacije. Varufakis, inače aktuelni predavač na Univerzitetu u Teksasu, bio je jedan od glavnih gostiju Subversive festivala u Zagrebu gde je predstavio poslednju knjigu „The Global Minotaur: America, the True Origins of the Financial Crisis and the Future of the World Economy“. Široj javnosti postao je poznat po svojim analizama krize evrozone i njenih posledica u Grčkoj kao i po žestokim kritikama mera štednje koje su sprovodile EU i poslednje dve grčke vlade.

Za „Kontru“ Varufakis govori o tome zašto se ponovo nalazimo u istoj situaciji kao tridesetih godina prošlog veka, kako se evrokriza može rešiti za sedam dana, zašto Grčka ne bi smela da izađe iz evrozone te šta povezuje podeljene gradove sveta. Ovaj intervju je rađen pre zatvaranja ERT, zbog čega umesto odgovora, objavljujemo na početku deo komentara sa njegovog bloga, u vezi sa pokušajem gašenja državne televizije:

„U intervjuu koji sam dao istim novinarima na čijoj sam crnoj listi bio, rekao sam da, uprkos mnogim bolestima ERT -a, njegovo iznenadno, autoritarno zatvaranje smišljeno od Vlade kojom rukovodi Trojka, jeste zločin protiv javnog glasila zbog kojeg treba da ustanu svi civilizovani ljudi na svetu. Zašto? Zato što bez obzira koliko staromodne, neefikasane, čak i korumpirane naše javne medijske organizacije mogu biti, one su od suštinskog značaja za dobro funkcionisanje društva. U našim složenim društvima, pravni sistem je, na primer, nepravedan prema slabijim članovima društva koji ne mogu da priušte vrhunske advokate. Čak u većini civilizovanih društava, sudovi nam ne nude ništa više od pokušaja pravde. Ne postoje garancije za nešto više. Slično je i sa našim javnim obrazovnim sistemima. Često služe bolje interesima srednje klase nego onima kojima je to obrazovanje zaista potrebno. Ipak, to nije razlog da se sudovi i naše državne škole zatvore. Slično je i sa javnim servisima. Oni nam ne nude garancije za veći pluralizam i kulturnu raznolikost. Ono što nam nude zapravo je samo prilika za to, šansa za elektronski javni prostor u kojem vrednosti neće moći da se svode na cenu, odakle ćemo moći da čujemo glasove koji će nervirati naše moraliste i moćnike.“

U Zagrebu ste predstavili „Minotaura“ o kojem je bilo reči u većini intervjua koje ste dali medijima. Zato ćemo se pozabaviti vašom drugom knjigom, koja se nalazi u pripremi, radnog naslova „Reverse Alchemy: Europe on the Road to Disintegration“ (Obrnuta alhermija: Evropa na putu ka dezintegraciji“). Zašto mislite da se Evropa raspada?

Postoje tenzije koje su bez presedana i koje će samo postajati gore kako se recesija bude produbljivala i kako ekonomije koje smo vezali zajedno budu propadale. Kada zemlje zaključe da je nemoguće da ostanu sinhronizovane, s obzirom na to šta se dešava, kada te veze između naših ekonomija postanu vremenom sve više zategnute, imaćemo sve veći politički i ekonomski teret. Posebno krene proces dezintegracije Evrope. Evrozona je nemoguć projekat ovako kako ga mi sprovodimo. Pogledajte šta se dešava sa Italijom i Španijom u ovom momentu. Uporedite to sa onim što se dešava u Nemačkoj. Imate situaciju da se italijanska ekonomija veštački gura u recesiju, jer smo svi vezani za istu valutu. Politika referentnih kamatnih stopa Evropske centralne banke se kroji sa interesom nemačke industrije na umu, ali ta politika je destruktivna za italijansku industriju i italijanske građane. Da bi se održao finansijski pakt koji je Nemačka nametnula evrozoni, Italija je gurnuta u smanjenje potrošnje koje je prouzrokovalo recesiju od 3,75 posto.

