Predstavljamo vam prvi od tri dela teksta Meta Tejbija u magazinu Rolingstone, kojim se rasvetljava uloga svih glavnih aktera postojeće finansijske krize.
Sigurno su vam pričali o finansijskoj krizi, i o pacovskom leglu korupcije koje su finansijske institucije ostavile iza sebe. Svi su teško optuženi: pohlepom zadojene banke, uspavani regulatorni mehanizmi, beskrupulozni hipotekarni pilićari, kao što je to bio sprejem preplanuli bivši direktor britanske kompanije Countrywide, Anđelo Mozilo.
Ali šta je s rejting agencijama? Zar nije istina da skoro niko od glavnih krivaca za prevaru – koja je u protekloj deceniji progutala Volstrit, a koja se ne bi desila da nije bilo kompanija kao što su Mudis i Standard & Purs – nije pukao? Nisu li oni, ipak, posle svega isuviše krivi?
Pravo pitanje je – da li su ikada bili okrivljeni? Kada su u pitanju ove agencije, prema njima, najblaže rečeno, treba gajiti veoma ozbiljne sumnje.
Zahvaljujući planini dokaza prikupljenih tokom vođenja dva velika sudska spora – na osnovu dokumenata koji uglavnom nikada nisu viđena od strane javnosti – danas znamo da su dve najuticajnije rejting agencije (pre svega Mudis i S & P) iza sebe imale dugi niz godina bestidno provedenih kao puko oruđe u rukama bankara, spremnih da daju bilo šta, bilo koju količinu keša u zamenu za njihovu visoku ocenu.
Rukovodioci i analitičari ovih kompanija uhvaćeni su na osnovu dokaza iz njihove prepiske, u nizu inkriminišućih e-mailova, priznavši kako je čitav njihov ‘poslovni model’ bio, zapravo, jedna prevara i krađa.
„Gospode pomozi nam u našoj j*benoj prevari… ovo mora da je najgluplje mesto na kojem sam radio“, piše jedan od izvršnih direktora S & P. „Kao što znate, imao sam poteškoća u objašnjavanju ‘KAKO’ smo stigli do ovih naših brojki, jer ne postoji nauka koja bi stajala iza njih“, priznaje jedan visoki analitičar S & P. „Ako ćemo samo da izmišljamo rezultate da bismo povoljno ocenjivali dilove, onda nam kvanti (kvantitativni analitičari) uopšte nisu ni potrebni“, žali se još jedan visoki službenik S & P. Njegov kolega odgovara: „Nadajmo se da ćemo se svi obogatiti i otići u penziju pre nego što se ova kula od karata sruši.”
Rejting agencije su ‘lepak’ koji, navodno, drži na okupu čitavu finansijsku industriju. Ove gigantske kompanije – takođe poznate kao ‘nacionalno priznate statističke rejting organizacije’ ili NRSRO – upošljavaju timove kontrolora koji analiziraju preduzeća, gradove, zemlje, hipotekarne kredite, bilo koga i bilo šta ko preuzima neki dug ili kreira neku kolektivnu investicionu šemu.
Njihova osnovna funkcija je da pomogne u definisanju šta je bezbedno kupiti a šta ne. ‘Trostruka ‘A’ ocena je u finansijskom svetu ono što je USDA pečat odobrenja za mesojeda ili nevinost za katolika. Trebalo bi da njihov rejting bude neprikosnoven, takoreći na nivou svetačkog: Mudis, prema sopstvenim izveštajima, kaže da bi investicije koje su ocenili kao ‘AAA’, „trebalo da prežive ekvivalent američke Velike depresije”. Nije pogrešno reći da se čitava finansijska industrija vrti oko kompasne tačke apsolutno sigurnog rejtinga AAA. Međutim, finansijska kriza se desila jer je AAA rejting prestao da bude nešto što mora da se zasluži, pretvorivši se u nešto što može da se (na)plati.
