Svaka pobuna ili ustanak imaju nešto privlačno, opijajuće, bez obzira da li se radi o Istanbulu, Frankfurtu, Madridu, Atini ili Londonu. Slavimo strasnu borbu za pravdu, jer kao građani države blagostanja svet smatramo nepravednim, iako, kao što je to slučaj u Nemačkoj, više ne živimo u represivnom režimu niti smo ugroženi siromaštvom. Svi smo podložni gerila-romantizmu. „Demonstranti na trgu Taksim nose majice sa likom Če Gevare“, oduševljeno izveštava nemački reporter, upućujući nas na pogrešan trag.
Ubrzo posle oduševljenja nastupa frustracija. Nemiri u Grčkoj, Španiji i Engleskoj rasplinuli su se kao i Occupy pokret. Nedostajao im je revolucionarni glamur, varnica, snaga. Ono što zaista nedostaje jeste objektivna procena. I u 21. veku gerila-romantizam oslanja se na ključnu godinu: 1968.
Nije lako ovome odoleti. 1968. je zaista simbol, jer ova godina sublimira sve, od klupskih kocerata Boba Dilana, preko boraca po džunglama Južne Amerike, do pariskih barikada i navodnog grupnog seksa u nemačkim komunama, dakle sve ono uzbudljivo što se dešavalo između 1954. i 1973. Žudnja za ovim revolucionarnim vremenom oblikuje pop kulturu do danas, a činjenica da su pokreti za građanska prava iz tog perioda zaista promenili svet i dalje ima veliku političku težinu.
Ključna razlika između 1968. i 2013. jeste pravac promena. 68-u su obeležili suočavanje i prekid sa prošlošću i promena društvenih odnosa. 2013-e reč je o očuvanju prošlosti, naporu da se ona što manje promeni. U Evropi i Americi vodi se borba za očuvanje dostignuća 20. veka. 68-e nismo želeli da budemo kao naši roditelji, a 2013-e želimo upravo suprotno, da živimo udobno kao oni, ali ako može u odvojenoj kući. To je sudbina koju dele mnogi mladi ljudi kojima su uskraćene utabane staze prethodnih generacija. Kada dođe kriza, sloboda nomadskog profesionalnog života prekim putem vodi u siromaštvo.
Ovo se nije desilo iznenada. Još se takozvana Generacija X žalila na to što neće moći da živi kao njeni roditelji. To je bilo početkom devedesetih. Praksa, pripravnički staž, rad na određeno vreme, pa i tada slavljena start-up kultura bili su znaci rapidnog osipanja buržoaskih privilegija, čiji su deo bile i stvari koje su šezdesetosmaši smatrali represivnim okovima slobodnog života: penzija, sopstvena kuća, osiguranje, rad na neodređeno, sindikati. Dakle sve one malograđanske stvari koje pružaju sigurnost, za koje su se radnici i buržoazija izborili posle vekovne borbe.
U Španiji i Grčkoj ovakav život danas jedva da je moguć, a u Engleskoj i SAD je ugrožen. Nemiri u Turskoj su daleko složeniji nego u drugim mediteranskim državama. Pored majica sa likom Če Gevare, mogle su se videti i zastave konzervativnih kemalista. Ali i ovde je reč o očuvanju postojećeg stanja, a ne o rušenju sistema.
Paralele sa Štutgartom 21 nisu slučajne. Drama strukturne promene još uvek nije zahvatila Nemačku. Kolaterana šteta od evrokrize još uvek je pod kontrolom. Ali i ovde polako shvatamo da je revolucionarni polet čisti očaj, da pobuna nije prevrat, već bitka za opstanak. Lišena osvajačkog trijumfa, odbrana je uvek slabija nego napad.
Adrian Kreye, Süddeutsche Zeitung/PressEurop, 11.06.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 12.06.2013.