Ta recesija je dovela do kolapsa bankarskog sistema u Italiji i sada banke ne mogu da pozajmljuju novac preduzećima, što znači da produktivna, efikasna i profitabilna preduzeća ostaju bez posla. Sada, kada se kriza produbljuje, cena pozajmljivanja nemačke vlade pada jer se novac iz Italije uliva u Nemačku. Nemačka vlada nikada ranije nije plaćala ovako niske kamatne stope kao sada. Troškovi nemačke vlade i industrije se smanjuju, dok se troškovi italijanske vlade i italijanske industrije povećavaju. Ovo je recept za raspad Evrozone. Ne može Italija da se stišće sve više, a da taj proces donosi veću dobrobit za nemačku državu. Ovaj proces ima samo jedan logičan zaključak – razdvajanje Italije od Nemačke. To je kao zakoni fizike, kao geologija. Ako se tektonske ploče pomere, i nastave da se pomeraju, u nekom trenutku će doći do snažnog zemljotresa. I šta će se desiti ako bude razdvajanja? Raspada evra? Da li mislite da će ovo imati uticaj na ujedinjenje Evropske Unije? Mislim da neće.

Mislim da će Velika Britanija videti ovo kao šansu da izađe iz evrozone. Sa Velikom Britanijom van Evropske Unije, i sa centralnom Evropom koja je podeljena, Evropska Unija ne samo što će potonuti u duboku ekonomsku krizu. Kada se desi razdvajanje Nemačke i Italije, šta će se desiti Nemačkoj ako se vrati svojoj valuti? Ta valuta će skočiti. To će učiniti da nemački izvoz  Evropi, tj. ostatku Evrope, i Kini, bude jako skup. Tako da će njihove fabrike trpeti, jer će im se smanjivati porudžbine i imaćemo značajan porast nezaposlenosti u Nemačkoj. U ostatku Evrope, zbog toga što će se odvojiti od nemačke marke, biće visoka inflacija i visoka nezaposlenost. To je recept propasti za Evropu. Ovo nije recept za unifikaciju i prosperitet. Iz tog razloga kažem da Evropa vodi politiku koja izaziva snage koje vode do dezintegracije, sa strašnim i lošim efektima za svakoga.

Da li vidite način da se zaustavi ta dezintegracija?

Mogli bismo da je zaustavimo za nedelju dana.

Kako?

Prvo, moramo da zaustavimo rasparčavanje. Kako to da učinimo? Evropa trenutno ima tri problema. Tri krize istovremeno, povezane, ali postoje tri – bankarski sistem, javni dug i nizak nivo investicija. Mi moramo da se suočimo sa sve tri krize odjednom. I mi to možemo. Imamo institucije da to uradimo.

Što se tiče banaka, šta je problem? Uzmimo Grčku za primer, a možemo i Italiju i Španiju, ali ja uzimam Grčku jer je najgori slučaj. Imate bankrotiranu državu i bankrotirane banke. I šta mi sada radimo u Evropi? Mi tražimo od bankrotirane države da ide u Evropu, u Evropski mehanizam za stabilnost (ESM) i pozajmi milijarde i milijarde, a i dalje je u bankrotu. Tako da imate bankrotiranu državu koja pozajmljuje pedeset milijardi da bi ih dala bankrotiranim bankama. Pare koje damo bankrotiranoj banci u suštini nisu dovoljne da zaustave propadanje, a drugo, svi znaju da se banke nalaze u bankrotiranoj državi, tako da ko će da dođe i investira u Grčku ili stavi svoje pare u banku države koja je bankrotirala. Ukratko, sve je to uzalud.