Ovo što se desilo je još neverovatnije utoliko i što “oni”, naravno, imaju snažnu moć nad svojim klijentima, jer su deo kvazi-zaštićene industrije koja uživa ogromne de facto državne subvencije. Uglavnom je to zbog toga što vladine agencije, kao što je npr komisija za hartije od vrednosti, često primoravaju privatne kompanije da ispune regulatorne zahteve zadržavanjem ili održavanjem u rezervi određenih fiksnih količina sredstava – obveznice, hartije od vrednosti, kakve god – a koje su visoko ocenjene od strane „nacionalno priznate“ agencije za kreditni rejting, kao što je to „velika trojka“ – Mudis, S & P i Fič. Dakle, s obzirom da ove agencije baš i nisu deo službene regulatorne infrastrukture, one su se, ipak, ponašale i dugo delovale kao da to jesu.
Nezakonito i pogrešno rejtingovanje nisu ni u prošlosti prolazili nezapaženo. Istražna komisija o finansijskoj krizi je 2011. objavila studiju slučaja, s posebnim osvrtom na Mudis, otkrivši da je ova agencija između 2000. i 2007. ocenila skoro 45.000 hipotekarnih hartija od vrednosti kao prvoklasne, AAA. Trideset hipotekarnih hartija od vrednosti je svakog dana – tokom jedne godine – dobijalo od Mudisa AAA rejting, da bi na kraju 83 odsto istih bilo degradirano. „Ova kriza se nije mogla desiti bez rejting agencija“, zaključak je ove komisije.
Zahvaljujući ovim dokumentima skupljenim tokom istrage, sada znamo kako se ova prevara odvijala. Istraga je pokazala kako su svi “faktori” u igri pronevere i prevare međusobno pokrivali jedni druge – kako najuticajnije rejting agencije tako i jedna od najvećih američkih investicionih banaka (Morgan Stanley), smišljeno praveći dva najveća loša kredita. Ta dva kreditna dila su u samom srcu prevare koja je dovela do urušavanja svetske privrede, do rušenja čitavih država i njihovih industrija – prevari u kojoj su učestvovale kako banke i hedž fondovi tako i hipotekarni kreditori i rejting agencije, uspostavljajući ‘vanredni nivo saradnje’, udružujući se međusobno kako bi prikrili i, onda, prodavali gotovo bezvredne hartije koje su dotad imale vrednost AAA. Ovo je crna kutija iz aviona američkih finansija.
Aprila ove godine su Mudis i Standard & Purs utuženi, a oštećene strane traže od njih da im se isplati 225 miliona dolara. Podnete su od strane različitih grupacija iz državnog tužilaštva vašingtonskog King Kauntija, kao i od Komercijalne banke iz Abu Dabija, koje prednjače u zadovoljenju pravde. Tužbama se rejting agencijama na teret stavlja “zavera” koja je trajala od sredine do kraja 2000-ih; banka Morgan Stanley je u tom periodu prevarnim radnjama podsticala investitore na velika ulaganja u gorenavedeni par loših investicionih dilova, pa je – usled ovih loših kreditnih šema – došlo do pucanja. Ovi dilovi poznati su kao Čejni i Rajnbridž.
Cene akcija za obe kompanije rasle su nagodbom (a ne, kako je trebalo, na osnovu relevantnih pokazatelja), dok su igrači na tržištu verovali da će kompanije biti pošteđene papirološkog pakla i haosa, neprijatnih dokaza kojih će se štampa poduhvatiti na suđenju. Ipak, “mala nezgoda” je to što je, prethodnom sudskom odlukom, većina dokumenata po ovom predmetu postala dostupna javnosti. Iako se nekoliko medijskih kuća, uključujući Njujork tajms, osvrnulo na to vreme i taj događaj, većina materijala nikada nije izašla u javnost a većinu toga nikada nisu ni videle oči novinara. Slučajevi su se vrteli oko egzotičnih i veoma složenih finansijskih instrumenata koji se nazivaju SIV, ili strukturirani investicioni instrumenti. SIV (structured investment vehicle, strukturirani tj. složeni finansijski instrument) jeste finansijska kompanija zasnovana zarad profita na razlici između imovine i obaveza – kao i tradicionalne banke, ali s puno lakšim regulativama i obavezama. Uglavnom se osnivaju kao off-shore entiteti, pa samim tim ne podležu propisima kojima klasične banke i finansijske kompanije obično podležu. Strategija SIV-a je: uzeti u zajam novac izdavanjem kratkoročnih vrednosnih papira, poput komercijalnih menica, srednjoročnih zapisa i javnih obveznica, po niskim kamatnim stopama, a zatim koristiti taj novac za davanje u zajam veće količine vrednosnih papira po višim kamatnim stopama – s razlikom u ceni koja, kao dobit, ide ulagaču. Stalna imovina ulagača može uključivati, između ostalog, stambene hipoteke, kao podlogu tj garanciju za finansijsku sigurnost (RMBS), dugoročne garancije, auto kredite i studentske kredite, obezbeđenje kreditnih kartica, bankarske i korporativne obveznice.
