Kada je 16. marta grčki fudbaler Georgos Katidis, posle drugog i pobedonosnog gola njegovog AEK-a skinuo majicu, pokazao svoje mišićavo telo, istetovirano porukama i slikama te podigao ruku na fašistički pozdrav i velika i mala svetska štampa objavila je te slike i odluku grčke nacionalne fudbalske federacije da ga doživotno isključi iz državne reprezentacije. Katidis je dvadesetogodišnjak koji teško da o fašizmu zna nešto posebno i verovatno je sve što ima u glavi tetovažom ispisao po svom telu. Centralni deo, ispod pupka ukrasio je porukom „Postani bogat ili…“ (i nešto još niže, kad spadnu gaće izlazi na videlo njegov intelekt) „smrt Jevrejima“. Nešto mnogo značajnije desilo se, ali sa vrlo malo medijske pažnje, sredinom ovog meseca. Najveća američka banka (aktiva 2,5 hiljade milijardi dolara) JP Morgan Chase (Evropska analitička direkcija) objavila je dokument o stanju u evro zoni pod naslovom The Euro Area Adjustment – about Half-Way There (Prilagođavanje euro zone – približno na pola puta).
Analiza dobrim delom odiše Übermensch duhom, jer se zemlje koje su u teškoj finansijskoj krizi dosledno nazivaju „periferijom“ (periphery), koja se tokom teksta sve jasnije svodi na jug Evrope (Španija, Portugal, Italija, Grčka). Belgija sa dugom od 99 odsto BDP, Irska (118), Island (119) nisu predmet analiziranja zaduživanja, jer ne odgovaraju tezi o političkom razlogu krize. Svih 16 strana dokumenta poentu dobija u pasusu iz pretposlednjeg poglavlja „Putovanje kroz nacionalne političke reforme“ koji ću u potpunosti citirati:
Politički sistemi na periferiji formirali su se posle diktatura, te su definisani tim iskustvom. Njihovi Ustavi imaju tendenciju jakog socijalističkog uticaja, reflektujući političku snagu koju su partije leve orijentacije stekle posle poraza fašizma. Politički sistemi na periferiji pokazuju nekoliko tipičnih svojstava: slabe vlade; slabu vlast centra u odnosu na regije; ustavnu zaštitu radničkih prava; politički sistem zasnovan na konsezusu koji potencira politički klijentelizam; a pravo na proteste protiv neželjenih promena dovodi do status quo stanja. Mana tog političkog nasleđa iskazala se u krizi. Zemlje na periferiji su bile samo delimično uspešne u fiskalnim i ekonomskim reformama, jer su njihove vlade determinisane ustavima (Portugal), jakim regijama (Španija) i bujanjem populističkih partija (Italija i Grčka)“.
Čitanjem teksta stiče se utisak prilične nedoslednosti, delom uočljive i iz citata, da su diktatorski karakter levice i antifašizam krivi za mentalitet koji sprečava izlazak iz krize, a istovremeno se jasno uočava plediranje protiv elementarnih principa demokratije: autonoman ustav, decentralizacija vlasti, pravo protesta te samo još nedostaje zabrana slobodnih izbora pa da slika diktature bude kompletna. Ne bih da podmećem ono što nije eksplicitno rečeno, ali poznajem mehanizme insinuiranja i nalazim da je neumitan podsvesni zaključak kako je Nemačka uspešna u sučeljavanju sa krizom zbog svog fašističkog istorijskog iskustva. Poželjni su, smanjenje cene rada, lakša otpuštanja radnika, privatizacija, deregulacija, liberalizacija zaštićenih grana industrije i političke reforme koje će tome voditi. Da se ostalo samo na ovom delu diktata moćnika, koji simbolizuje volju svetskog kapitala možda bi sve prošlo. Možda bi vlade „periferije“ progutale još jednu obesnu kritiku, svesne da ne smeju da vređaju vladaoce sveta kojih se bez sumnje boje.
Do sada smo uglavnom na osnovu ponašanja centara finansijske moći nazirali i zaključivali da je jaz između njihovog interesa i interesa većine stanovništva planete dijametralno suprotan. Sada je JP Morgan banka osiono, svesna da joj ne može više niko ništa, iznela svoju političku platformu za fazno uređivanje sveta. Čak se nisu potrudili da svoje tvrdnje potkrepe nekim argumentima, brojčanim podacima – ne. Jednostavno su kao nekada Centralni komiteti izdeklamovali svoju presudu. Da su se upustili u dokazivanja očito bi se upleli u nedovoljnu istinitost tvrdnji. Naizgled neporecivim tonom saopštili su šta žele da bi nastavili svoje špekulativne aktivnosti kojima zakoni i javnost predstavljaju smetnju. Obznanili su svoj bankarski nalog i na političarima je da reformišu zemlje kako bankama odgovara.