Te pare koje sada pozajmljuju grčki poreski obaveznici za grčke banke od nemačkih poreskih obveznika su proćerdane. To je kao da su stavljene u crnu rupu i izgubljene. Moramo da razdvojimo bankarsku krizu od krize javnog duga i to ne samo za Grčku, Irsku, Italiju i Portugal, već i za Holandiju. I kako to može da se odradi? Umesto da grčka država uzima pare od Evrope, stavlja ih u grčke banke i pokušava da ih oporavi, što nikad neće biti uspešno, može da se obrati ESM-u, koji smo osnovali, koji bi trebalo direktno da finansira banke, uključujući i grčke banke, i da ih preuzme, otpusti njihove menadžere jer nisu uspeli, bankrotirali su. Da vi imate preduzeće i bankrotirate izgubili biste posao. Oni ne bi trebalo više da imaju posao. ESM bi trebalo da ih preuzme, smanji, dokapitalizuje i učini ih zdravim i onda da ih proda. I ako to urade, to ništa neće koštati nemačkog poreskog obveznika, u stvari, praviće pare kao što se desilo u Americi sa TARP, (Troubled Asset Relief Program).

Oni su stavili puno para u bankarski sistem i nadgledali ih (banke), i onda kada su bili sigurni da su očišćeni, prodali su ih opet privatnom sektoru uz profit za američkog poreskog obveznika. Evropa bi trebalo to da uradi i na taj način bi se otarasili bankarskog problema i zaustavili ovu glupu situaciju gde španski poreski obveznik, koji je već bankrotirao, pozajmljuje u ime bankrotiranih banaka. Ovo bi takođe bilo olakšanje za državu.

Međutim, to nije dovoljno da se ukloni dužnička kriza. Ono što bi mi trebalo da uradimo je da uzmemo dug svake zemlje članice i podelimo ga u dva dela – deo koji nam je dozvoljeno da imamo, prihvatljiv dug, i drugi deo koji nam nije dopušteno da imamo. Treba naterati Evropsku centralnu banku da servisira taj prihvatljivi dug. Ne kroz to da ga plati, ne pričam o otpisivanju duga, nego o servisiranju duga. Problem koji imaju Španija, Grčka, Italija jeste pozajmljivanje od privatnih investitora da bi pokrili taj dug jednostavno zato što nemaju poverenja u vladu koja je bankrotirala. Međutim, investitori će verovati Evropskoj centralnoj banci (ECB) ako ona pozajmljuje direktno od investitora u ime Grčke i Italije za taj deo duga, dobrog duga, i natera te zemlje da dug vrate ECB-u. ECB se u ovom slučaju ponaša kao posrednik između internacionalnih investitora i država članica za ovaj deo duga. Desiće se da će kamatne stope pasti na prosečno četiri, pet posto. To znači da će za preko 20 godina dug nestati. Planina duga se smanjuje i dužnička kriza se uklanja.

I, kao treće: investicije. Trebaju nam ogromne investicije jer smo u recesiji. Treba nam „Nju Dil“ – ono što je Franklin Ruzvelt uradio u Americi, treba nama u Evropi i mi to možemo da uradimo, jer imamo Evropsku investicionu banku koja je sasvim sposobna za taj posao. Ona bi trebalo da bude puštena to da uradi. Čak i da najavimo ove tri mere sutra, kriza bi nestala za nedelju dana, ali mi to ne radimo i postoje razlozi zašto mi to ne radimo.

Zašto?

To je aktuelna politika.

Izjavili ste da ne želite da Grčka bude u evrozoni. Zašto?

