Najveće hrvatske kompanije grade svoju veličinu na domaćem tržištu. Iako su i dosad imale formalno slobodan nastup ka evropskim kupcima, retke su one koje su to uspevale i da iskoriste. „Evropske kompanije će doći i preuzeti veća i uspešnija hrvatska preduzeća, tako da će Evropska unija doći u Hrvatsku a samo mali deo Hrvatske će u suštini otići u Evropsku uniju“, kaže Ljubo Jurčić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu.
Makroekonomski pokazatelji, odnosno „sve onom što bi trebalo rasti, a pada, i obrnuto“, kao što su stopa ekonomskog rasta, kretanje industrijske proizvodnje, zaposlenost, izvoz i uvoz upućuju na to da Hrvatska možda nije potpuno spremna za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, kaže Jurčić za „Biznis & finansije“.
„U Hrvatskoj od početka 2007. industrijska proizvodnja i zaposlenost padaju, a nezaposlenost raste. Izvoz robe je 2008. prešao deset milijardi evra da bi se nakon toga smanjio i ove godine neće dostići tu vrednost. Kad postanemo članica EU imaćemo treću najveću stopu nezaposlenosti, iza Grčke i Španije, i bićemo zemlja s najmanjim udelom izvoza u bruto domaćem proizvodu“, objašnjava Jurčić i ističe da, koliko god ti pokazatelji nisu blistavi, hrvatska ekonomija još nije u kritičnom stanju. Prihodi od turizma i poljoprivredno prehrambene industrije, svaki po oko sedam milijardi evra, kao i siva ekonomija koja se kreće oko 30 odsto bruto domaćeg proizvoda čine, naime, ekonomsku situaciju zasad socijalno izdržljivom.
„Punopravno članstvo u EU dovešće do ubrzanog ’čišćenja’ situacije što će, ukoliko ne bude aktivnih mera ekonomske politike na podizanju nacionalnog dohotka, usloviti dodatno smanjenje standarda hrvatskih građana“, dodaje profesor Jurčić.
On nakon ulaska Hrvatske u EU ne očekuje značajno veći priliv stranih investicija, pogotovo onih „koji bi na ledini gradili nove pogone“ jer „uslovi za takve investicije još ne postoje u Hrvatskoj“. Članstvo u EU jeste jedan od pozitivnih uslova, ali sam nije ni blizu dovoljan da bi samo zbog toga nego investirao u Hrvatskoj, kaže Jurčić i dodaje: „Uostalom, ti uslovi se ništa bitnije ne menjaju ulaskom u EU jer Hrvatska već petnaestak godina ima visoko liberalizovana strana ulaganja. Ono što će se događati sledećih godina biće preuzimanje većih hrvatskih kompanija“, očekuje Jurčić.
Hrvatski privrednici, dodaje, u najvećoj meri nisi pripremljeni za uključivanje na veliko evropske tržište. Sadašnje najveće hrvatske kompanije grade svoju veličinu na domaćem tržištu. Iako su i dosad imale formalno slobodan nastup na evropskom tržištu, retke su kompanije koje značajniji prihod ostvaruju izvan Hrvatske tako da ne postoji dovoljno ni znanja ni iskustva poslovanja na stranim tržištima. „Evropske kompanije će doći i preuzeti veće i uspešnije hrvatske kompanije, tako da će Evropska unija doći u Hrvatsku, a samo mali deo Hrvatske će u suštini otići u Evropsku uniju. Zbog toga hrvatski privrednici treba da ubrzaju učenje pravila igre na evropskom tržištu i pripreme svoje kompanije za veću konkurenciju ili za dobru prodaju“, poručuje Jurčić.
On smatra da Hrvatsku ipak teško može da zadesi sudbina Bugarske i Rumunije, koje nisu uspele u potpunosti da se integrišu u Uniju „jer su Rumunija i Bugarska bile u puno lošijoj kondiciji kada su ulazile u EU i danas su po nivou razvoja, od infrastrukture preko proizvodnih kapaciteta pa do obrazovanja i uključenosti naroda u evropsku kulturu i poslovanje iza Hrvatske“.
Na pitanje kako gleda na to što u EU već ima onih koji Hrvatsku pomalo dočekuju na nož, posebno kada je reč o migraciji njenih radnika, Jurčić kaže da Evropska unija ni nakon više od pedesetak godina ujedinjavanja nije postala solidarna familija država. „Osim zajedničkog interesa očuvanja mira, ne postoji zadovoljavajući nivo solidarne saradnje među državama članicama, nego naprotiv, države međusobno konkurišu. Svaka zemlja gleda prvenstveno svoj interes. Pored toga, proteklih dvadesetak godina, svesno ili nesvesno, ujedinjenje Evrope dominantno je prepušteno kapitalu koji ima svoj jasan i legitimni interes. Međutim, ujedinjenje Evrope treba voditi politika koja se brine i o interesima kapitala, ali i ostalim društvenim i socijalnim interesima pojedinih naroda i njihovom razvoju. U takvoj situaciji ne iznenađuju stavovi pojedinih pa i starih članica što se ne pridržavaju temeljnih načela ujedinjenja“, kaže Jurčić.
Za male i manje razvijene zemlje, prema njegovom mišljenju, nije dovoljno da samo preuzmu direktive i standarde EU. Da bi iskoristile potencijale koje Unija pruža, treba da imaju vlastite politike pomoću kojih bi na pozitivan način povezale pravila koje donose velike i najrazvijenije članice sa svojim nivoom razvijenosti i prirodnim, povijesnim, kulturnim i poslovnim specifičnostima. „Sadašnji problemi u nekim zemljama EU nisu nastali zbog njihovog članstva nego zbog nesposobnosti njihovih vlada da organizuju sistem kojim bi iskoristili pozitivne efekte ujedinjenja, a zaštitili se od negativnih. Naime, direktive EU govore šta morate i što ne smete napraviti, a između tih granica postoji veliko slobodno područje za kreiranje politika, institucija i procedura u vlastitom interesu. Prirodno je, koliko god to nedemokratski zvučalo, da pravila određuju najveći i najjači. To i ne mora biti posebno ograničenje jer se oni bave uglavnom velikim stvarima i područjima između kojih postoji i više nego dovoljno prostora i mogućnosti koje za svoj razvoj mogu iskoristiti male zemlje. Jedini uslov je da imaju sposobnu i pametnu vladu“, zaključuje sagovornik „Biznis & finansija“.
broj 97, maj 2013.