Baš kad se javnost bacila u nagađanje da li iza najnovijeg pokušaja odstranjivanja ili demontiranja Ujedinjenih regiona Srbije stoji Srpska napredna stranka, guverner Jorgovanka Tabaković i ministar privrede i finansija Mlađan Dinkić (još jednom su) ponovili da se odlično slažu. Ali ako su im osećanja bratska, olovke im nisu sestre. Velika greška u planiranju budžeta pokazuje da su se monetarna i fiskalna politika razišle na nestandardnom terenu.
Ako izuzmemo političko odstranjivanje guvernera koje je pratilo sve nosioce te funkcije od 2000. godine do danas, monetarna i fiskalna politika su se najčešće sukobljavale na uobičajenom terenu gde vlada ne uspeva da drži fiskalnu politiku pod kontrolom, a monetarna vlast (povremeno) koči više nego što je vladi ugodno. Tako je na primer, bivši guverner Radovan Jelašić u junu 2006. godine pri inflaciji koja je u prvih pet meseci stigla do 5,6 odsto (pre svega zbog korekcije regulisanih cena, posebno komunalnih usluga i derivata) upozorio da će NBS, po potrebi, dodatno reagovati monetarnim merama, i pomoći Vladi u borbi protiv inflacije i “više nego što ona želi”, i dodao da NBS može i mora da ide u okviru svojih nadležnosti do maksimuma koji je nužan za smanjenje inflacije, pa makar cena za to bila i pad popularnosti.
Suprotno uobičajenim slučajevima gde je vlada u planiranju budžeta polazila od previše optimističnog (jakog kursa dinara) a potom se drvljem i kamenjem obrušavala na guvernera koji “nije uspevao” da zadrži stabilan kurs (kao što se to desilo bivšem guverneru Dejanu Šoškiću), u oktobru prošle godine kada je planiran ovogodišnji budžet, pošlo se sa srednjim kursom od 119 dinara za evro, ali je Narodna banka “iznenadila” vladu snažnim jačanjem dinara koji je stigao do 111 dinara za jedan evro krajem aprila.
To je (uz još neke pogrešne pretpostavke na fiskalnoj strani) dovelo do toga da budžetski deficit uhvati trajektoriju od 7% do 8% BDP – što bi bio najviši istorijski nivo srpskog deficita.
Evo kako se to, prema rekonstrukciji Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN) dogodilo. Ministarstvo finansija prvo je samostalno napravilo grešku u preoptimističnom planiranju prihoda od poreza na dobit i neporeskih prihoda u visini od 1% BDP. Pritom, ne samo da su preduzeća u izuzetno nepovoljnoj godini imala manju dobit od očekivane (što nije bilo teško pogoditi) nego je na iskazivanje manje dobiti uticao i prethodno znatno slabiji kurs dinara. Potom je tokom ove godine kurs dinara znatno ojačao, što je smanjilo prihode od PDV, akciza i carina za 0,7% BDP. Kad se tome dodaju i druge greške u proceni prihoda i nesnalaženje poreske uprave, stiže se do toga da je već na samom početku bilo jasno da će deficit budžeta biti 5,5% BDP.
Šta je razlog ovako krupnih grešaka u planiranju prihoda države i da li su one mogle da budu izbegnute?
“Najvažniji makroekonomski faktori koji su uticali na slabiju naplatu prihoda od planiranih su snažna realna aprecijacija dinara, kao i pogoršanje finansijske pozicije privrede usled nastavka krize u većem delu privrede”, kaže dr Milojko Arsić. “Na drugoj strani, uštede zbog realne aprecijacije dinara uglavnom se svode na manje troškove kamata, ali su te uštede za red veličina manje od izgubljenih poreza zbog jačanja dinara.”
Kad se privremeno stave na stranu greške samog ministarstva, u prvi plan dolaze posledice jačanja dinara koje Narodna banka Srbije sebi (pogrešno) pripisuje u jednu od većih zasluga.
Iza komplikovanih objašnjenja i faulova na obe strane, stoji prilično ogoljena suština, a ona je da se se svaka partija u vladi samostalno bori za ljubav svojih birača i insistira na povlačenju poteza koji će je umiliti odabranom biračkom telu. Celu zavrzlamu najlakše je uporediti sa poznatim epizodama iz naše novije fudbalske tradicije, gde je u utakmicama reprezentacije, svaki domaći fudbaler koji je želeo dobro da se proda nekom stranom klubu, držao loptu u nogama koliko je god mogao i grabio ka golu, ignorišući saigrače više od protivnika.
