Podaci koje je prikupio Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara o poreskim utajama preko poreskih rajeva, čija bi količina ispunila oko pola miliona Biblija, kvalifikuju banke u sam vrh posrednika za of-šor klijente, a švajcarsku Crédit Suisse kao „Sveti gral“ međunarodne utaje novca. Skeptici, međutim, ukazuju da je celokupna dokumentacija koncentrisana samo na jedan poreski raj, i to najpopularniji, te da se postavlja pitanje da li je u pozadini ovog izveštaja rat između poreskih rajeva radi preotimanja klijenata.
Šta spaja grčkog poljopriverdnika srednje klase, američke zubare, kriminalce raznih vrsta, narko dilere, porodice diktatora, umetnike, političare, finanijske magnate, „dijamantski lobi” iz Antverpena, trgovce oružjem, firme koje su služile kao paravan za iranski nulkerani program, finansijske špekulante i banke? Svi oni, i mnogi drugi, pominju se u izveštaju o prevarama vezanim za poreske rajeve, koje je Međunarodni konzoricijum istraživačkih novinara (MKIN) sa sedištem u Vašingtonu, nakon 15 meseci prikupljanja podataka, počeo sukcesivno da objavljuje od aprila ove godine. Ovaj lov na poreske prestupnike, nazvan „Offshore-Leaks” sačinilo je 88 istraživačkih novinara iz 46 zemalja, a MKIN je dodatno angažovao i programere, ekonomske i pravne stručnjake. Prikupljeno je 160 puta više informacija nego što je Vikiliks 2010. godine objavio o američkom Stejt Departmentu, a kada bi se ti podaci odštampali, potrošilo bi se papira koliko i za pola miliona Biblija!
Analizirani dokumenti obuhvataju 130.000 ljudi iz 170 zemalja sveta, a prema podacima najveći broj vlasnika of-šor kompanija je iz Kine, Hong-Konga, Tajvana, Rusije i bivših sovjetskih republika. Međutim, među lažnim direktorima of-šor kompanija ubedljivo preovlađuju Britanci. Štaviše, u žestokoj konkurenciji međunarodne mreže prevaranata, među vodećima je 28 lažnih direktora iz Velike Britanije, koji su „upravljali” sa više od 21.500 firmi preko kojih su lažirane novčane transakcije radi utaje poreza i prikrivanja imovine. Vrednost skrivene imovine u poreskim rajevima MKIN procenjuje na 32 biliona dolara, dok je prošlogodišnji izveštaj organizacije „Mreža za poresku pravdu“ (Tax Justice Netwok, TJN) izneo procenu da se ta suma kreće između 17 i 26 biliona evra, što je ukupan iznos BDP SAD i Japana. MKIN je otišao korak dalje – do identiteta vlasnika kompanija, fondova i računa registrirovanih u poreskim oazama.
U izveštaju se spominju i imena 300 osoba i 70 kompanija iz Švajcarske, 107 firmi iz Grčke, 4000 državljana SAD… Otkriveno je i da u Švajcarskoj deluje više stotina adokvata koji bogatim klijentima švajcarskih banaka, poput bankara Elie de Rothschild ili industrijalaca Hans Heinrich Thyssen daju usluge „zaštite“ bogatstva. Reč je o vrlo sofisticiranim načinima za skrivanje novca, kojima je teško ući u trag.
Rajski telohranitelji
Banke se u ovim analizama kvalifikuju kao jedna od najvažnijih karika za of-šor klijente, posebno velike banke koje imaju filijale širom sveta. U jednom od objavljenih dokumenata, švajcarski bankarski div Crédit Suisse je opisan kao „Sveti gral“ međunarodne mreže utaje novca. Za njim mnogo ne zaostaju ni druge, u javnosti ugledne finansijske institucije, poput američkog JP Morgan-a, švajcarskih UBS i Clariden, francuskih Banque National de Paris i Paribas ili holandskih IMG i Amro. Istraživači tvrde da je zaštitu najbogatijih posebno proširila Deutsche Bank. Ona je osnovala više od 300 fondova i finansijskih firmi kroz svoju filijalu u Singapuru. Iznos tako „zaštićene” imovine bogatijih klijenata ova banka je povećala sa 180 milijardi dolara u 2005. godini na 367 milijarda u 2010. godini.
Finansijska kriza, i zahtevi da se stane na put finansijskim malverzacijama koje su je i izazvale, nimalo nisu narušili „rajsku of-šor idlilu”. Naprotiv. MKIN tvrdi da su od 2005. do 2010. depoziti u 50 najvećih svetskih banaka udvostručeni, odnosno sa 5,4 dosegli basnoslovnu svotu od 12 biliona dolara. Osim banaka, u dokumentima se pominju i mnogi drugi posrednici – svojevrsni „telohranitelji“ za fizička i pravna lica koja upadnu u komplikovane lavirinte of-šora. Među njima su pravne kancelarije, investicioni fondovi, „kompanije-podstavljači“ itd. U skrivanju identiteta, poslovnih interesa i podršci oko pranja novca, učestvuje bukvalno cela armija knjigovođa. .