Biće mi drago da odgovorim na to pitanje. Da li se sećate pesme iz sedamdesetih odEaglesa koja se zvala „Hotel Kalifornija“? Da li se sećate poslednjeg stiha? „Možeš se odjaviti kada god želiš, ali nikada ne možeš otići“. Voleo bih da Grčka nikada nije ušla u evrozonu. Međutim, kada ste već unutra, možete da se odjavite, ali ne možete otići ako ste deficitarna zemlja. Ako ste u deficitu, s obzirom na to da nemate sopstvenu valutu, napuštanje će podrazumevati nešto zaista katastrofalno. To će podrazumevati novu valutu, čije stvaranje će trajati osam meseci, da bi odmah devalvirala. To je kao.. Zamislite kada bi Hrvatska, tj. hrvatsko Ministarstvo finansija najavilo da će za osam meseci devalvirati svoju valutu. Svi bi momentalno uzeli svoje pare. Za osam meseci ništa ne bi postojalo u Hrvatskoj, čak ni same zgrade ne bi više bile tu. One bi bile likvidirane i iščupane iz zemlje. Uzmimo za primer Argentinu i pezos. Pezos je bio vezan za dolar – na jedan pezos jedan dolar bazi. Mi ćemo ga pustiti da devalvira juče, odnosno u pomenutom slučaju Grčke, dan pre napuštanja evrozone. To je kratak, oštar šok i efektivan je, jer je kratak i oštar. Oni su jednostavno prekinuli vezu i rekli da više ne vredi jedan dolar i pustili su ga da devalvira juče. Ali, ako kažete da ćete valutu devalvirati za osam meseci, to bi bila smrt za vašu ekonomiju. Iz tog razloga kažem da mi ne možemo da napustimo evrozonu tj. možemo, ali sa ogromnim troškovima.

Kada ste pričali o dezintegraciji Evrope na predavanju održanom na Subversive festivalu, rekli ste da ne bi bilo dobro da se ona sada raspadne jer levica nije spremna. Šta ste tačno pod tim mislili?

Moramo da se suočimo sa tim da nemamo indicije o tome šta mi hoćemo da postignemo kao levica. Zato što je levica pretrpela ogroman udarac 1989. i 1991. od kojeg se nikada nije oporavila. Mi smo jako dobri što se tiče principa i humanističkih ideala, ali mi nemamo program koji ustvari možemo da primenimo radi oporavka socijalne ekonomije posle pada kapitalizma. Mi nismo spremni da održavamo ekonomsku aktivnost što je ključno za sprečavanje gladi i bede. Moramo da razumemo da je levica sama sebi najveći neprijatelj, jer smo doveli sebe u konflikt kroz zloupotrebe i kroz anti-humanističke i mizantropijske vlade kojima smo pomogli da se osnuju tokom 20. veka. Mi možemo da imamo sjajne skupove kao što je iSubversive, gde razmenjujemo stavove, različite principe i šta bismo voleli da uradimo. Mislim da je ovo vrlo, vrlo važno, jer levica ima ispravnu ideju kada pričamo o tome šta fali kapitalizmu.

Ali, dok ne stvorimo okolnosti za smenu sadašnjih tokova moći, ekonomske moći, koje je kapitalizam stvorio, sve što mi možemo da ponudimo posle pada je demontaža čovečanstva ovakog kakvog poznajemo. I moramo biti iskreni što se ovoga tiče. U svakom slučaju, kapitalizam koji je u silaznoj putanji, kao što je bio slučaj tridesetih, je onaj koji ne podstiče ljude da zamisle bolje društvo. Ovaj tip kapitalizma tera ljude da se okrenu jedan protiv drugoga, jedan narod protiv drugoga, jedan komšija protiv drugoga, jedna etnička grupa protiv druge. Jedini ljudi kojima je to u interesu, jedini koji profitiraju tokom kolapsa kapitalizma su nacisti, kao što vidimo u Grčkoj sada. I ja zaista verujem da je jedini način da se stvori bolji nekapitalistički svet – ako bi kapitalizam bio stabilan. On bi mogao biti stabilan i kroz tehnološke inovacije, kao na primer softverske mreže, Internet i 3D štampanje. Mi imamo kapacitet za prosperitetnu ekonomiju koja se neće ubuduće oslanjati na kapitalističke motive kao što su ugovor i eksploatacija. Sa tim ćemo izaći iz tehnološkog procesa u kapitalizmu koji neće kolabirati. Kapitalizam koji se raspliće će rezultirati novim Gebelsom, kao i Hitlerom, i ništa bolje od toga.

Kako gledate na Zlatnu zoru danas i odnos Nove demokratije prema njima?

Kao da se ponavljaju tridesete prošlog veka.

Izvinite, predsednik grčke koalicije ekstremne levice Sirize, Aleksis Cipras, je na predavanju u okviru Subverziv festivala u Zagrebu rekao da je grčki parlament imao šansu da ih zabrani, ali da to nije uradio.