SIV je ne tako daleki rođak ‘entitetu posebnih namena’ (SPE, special purpose entity), koji je bio glavno oružje uništenja u skandalu ‘Enron’. Korporativne smicalice su se tih dana sastojale u masovnim računovodstvenim prevarama. U njima bi kompanija stvorila navodno nezavisnu korporativnu strukturu (SPE) koju bi, zapravo, kontrolisali njeni menadžeri – i koji bi, onda, obaveze svoje kompanije prebacivali (i izbacivali) iz svojih knjiga, ubacujući ih u ‘daljinski- kontrolisan bankrot’ (SPE), kojim su se krili gubici matične kompanije-osnivača SPE.
SIV je sličan koncept. S njim se počelo krajem 80-tih, nakon što su banke otkrile rupu u međunarodnim bankarskim standardima. Taj nedostatak u međunarodnim finansijskim regulativama im je omogućavao da stvore “Potemkinovo selo” koje su nazvali SPE – i koja je postala riznica puna sredstava kao što su hipotekarne hartije od vrednosti, koje je SPE pohranjivao i držao u svojim računovodstvenim knjigama.
Ovaj ‘Behemot’ – finansijska ‘zver’ izvanredno velike moći i snage – funkcionisao je po istom osnovnom konceptu kao i obične banke: uzimajući u zajam gotovinu na kratak rok od deponenata a potom, obično na dugi rok, davala na zajam taj novac u obliku kredita, poslovnih kredita, itd. SIV je radio istu stvar kao i banke: uzimao je od investitora kratkoročne gotovinske pozajmice a zatim tu pozajmicu ulagao kao dugoročnu investiciju, u obliku studentskih kredita, auto-kredita ili kao subprime hipoteke (subprime krediti, kod kojih zajmoprimac ne može lako da otplati svoje kreditne obaveze-u tom se slučaju na njegovu imovinu stavlja tzv. ‘subprime hipoteka’). Kao i banke, i SIV je svoj profit pravio na razlici izmedju svog kratkoročnog duga i dugoročnih investicija. Ako bi se SIV zadužio tj. uzajmio na tržištu komercijalnih papira po kamati od 3 odsto – a zaradio 6,5 odsto na subprime hipotekama – dolazimo do lake i komotne zarade na razlici koja iznosi, u ovom slučaju, 3,5 odsto. Tako su profitirale kako i banke tako i SIV ‘entiteti’.
Velika je razlika, naime, u tome što – za razliku od SIV – banka ima regulatorne zahteve za svoj kapital. SIV, za razliku od banaka, nije bio kontrolisan takvom regulativom pa je kao takav bio tehnički nezavistan, dok se njegove potencijalne obaveze nisu pojavljivale u knjigama velikih banaka koje su ih stvarale. SIV struktura je, dakle, dozvoljavala investicionim bankama da stvore i koriste, bez rizika, milijarde dolara nastalih ‘finansijskim uslugama’ kao što su subprime krediti, koji su postali centralni deo novog trenda korporativnih prevara: stvaranje a potom prodaja mase rizičnih hipotekarnih hartija od vrednosti – obezbeđujući njihovu ‘pouzdanost’ lažnim rejtingom AAA investicija. Lažnu sliku stvarale su upravo agencije za kreditni rejting.
(u drugom od tri dela teksta ‘Poslednja misterija finansijske krize’: priča o Čejniju, Rajnbridžu i Morgan Stenliju)
(M.L.)