Australijski ministar nauke alarmirao je zdravstvenu zajednicu procenom da je antibiotiocima „odzvonilo“, te da će se svet za samo dve decenije vratiti na nivo lečenja iz 19. veka. Zbog činjenice da će antibiotici uskoro potpuno izgubiti delotvornost, a da novih nema na vidiku, pojedini naučnici predlažu da se učinak postojećih produži smanjenjem njihove upotrebe, i to tako što će se zemljama uvesti porezi po osnovu potrošnje. Drugi se, pak, okreću ponovnom razvoju terapija koje su delovale perspektivno pre pojave penicilina.
Za samo dve decenije, zdravstvo će se vratiti na nivo iz 19. veka, a ljudi će umirati od bolesti za koje se danas misli da su iskorenjene i od infekcija zbog banalnih povreda. Ovo nije scenario još jednog infatilnog holivudskog blokbastera, već zvanično upozorenje australijskog ministra nauke Iana Chubba, uvaženog naučnika sa bogatom karijerom u australijskim i međunarodnim obrazovnim i istraživačkim institucijama. Australijski ministar tvrdi da nas ubrzo očekuje katastrofa znatno opasnija od globalnog zagrevanja i klimatskih promena, a usled prekomerene i neodgovorne upotrebe antibiotika. Korišćenje antibiotika za „sve i svašta i u svakom trenutku“ drastično je smanjilo njihov učinak, jer su bakterije stvorile različite mehanizme otpornosti na tu vrstu lekova.
Prema prognozama australijskog naučnika, oni će postati potpuno neefikasni za samo dve decenije. „Ako nešto ne preduzmemo, ne razvijemo li nove oblike antibiotika, ali i drastično ne promenimo navike da bukvalno živimo na antibioticima, svet će se u zdravstvenom smislu vratiti u 19. vek. Zaboravite na transplantaciju organa, rutinske operacije će ponovo postati viskorizične i opet ćemo se boriti sa bolestima kao što je tuberkuloza,“ uveren je Chubb, koji ukazuje da o alarmantnosti situacije svedoče i napori gotovo svih država da smanje upotrebu antibiotika kako bi se produžila njihova delotvornost, ali rezultati nisu ohrabrujući.
Kratka istorija dugoročnih grešaka
Saznanje da bakterije razvijaju otpornost prema antibioticima postoji već godinama, ali je problem u tome što je do skoro veoma mali broj naučnika to doživljavao kao veliku pretnju već u neposrednoj budućnosti i javno upozoravao na posledice. Naime, do danas je razvijeno stotinak antibiotika, koji ne samo da su propisivani stihijski, čak i za najobičnije prehlade, već su lekari, često, pacijentima davali antibiotike novije proizvodnje, iako su stari oblici leka i dalje bili delotvorni.
Neke vrste bakterija sada već luče hemikalije koje uništavaju antibiotik, druge ga jednostavno „izguraju“ iz ljudskih ćelija, dok se pojedine vrsta smeštaju u delove organizama do kojih antibiotici ne dopiru. Na primer, stafilokoke, koje prouzrokuju infekcije kože, disajnih puteva i koje su odgovorne za većinu slučajeva trovanja hranom, postale su ekstremno otporne na antibiotike koji na njih vrlo često uopšte ne deluju. S obzirom da su antibiotici jedan od temelja savremene medicine, bez njih je nezamisliv ceo niz sada standardnih medicinskih procedura i zahvata. Tako, pri transplantaciji organa neophodno je da se značajno umanji imunitet pacijenta kako telo ne bi odbacilo presađenu jetru ili bubreg. Bez delotvornih antibiotika velika je verovatnoća da bi čovek oslabljenog imuniteta umro od infekcije. Slična je situacija i pri operacijama tokom kojih se otvara abdomen. Verovatnoća postoperativne infekcije narasla bi bez efikasnih antibiotika na više od 60 posto, koliko god operacione sale bile sterilne. Već sada, u Evropi svake godine od posledica postoperativnih infekcija umire oko 25.000 pacijenata, a taj broj bi u skorijoj budućnosti mogao značajno da se poveća.