Nije bilo pitanje da li ćemo zabraniti Zlatnu zoru, nego otvoreno rasističke aktivnosti, i da, potpuno je u pravu što se toga tiče. Gledajte, tačno ono što se desilo tridesetih se dešava ovde sada.

U Grčkoj ili Evropi?

Globalno. Godine 1929, to je bila njihova 2008. Kada je Vol Strit kolabirao. Neposredno posle toga, nakon što je zajednička valuta tog perioda počela da se raspada, zajednička valuta tada je bila zlatni standard, onda su se zemlje okrenule jedna protiv druge kroz ratove valuta, tarifa i kvota što je prouzrokovalo imploziju ekonomskih aktivnosti, dodatno siromaštvo i nezaposlenost kao i 1929, 1930. i 1931. Ljudi jednostavno nisu mogli da veruju šta se dešala pred njihovim očima. Nisu mogli da veruju da se urušilo ono što su uzimali zdravo za gotovo. Levica je bila veoma aktivna, kao što je Siriza sada. Ali, bili su i nacisti. Nemojte zanemariti ono što smo vremenom zaboravili – da je najveće oružje koje su nacisti imali – dvodimenzionalni narativ. Ako čitate Gebelsa na primer, koga sam nedavno opet čitao jer je dosta mizantropičan, naćićete dva-tri pasusa koji su briljantni. Briljantno objašnjenje toga šta fali kapitalizmu. I onda se odjednom kao odgovor na to pojavljuje – „ubiti Jevreje“.

Drugim rečima, ponuđeno je jednostavno rešenje. Dobra analiza, mizantropično rešenje. Što je u stvari jednostavno. Kao oduzet i nezadovoljan prosečan petit bourgeois ili radnik, ako ste nacista kažete ovo je logično u vezi sa tim šta nedostaje kapitalizmu. Istovremeno, ovo je jako komplikovano za zamisliti. Šta može da se uradi? Možemo da kažemo nešto kao „ubij Jevreja“ ili „ubij Grka,“ ako ste Nemac, ili „ubij Nemca“ ako ste Grk ili „ubij Pakistanca.“ To zvuči kao „da, on uzima moj posao.“ To je jednostavno rešenje. Ali istovremeno, vladajuće sile se osećaju ugroženo i u nekom trenutku shvate, misle, da mogu da koriste naciste da zaustave levicu. To se već desilo. Pa setimo se ko je dao Hitleru mesto kancelara? To je bio Hindenburg, buržoazija. Ali, pokajali su se kasnije jer su mnogi na kraju završili u zatvoru, jel’ tako? Ali, svejedno, to je bila neka vrsta prećutnog, a implicitnog saveza između nacista i desničarskih institucija. Ja ne kažem da su konzervativna i demokratska stranka želele da Zlatna zora poveća svoju moć, ali s obzirom na to da Zlatna zora jeste povećala svoj uticaj, oni u neku ruku žmure i kažu „ima mesta za vas u dobrim komšilucima, na ulicama, u borbi protiv levičara i u sukobima sa policijom“ što je prouzrokovalo mrežu nacista i „odbrambenih“ snaga koje napadaju radnike… Tako da, istorija se ponavlja.

Da, ali kako je moguće da se istorija ponavlja?

Ako radite iste stvari, kako možete da očekujete različite rezultate?

Zato što smo imali velike katastrofe u svakom smislu i logično je da smo iz njih nešto naučili.

Šta su bile dvadesete? To je bilo vreme privatizacije, finansijalizacije i monetarizma, jake zajedničke valute – zlatnog standarda. Ovo se isto desilo devedesetih i dvehiljaditih. Krizu je prouzrokovala 1929. i 2008. I? Kako smo reagovali? Kako su vladajuće sile reagovale 1929? Merama štednje. Kako su reagovali 2008? Merama štednje. Dobijamo iste rezultate, to nije iznenađenje. Ja sam iznenađen činjenicom da su ljudi iznenađeni.