Povodom navedenih podataka, među prvima je reagovala Evropska komisija, najavivši još intenzivniju borbu protv poreskih prestupnika. U saopštenju za javnost, Komisija je podsetila da je 6. decembra 2012. predložila 30 mera za sprečavanje utaje poreza, zbog kojih EU, kako se procenjuje, gubi najmanje bilion evra godišnje.
Evropska komisija bi trebalo da predloži i nove pravne instrumente, kako bi onemogućila multinacionalne kompanije da prebacivanjem dobiti izbegnu plaćanje poreza. Međutim, da bi se planovi realizovali, potrebno je prethodno omekšati rigidne stavove Austrije i Luksemburga. Ministar finansija Luksemburga je izjavio da je spreman da sarađuje sa drugim zemljama iz EU u vezi sa razmenom informacija o klijentima banaka koji izbegavaju plaćanje poreza. To znači da je „glavni bankarski of-šor“ indirektno nagovestio da je spreman da zajedno sa Švajcarskom započne „demontažu” institucije bankarske tajne.
Nasuprot ovakvoj odluci, austrijska vlada je rešila da pliva „uzvodno”. Zvanični Beč je umirio klijente austrijskih banaka, poručivši da nema nameru da ih „izda“ poreskim organima drugih zemalja. Stvar je u tome što je regulativa vezana za bankarsku tajnu sadržana u najvišem pravnom dokumentu – austrijskom Ustavu – i može se promeniti jedino uz dvotrećinsku podršku u parlamentu. A kako se u toj zemlji bliže izbori, takav scenario je teško zamisliv. Štaviše, austrijska ministarka finansija Marija Fekter, poslužila se taktikom „napad je najbolja odbrana”, rekavši austrijskom „Kuriru” da bi bilo poželjno da se EU više pozabavi Velikom Britanijom koja je, po njenim rečima, „raj za pranje novca”. Međutim, vrlo brzo nakon tog intervjua, Raiffeisen bank International je ostala bez glavnog čoveka, Herberta Stepića, koji se proziva u izveštaju da je preko dve of-šor firme u Hong Kongu kupio tri stana u Singapuru, o čemu nije obavestio nadzorni odbor Banke i austrijsku regulatornu agenciju. Mada je Stepić tvrdio da su te transakcije legalne, krajem maja podneo je ostavku na funkciju predsednika Upravnog odbora Raiffeisen bank International.
Rajevi u ratu?
Poreske službe i pravosudni organi Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Belgije, Indije i Grčke najavili su da će razmotriti mogućnost da krenu u proveru podataka kojima se u izveštaju optužuju njihovi državljani. Nadležni organi na Bermudima i u nizu drugih britanskih prekomorskih teritorija su po objavljivanju MKIN izveštaja potpisali sporazume o razmeni poreskih podataka, a slične ugovore nedavno su sklopili i sa ostrvima Džersi, Gernzi i Man, kako bi ušli u trag utajivačima koji novac skrivaju van Velike Britanije.
U Nemačkoj je buknula polemika oko zahteva da se uvedu oštrije kazne za finansijske institucije koje su učestvovale u ovim prevarama. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble je zatražio uvid u dokumenta da bi se ustanovilo ko je iz te zemlje izneo u poreske rajeve oko 400 milijardi evra. Prema pisanju magazina „Fokus“, oko 100.000 nemačkih građana koristi poreske oaze preko kojih je obavljeno 260 miliona finansijskih transakcija. Naravno, Deutsche Bank odbija da prizna bilo šta, iako su se na njenoj internet stranici donedavno veoma napadno reklamirale njihove of-šor usluge. Reklame su posebno preporučivale Mauricijus, kao mesto koje će pružiti „poreski neutralnu sredinu“. Da trgovina na Mauricijusu ide dobro, govori i broj zaposlenih u lokalnoj filijali Deutsche Bank, koji je u poslednjih nekoliko godina porastao sa pet na više od 200 zaposlenih.
Sa druge strane, uporedo sa sukcesivnim objavljivanjem delova izveštaja, u javnosti se pojavljuju i pitanja šta je ustvari bio cilj MKIN? U analizama na tu temu, autori ne spore ocene da of-šor kompanije sve više služe za globalnu pljačku, zbog koje su državni budžeti na šteti stotine milijardi dolara – samo u SAD oko 345 milijardi dolara godišnje, a u EU već pomenutih 1 bilion evra. Međutim, ono što kritičari zameraju ovom izveštaju je njegova jednostranost. Naime, kompletna dokumentacija se odnosi na Britanska devičanska ostrva i povezane „filijale” u drugim poreskim rajevima, koji se pominju jedino u vezi pomenutog of-šora. S obzirom da je u pitanju jedan od najpopularnijih poreskih rajeva u svetu, kritičari postavljaju pitanje da li je on, u stvari, bio meta, dok je pravi cilj bio da se novac mnogobrojnih bogatih klijenata prebaci na neko drugo, „poreski neutralno” mesto? Oni svoju skepsu potkrepljuju i činjenicom da i pored toga što MKIN, preko njegovog osnivača, Centra za javni integitet, podržavaju mnoge poznate fondacije (na primer, Dordž Soroš je dao milion dolara donacije), podaci o njegovom funkcionisanju su veoma oskudni, a član se može postati jedino po pozivu.
Vladimir Adonov
Finansije Top 2012/13