Na žalost, prekomerna upotreba antibiotika u humanoj medicini nije jedini, a po mišljenju jednog broja naučnika ni najveći uzročnik razvoja otpornosti bakterija na lekove. Ključni problem je što čak i one osobe, koje antibitik nisu popile godinama, unose ga u organizam preko hrane. Antibiotici su danas u masovnoj upotrebi u veterini i industriji stočne hrane, a životinje na farmama, od krava i goveda do pilića, masovno se tretiraju antibioticima kako bi se postigli što bolji proizvodni rezultati uz što manje uginuća. Gotovo svaki komad mesa koji se danas kupuje u prodavnici, gotovo svako jaje ili pakovanje mleka sadrže tragove antibiotika. Iako u namirnicama nisu prisutni u velikim razmerama, postojeće količine su sasvim dovoljne da „pomognu“ bakterijama na navikavanje. Bakterije su imale sasvim dovoljno vremena da razviju odbrambene mehanizme, jer takva sitacija traje već decenijama.
Terapije iz naftalina
Ako se sve to znalo, zašto je uzbuna podignuta tek u nekoliko poslednjih godina? Zbog većinske procene da će se nove generacije antibiotika redovno proizvoditi, a koja se pokazala pogrešnom. Jer poslednja generacija antibiotika razvijena je pre četvrt veka, a novih nema na vidiku. Mada na prvi pogled zvuči nelogično, s obzirom na tako masovnu upotrebu, razlog je u njihovoj nedovoljnoj isplativosti za farmaceutsku industriju. Razvoj antibiotika je ne samo veoma složen, već i izuzetno skup, a dobija se lek koji se upotrebljava privremeno, za raliku od onih za hronične bolesti, poput srčanih ili dijabetesa, koji se piju ceo život. Zato je u sve oštrijoj konkurenciji na farmaceutskom tržištu njihova isplativost postala vrlo upitna.
S obzirom da je paleta antibiotika ograničena i da u ovom trenutku nije izvesno da li će i kada biti razvijena nova generacija, sve češće se mogu čuti radikalni predlozi kako da postojeći ostanu delotvorni što duže. Tako Richard James, profesor na Univerzitetu u Notingemu, insistira da bi državama trebalo propisati poreze na osnovu potrošnje antibiotika. „Kao što zemlje danas imaju kvotu ugljen dioksida koji mogu ispustiti u atmosferu, a nakon toga plaćaju penale, isto bi trebalo uvesti i za antibiotike. Svaka zemlja bi trebalo da ima pravo na propisivanje određene količine lekova, a propisuje li više od te kvote, to bi morala da plati posebno“, predlaže profesor James.
Neke njegove kolege ne dele uverenje da će tkava, ili neka druga vrsta međunarodne regulative o potrošnji, pa time i budućnosti antibiotika biti skoro uspostavljena, pa se okreću drugim rešenjima. Pojedini lekarski timovi sve više pažnje poklanjaju metodama lečenja infekcija kakve su korišćene pre pojave penicilina. Stručnjaci su uglavnom saglasni da samo dve metode mogu imati koliko-toliko obećavajući učinak. Jedna je serumska terapija koju stvaraju antitela, a koja je razvijana do 1925. godine i za čije je otkriće Emil von Behring dobio Nobelovu nagradu. Druga je terapija bakteriofagima, virusima koji napadaju bakterije. Ovu terapiju su razvijali lekari istočne Evrope i svojevremeno su postizali relativno dobre rezultate. Te dve tehnike, gotovo napuštene od kada je počela masovna upotreba antibiotika, danas su ponovo pod lupom stručne javnosti i podgrejavaju nade lekara. Bar kao prelazno rešenje dok se, i pre svega ako se, stvori nova generacija antibiotika.