Autori objašnjavaju šta pod „političkim reformama“ podrazumevaju. „U prvim danima krize – piše u dokumentu – mislilo se da je kriza problem ekonomskog nasleđa, ali je ubrzo postalo jasno da postoje duboko uvreženi politički problemi na periferiji, koji po našem mišljenju moraju biti promenjeni ukoliko EMU (Evropska monetarna unija) želi da funkcioniše na dugi rok“. Liči to na poziv evropskim zemljama da „iz centra“ uvedu pritisak na „periferiju“ i prinude je da preduzima mere koncetracije vlasti i potpunog obezvlašćenja radnika i zaposlenih, sitnih preduzetnika – većine. Ili pak, da te periferce jednostavno izbace iz Zajednice. Ukoliko se u tome ne bi uspelo citiran je i zastrašujući scenario verovatnih zbivanja: „1. kolaps reformi na evropskom jugu, 2. kolaps eura i EU, 3. potpuna izborna pobeda radikalnih antievropskih partija, 4. potpuno gubljenje kontrole nad pojedinim državama ukoliko socijalna cena (posebno nezaposlenost) pređe određeni nivo“.
Inače, sve te „periferne“ zemlje krojile su svoje ustave posle Drugog svetskog rata na osnovama demokratskih principa koji su uglavnom stizali iz Amerike zajedno sa ekonomskom pomoći (Maršalov plan). Začudo predmet interesovanja nisu članice EU koje su dospele iz „socijalističkog lagera“, jer su one uglavnom pokornost komunističkom centru zamenile za pokornost finansijskom centru. Grčka je 1975. godine, posle pada pukovničke diktature, promenila ustav upravo da bi demokratijom zamenila sistem nasilja. Da li je tu greška?
***
Ne volim rasprave u kojima se potežu argumenti moralne diskvalifikacije druge strane. Da bih to izbegao, sebe radi jer znam da drugu stranu baš briga, trudiću se da što suvoparnije nabrojim činjenice o JP Morgan banci. Siledžijski atak te banke toliko je arogantan da bar nameće znatiželju kako po modelu bančinih menadžera, što stručnjaci dobiju u zadatak da uobliče, treba da izgleda neminovna budućnost. Na sajtu Money Morning nabrojano je pet najvećih skandala JP Morgan. New York Times (13. jun), kako nalazim, navodi da je JP Morgan banka sa najvećim brojem skandala i najvećim brojem plaćenih regulatornih kazni u SAD. Od maja ove godine Federalna uprava za finansijski nadzor uvela je posebnu kontrolu nad velikim operacijama JP Morgan banke, jer ih je poslednji skandal sa „Šemom za trgovanje energijom“ podsetio na istorijat prve velike pljačke u Enron kompaniji koja je šest godina za redom dobijala od JP Morgan ocenu „najinovativnije kompanije“ (New York Times 3. maja). Međutim, isti taj NYT je 13. februara 2010. objavio analitički tekst četiri autora u kojem stoji: „Geri Kon, predsednik Goldman Sachs-a otišao je u Atinu da ponudi kompleks proizvoda za otklanjanje problema dugovanja…Volstrit se angažovao decenijama da nađe rupu u ograničenjima evropskih dugovanja. Jedan od metoda je Goldman Saksov način zamračivanja milijardi dugova pred budžetskim nadzorom Brisela… Kao i u američkoj subprime krizi finansijski derivati su igrali veliku ulogu u maskiranju grčkog duga. Instrumenti koje su razvili Goldman Sachs, JP Morgan Chase i širok krug drugih banaka omogućio je političarima u Grčkoj, Italiji i drugim zemljama da i dalje kreditno zadužuju svoje zemlje“.
Prema ažuriranim podacima u toku su skandali JP Morgan banke vezani za tekuću istragu o manipulisanju Libor (London interbank lending rate) koeficijentom koji je omogućio značajne protivzakonite profite; SEC (Securities and Exchange Commision) istražuje savetovanje klijentima JP Morgan banke da kupuju papire od vrednosti na sopstvenu štetu; Federalna komisija za energiju istražuje manipulacije sa cenom energije u Kaliforniji i na Srednjem istoku od strane jedne od bankinih ekspozitura; zajedno sa Visa, Mater Card i drugim bankama JP Morgan je upletena u manipulaciju na štetu trgovine i potrošača u iznosima koji se mere miljardama dolara; u aprilu je konstatovano da je banka podnela lažan izveštaj o poslovanju, sakrivši 459 miliona dolara gubitka u prvom tromesečju.