Da li ste povezani sa Sirizom? Da li im pomažete sa ekonomskim problemima, strategijom i tako dalje?

Stalno sam u vezi sa Aleksisom Ciprasom.

Koju poziciju ta stranka zauzima u grčkom društvu i u EU?

Mislim da je Siriza velika nada na kojoj se i dalje radi. Nisu ni približno tamo gde bi trebalo da budu za našu kolektivnu dobrobit, ali se pomeraju u dobrom pravcu. Voleo bih da oni na tu poziciju stignu brže, ali nemojte da zaboravimo da je pre godinu dana ovo bila stranka sa četiri odsto glasača. Nikada nisu sanjali, niti hteli, da budu vladajuća stranka. Na nekom nivou možda su imali neke dobitke, ali nije im bila takva sudbina. Oni su se mučili da dobiju tri odsto glasova da bi ostali u parlamentu. I odjednom, desio se sunovrat socijalističke partije zbog pogrešnog rukovanja krizom. Siriza je skočila sa četiri na 30 odsto i našla se u situaciji da su na pragu moći. Tako da nije realno očekivati da stranka koja je prošla ovako brzu transformaciju dostigne potreban nivo zrelosti u roku od godinu dana. Ali jako dobro vladaju s obzirom na okolnosti. Od ključnog značaja je da ponude grčkim ljudima plan za prvih 100 dana vlasti.

Program koji bi funkcionisao i bio popularan nemačkim glasačima. Ne grčkim, nego nemačkim. Da pogleda nemačkog vrednog industrijskog radnika koji jedva krpi kraj sa krajem i koji stalno čuje od nemačkih medija da nemačka vlada daje desetina milijardi evra grčkoj vladi i kaže „Šta se ovde dešava?“. Da ga pogleda u oči i kaže mu o čemu se radi i objasni im da mi nećemo njihove pare. Mi hoćemo racionalno rešenje koje će biti dobro za nemačke radnike i za grčke radnike. Ovo je bitno uraditi. I takođe, da ne obećavaju grčkom narodu da će sve naše nevolje biti gotove ako oni dođu na vlast. U suprotnom, da urade ono što je uradio Vinston Čerčil kada je postao premijer tokom Drugog svetskog rata. Britancima je obećao suze i krv, a ne raskoš. Ovo je bitno za Sirizu, da ne obećavaju ono što ne mogu da ispune, nego da kažu da ćemo dostići dogovor koji je dobar za sve Grke i Nemce.

Kako gledate na ulogu Trojke danas u Evropi? Šta je Trojka metaforički?

To je zanimljivo pitanje. Trojka je nekoliko stvari ali, na jednom nivou, oni su predstavnici, simbolični predstavnici evropskog nerazumevanja dešavanja iz 2008. Te godine se desila internacionalna finansijska kriza koja je uništila temelje na kojima je sagrađena Evropska Unija. Evropska unija je zasnovana na globalnom sistemu, ekonomskom sistemu, gde je SAD bila hegemonijska sila koja je raspolagala tuđim suficitima i dugom. Evropska unija je bila građevina, artihtekturalni konstrukt etabliran na toj bazi. Ta baza je uništena 2008.godine. Tako da, Evropa, evropski lideri, evropska elita, nije razumela da ne možemo da nastavimo da radimo ono što smo radili pre, jer osnova na kojoj je stajala naša građevina sada više nije tu i moramo drugačije da radimo neke stvari. Evropa mora sada sebe da pogleda. Ne može da se oslanja na Ameriku.

Amerika više nije sposobna da obezbedi potražnju koja je potrebna nemačkim fabrikama. Nemačka sada mora da razmišlja na način na koji su razmišljali američki planeri u 1944.godini. Posle Drugog svetskog rata, američki planeri su se suočavali sa velikim problemom: Šta će se desiti sa fabrikama kada prestanu da prave oružje posle rata? Šta će da prave? Kola? Frižidere? Da, ali ko će to kupiti? Američki narod nije bio sposoban da kupi sve frižidere i kola koje su napravile američke fabrike. Morali su da proizvedu tražnju. Iz tog razloga su „dolarizirali“ Evropu. Iz ovog razloga su dali Maršalov plan Evropi, da bi Evropljani mogli da kupuju njihove stvari. Tako da, oni su razmišljali na originalni način o tome kako da proizvode tražnju. Nemačka ovo mora da uradi, ali to odbija. I umesto toga su napravili Trojku koja je za mene simbolički predstavnik evropskog poricanja problema.