Tako se Narodnoj banci Srbije manje više “dogodilo” snažno jačanje dinara, pre svega izazvano odlukom ministarstva finansija da se umesto do tada uobičajenog zaduživanja na unutrašnjem tržištu opredeli za emisiju evro obveznica, što je dovelo do snažnog priliva deviza i samim tim i jačanja dinara. Zbog preterane usredsređenosti na kočenje inflacije, NBS je pozdravila jačanje kursa, bez obzira što je ono dovelo do još veće nelikvidnosti i smanjenja konkurentnosti srpske privrede. NBS je po mišljenju ekonomiste Kori Udovički, bivšeg guvernera NBS prvo suviše snažno kočila inflaciju (podižući refrentnu kamatnu stopu, i obavezne dinarske rezerve), jer se previše fokusirala na visoku baznu inflaciju, umesto na ubrzanje inflacije za buduće mesece, koje je brzo opalo. Potom se NBS uplašila što se u jednom trenutku kod banaka pojavio veliki višak likvidnosti koji one nisu želele da plasiraju u privredu. “Uplašena da će banke krenuti da iznose devize i time ugroziti nivo deviznih rezervi, NBS se vratila repo operacijama, umesto da dopusti blago slabljenje kursa dinara”, kaže Udovički.
Stabilan kurs, a naročito ako je nizak, popularan je, i kod nas već tradicionalno se pripisuje NBS. Zapravo, centralna banka ne određuje prostor za zdravu ekonomsku politiku. Ona samo, usmeravajući kurs i inflaciju, određuje u kojoj meri će se efekti fiskalne politike prevaliti na privredni rast (njegovo usporavanje, ako je politika bila neodgovorna) a u kojoj meri na inflaciju. A inflacija uništava rast i ako se otme kontroli, ili se prebrzo istiskuje, objašnjava Udovički. Opravdanje NBS da ona nije odgovorna za nastalo stanje, jer uopšte nije intervenisala na tržištu, jeste pogrešno razumevanje načina rada banke. Prvo, intervencije na tržištu su samo deo mera koje banka može da preduzme i drugo, i kada ništa ne čini, zapravo tim svojim nečinjenjem, takođe deluje na situaciju na terenu.
Tako smo dobili suprotan scenario od uobičajenog gde je inflacijom “prepeglavana” fiskalna nesposobnost države da vodi odgovornu politiku. Manje više slobodni pasovi ka svom biračkom telu svih igrača u vladi (jak i stabilan kurs dinara, visoke devizne rezerve, veštačka veća platežna sposobnost zaposlenih, penzionera i privrede i njihova mogućnost da se lakše nose sa otplatom kredita, veštačko smanjenje nivoa zaduženosti države u odnosu na BDP) pokazali su da ova vlada pati od istog nedostatka jasne ekonomske vizije i jasnih ekonomskih biračkih konstituenci od kojeg su patile i prethodne vlade. ”Svaka strana prebacuje vruć krompir nepopularnih mera, umesto da jasnim opredeljenjem za neku ekonomsku politiku ispunjava očekivanja nekih još u izbornim programima definisanih interesa, makar kod drugih bila (privremeno) nepopularna”, kaže Udovički.
Nove mere za smanjenje deficita i stavljanje javnog duga pod kontrolu su još jedna smeša kompromisa stranaka u koaliciji za koju su i Fiskalni savet i ekonomisti već ocenili da prestavlja nastavak politike “plakaću kasnije”.
”Procenjujemo da će na strani poreza i rashoda usvojene mere imati manje efekte za od onih koje vlada planira, što znači da će ukupno smanjivanje deficita biti oko 40 umesto 50 milijardi dinara”, kaže dr Arsić. “Ipak, reč je o značajnom fiskalnom prilagođavanju, ali je ključno da ovako postignute uštede postanu trajne”.
Dalje uštede od 4% do 5% bruto društvenog proizvoda koje su neophodne da bi se otklonila opasnost visokog javnog duga i dužničke krize, neće biti moguće a da se pri tome zaobiđu najkrupniji rashodi što će (između ostalog) ponovo na sto staviti pitanje zamrzavanja plata u javnom sektoru i penzija.
Svaku stranku u ovoj ili nekoj budućoj vladi to će staviti i pred dilemu pravilne ocene strukture sopstvenog biračkog tela. Sa stanovišta pravednosti, smatra Arsić, bilo bi opravdano štedeti na penzijama i platama jer je reč o onima koji su u relativno boljem ekonomskom položaju spram velikog broja nezaposlenih, posebno među mladom generacijom čije interese ne zastupa nijedna partija.
Tekst je iz novog, julskog, broja