Uz ovakve podatke o JP Morgan banci se pominje da je njen generalni direktor Džimi Dajmon, u 2011. godini „zaradio“ 23,1 miliona dolara uprkos gubitku u poslovanju od 5,8 milijardi dolara. Kao uzgred, ali neizostavno, kaže se da je Dajmon „blizak prijatelj predsednika Obame“, mada je moguće i obratno, da je on taj koji je birao prijatelja Obamu! Kada se u maju mesecu pojavila informacija da je JP Morgan u „mutimilijardama gubitka“ Obama je izrazio sumnju rečima: „Dajmon je jedan od najbistrijih bankara koje imamo“. Sve to jako liči na klijentelizam koji se pripisuje zemljama sa periferije.
Postoji još jedna, možda najvažnija primedba: MMF je uložio protest što 18 najvećih banaka u SAD dobijaju od države kredite po kamatnoj stopi od 0,8 odsto niže nego ostale banke, te da to ukupno iznosi nekih 83 milijarde dolara godišnje, od čega na JP Morgan otpada 14 miljardi dolara bukvalno poklonjenih državnih para. Orijentacije radi, Amerika godišnje troši 30 milijardi na sve vidove pomaganja nezaposlenima. JP Morgan prima još 12 miljardi po HARP programu refinansiranja. Sve zajedno, to je 3 centa po svakom poreskom dolaru ili 77 odsto čistog prihoda JP Morgan banke (Bloomberg View). Pod tim okolnostima nema grčke, italijanske, španske banke koja ne bi bila likvidana. Nije pitanje morala nego transparentnosti ponašanja onoga ko deli drugima lekcije. Uzgred, JP Morgan je 2. marta pohvalio Jorgovanku Tabaković, odnosno mere Narodne banke koju ona vodi. Iz toga bismo mogli zaključiti da po ukusu svetskog finansijskog giganta mi za sada nismo „periferija“, ali ne bih znao da li je to nešto čime sa valja dičiti.
Izbegao bih komentarisanje hrpe ostrašćenih tekstova koji se vrte na internetu i u kojima se tvrdi da je ono što znamo samo vrh ledenog brega. Meni je dovoljan vidljivi deo da bih shvatio kako je u pitanju povika na autsajdere s namerom da se skrene pažnja na drugu stranu, te da je globalni finansijski sistem kvaran do kostiju. To što nisam vernik ne smeta mi da ponovim ono što je u prošlu nedelju, obraćajući se sa svog balkona u Vatikanu, izrekao papa Francisko: „Nemojte se ustručavati da idete nasuprot struji! Budite hrabri! I kao što ne želimo da jedemo pokvarenu hranu, ne želimo ni da prihvatimo pokvarene vrednosti koje uništavaju život i uskraćuju nadu… verujte u velike ideale!“ Profit i kamata ne mogu biti ideali, iako neki samo u njih veruju.
P.S.
Godine 1961. Leonardo Šaša je u Italiji objavio prvi roman (Dan sove) posvećen istražnim sudijama koji su se borili protiv mafije. Bili su to uglavnom mladi pravnici levičari koji su iz partizana otišli na studije. Vladajuća teorija je bila da su mafiju izmislili ti „komunisti“ – a sve što je levo to su komunisti. Šašu su napadali intelektualci, industrijalci, advokati. Nadbiskup Ernesto Rufini iz Palerma, napisao je čitavu disertaciju o nepostojanju mafije. Uspeli su da Šašu izoluju od javnog života u čemu im je pomagala i američka obaveštajna služba. Probuđena je neobuzdana mržnja prema levici, ne samo u Italiji. Ona postaje lakmus koji otkriva mafijašku alergiju na zakone i pravni poredak. Da je „komunizam“ bio po volji većine sigurno ne bi propao. Međutim, postoji težnja da se sa njim pokopaju ustavi, vladavina prava i zakoni, jer svedoci smo iz razdoblja raspada naše zemlje da, kada vladavine prava nema, stiču se najveća pojedinačna bogatstva. Kažem to jer sam tek pišući ovaj tekst razumeo šta se podrazumeva pod terminom „finansijska mafija“. Vešta, perfidna i protiv svih pravila koja nije ona izdiktirala.
Banke su nezamenjiv finansijski mehanizam potpore ljudskim delatnostima; većina banaka (uglavnom male snage) deluje u okviru propisa i saglasno moralnim principima, uostalom to im je u opisu radnog mesta. Međutim, to nije opravdanje za tolerisanje osionih lopova među njima. Iako neupitan, želeo bih da kažem kako ovaj i slične tekstove pišem da bih pokazao kako pripadam onima koje svetski prevaranti nisu uspeli da naprave budalama.
Milutin Mitrović