Kako komentarišete poteze Trojke na Kipru?

To je eskalacija krize u evrozoni. Najpre da razjasnimo neke stvari. Kipar je mediteransko ostrvo, ali, iako je vrlo blizak kulturno i istorijski Grčkoj, kriza na tom ostrvu nema ništa sa grčkom krizom. Njihova kriza je mnogo sličnija Irskoj. Imali su niske poreze, mali dug, rastuću ekonomiju zasnovanu na privatnom sektoru, i to uglavnom nekretnine, investicije i banke. Banke su novac davale u sektor nekretnina, Rusima, Ukrajincima i dobrostojećim Evropljanima. I desilo se ono što se desilo i u Irskoj, kada je stigla gobalna kriza, banke su proglasile nelikvidnost. Prva stvar koja je u takvim situacijama ozbiljno uzdrmana jeste poverenje u sektor nekretnina. To je pokrenulo negativnu dinamiku, investitori su se povukli, građevinske firme su bankrotirale, pa su i banke bankrotirale. Zbog ruskih pozajmica i činjenice da je kod njih nekretninski mehur pukao kasnije, napravili su veliku grešku jer su dozvolili grčkim bankama na Kipru da se tamo registruju, što znači da je država kasnije morala da pokrije njihove dugove. Kombinacija ideje o racionalnoj i realnoj raspravi o novim načinima izlaska iz krize, jer dosadašnji ne daju rezultate, što je tačno, i ideje da se privremeno oporezuju vlasnici računa, doveli su do potpune katastrofe jer je bankarski sistem Kipra umro i Kipar je sada van evrozone, ne zvanično, ali u realnosti jeste.

Kako?

Pa recimo da imate dva miliona evra u banci. Vi ih zapravo nemate, ne možete da ih podignete, pa čak i da uspete da ih podignete ne možete da ih iznesete iz zemlje. To nije ista situacija kao sa italijanskim evrom. Sa italijanskim evrom možete kupovati u Parizu, sa kiparskim evrom ne možete izaći iz banke, a onda ni doći do Pariza. To više nije ista valuta. Sećate se kad smo razgovarali o dezintegraciji. Ovde je vidite. I kada je šef evrogrupe rekao da je ovo sada model za ostatak Evrope, to je bila poruka da smo na putu dezintegracije.

Upućeni ste u ekonomsku situaciju u Srbiji?

Da, veoma dobro.

Političari i neki ekonomisti su nedavno objavili da je Srbija izašla iz recesije, a poslednjih dana govore da je zemlja na putu ekonomskog oporavka i izlaska iz krize, dok istovremeno inflacija raste, broj nezaposlenih takođe, a proizvodnje skoro i da nema. Da li se vama ove izjave čine realnim?

Prvo, makroekonomska statistika je najbolji pokazatelj šta se dešava. Drugo, mislim da se u Srbiji dešava ono što ja zovem dead cat bounce (mali oporavak kratkog daha). To je ono kad imate mrtvu mačku i bacite je pa ona odskoči, ali to ne znači da je mačka živa… Imate mrtvu mačku i tačka. I ja, baš kao i vi, mislim da je potpuno neverovatno da je Srbija izašla iz krize dok se čitava Evropa bori sa recesijom, i na osnovu ekonomske politike koju vodi, na osnovu onoga što znamo da se dešava na Balkanu, pre bih rekao da je to pokušaj vlade da se uključi u evropske tokove, pokaže da je ispunila uslove koje je im je Evropa postavila, da bi uverili EU da zaslužuju kandidaturu za članstvo. Ne verujem da je Srbija izašla iz recesije.

Zvanično obrazloženje jeste da je, između ostalog, tome doprineo izvoz Fiata za rusko tržište.

Da, ali nepobitna činjenica je da je automobilska industrija u Evropi u kolapsu. S druge strane, ne možete zasnivati celu privredu na jednoj fabrici automobila. Dobro je da se Fiat prozvodi u Srbiji, ali ni jedna zemlja, ni Srbija ni Grčka, ne mogu biti na putu opravka dok Evropa tone.

Svojevremeno ste sa grčkom umetnicom Dane Stratou radili projekat „Rez: Sedam linija razdvajanja / Zid globalizacije“ o podeljenim društvima. Putovali ste na Kosovo, u Etiopiju, Palestinu, Kašmir, Meksiko, Belfast….

Imali smo jasnu ideju. Bilo mi je interesantno da nam je, kada je pao Berlinski zid, obećano da ćemo živeti u globalnom selu, svetu bez granica, gde će ljudi biti slobodni i moći da napreduju na osnovu njihove kreativnosti i produktivnosti. To je bio veliki istorijski kraj jedne ideologije. Ipak, bez obzira što smo dobili globalna sela, bez granica, što se više nastavljala ta globalizacija kroz finansije, do smanjenja podela nije došlo.

U Koreji, na Kipru, Jugoslaviji, Iraku, Kašmiru podele se nisu smanjile, zidovi su postali viši. Meni je bilo interesantno da odem do Mitrovice i vidim kakva je situacija. Bili smo na obe strane, posetili smo Peć, manastire, i videli šta se tamo dešava sa evrokrizom. Podeljeni su sa valutom, imamo valutu koja je novi zid. Most u Mitrovici je takođe zapravo zid.

U slučaju Grčke, ti zidovi se sada šire u našim susedstvima, između bogate i siromašne Grčke. Za mene je simbol zida koji postaje viši i globalniji zapravo podmukla pozadina finasijske globalne krize. Jedna od stvari koja me šokirala kad smo bili u Mitrovici i Belfastu i Kašmiru, jeste da kad priđete tim linijama razdvajanja, ljudi misle na sličan način onim drugim ljudima koji su na istim mestima. Kad ste u Beogradu vi to ne osećate, ne osećate da imate bilo kakvu vezu sa Kašmirom, ali kada ste u Mitrovici, i pričate sa ljudima koji žive na granici shvatite da je ono što vam govore o svom životu, najvećim strahovima, zapravo slično onome što nam kažu ljudi iz Belfasta ili bilo kog drugog podeljenog grada.

Sećam se da mi je neko u Severnoj Mitrovici rekao da su ti zidovi kao otrov jer kreiraju celu političku ekonomiju oko njih uz mnogo raznih interesa – švercera, nacionalista, bezbedonosnih službi…. Generalno me ljudi pitaju čega se najviše plašim kad je Grčka u pitanju. Kažem da se plašim da ćemo postati kao Kosovo, jer pogledajte šta je ono danas – protektorat EU a nije u EU, nije u evrozoni, vođen evropskim komesarima koji su prava vlast, ekonomija je u kolapsu, nezaposlenost je na nivou epidemije i jedini proizvod koji imaju za izvoz su ljudi. Mladi ljudi. To je moj strah za Grčku jer nam se upravo to dešava. Dešava nam se kosovizacija Grčke. Španija postaje Kosovo. Ovi zidovi zapravo jesu simbolika socijalne dezintegracije koja odgovara nacionalistima kojih bi trebalo da se rešimo.

U kakvom stanju je danas Grčka?

Sa političko – ekonomskog gledišta u velikoj smo depresiji. Bankarski sistem je potpuno podbacio, bankrotirali smo, svi svima duguju i niko ne može da plati i niko nikome ne veruje da će vratiti, što znači da za dobru ideju da nešto napravite ne možete dobiti novac… Sa ljudske strane gledano, Grčka je u stanju manične depresije.

Žarka Radoja Kontrapress.com  & H-alter.org