Sredinom prošlog veka našim roditeljima činilo se da su robotizovane fabrike iza ugla. Prosečna američka porodica bila je šokirana tehnološkim napretkom u kojem su se gotovo istovremeno pojavili mikrotalasna pećnica, antibebi pilula i laser. Pa iako se tada činilo da će sve dotadašnje društvene vrednosti biti pometene nezaustavljivim napretkom, danas još nemamo kompjuter s kojim smisleno možemo da razgovaramo, nemamo robotizovanu kućnu pomoćnicu niti smo blizu ostvarenja ideja teleportacije i kriogenike. Zašto je tehnološki napredak stao? Da li ga je zaustavio Hladni rat, ili reganov „Rat zvezda“? Na ova pitanja u tekstu “O letećim automobilima i opadajućim profitnim stopama” u Magazinu Bafler, pokušava da odgovori antropolog Dejvid Greber. Tekst ćemo preneti u šest delova. Ovo je drugi nastavak.
U svojim najranijim formulacijama, koje uglavnom došli iz marksističke tradicije, puno ovog tehnološkog bekgraunda je prihvaćeno. Fredrik Džemison je u knjizi „Postmodernizam ili kulturna logika u kasnom kapitalizmu“ predložio da se termin „postmodernizam“ odnosi na kulturnu logiku koja odgovara novoj tehnološkoj fazi kapitalizma, onoj koju je najavio marksistički ekonomista Ernest Mandel već 1972. Mandel je tvrdio da čovečanstvo stoji na rubu „treće tehnološke revolucije“, tako dubokoj kao poljoprivredna ili industrijska revolucija, u kojoj će kompjuteri, roboti, novi izvori energije, kao i nove informacione tehnologije zameniti industrijske radnike „kraj rada „kako je to ubrzo nazvano – koje će nas sve svesti na dizajnere kompjuterske tehničare sa ludim vizijama koje će proizvesti računarski integrisane fabrike.
Argumenti u korist okončanja rada bili su popularni u kasnim sedamdesetim i početkom osamdesetih godina, a društveni mislioci su razmatrali o onome što će se dogoditi sa borbom tradicionalne radničke klase jednom kad ona ne bude postojala. (Odgovor: pretvoriće se u politiku identiteta) Džemison je smatrao da će se baviti formama svesti i istorijskih senzibiliteta koji bi mogli nastati u tom novom dobu.
Što se dogodilo umjesto toga, je da je širenje informacionih tehnologija i novih načina organizovanja prevoza-kontejnerskog utovara, na primer, dovelo do seljenja poslova u industriji u istočnu Aziju, Latinsku Ameriku i druge zemlje gde je dostupnost jeftinog rada omogućila proizvođačima da zaposle puno manje tehnološki sofisticiranih uređaja nego što bi to morali kod kuće.
Iz perspektive onih koji žive u Europi, Severnoj Americi i Japanu, rezultati su činilo se onakvi kakvi su i bili previđeni. Industrijski dimnjaci su zaista uskoro nestali, poslovi su podeljeni između nižeg stratuma radnika zaposlenih u uslugama i višeg stratuma koji je počeo da živi u antiseptičkim balonima, igrajući se kompjuterima. No, ispod svega toga je u svesti titrala nelagodnost da je post radna civilizacija grandiozna prevara. Naše pažljivo projektovane patike za tenis nisu se proizvodile uz pomoć inteligentnih kiborga ili samoreplicirajuće molekularne nanotehnologije, one su napravljene na kopijama starih singer mašina, i zahvaljujući ćerkama meksičkih i indonežanskih poljoprivrednika koji su, kao rezultat delovanja Svetske trgovinske organizacije ili trgovinskih sporazuma kakav je NAFTA, bili oterani sa zemljišta svojih predaka. To je bila svest o krivici koja je ležala ispod postmodernog senzibiliteta i njegovog slavlujenja beskrajnog lanca slika i površina.
Zašto se očekivana eksplozija tehnološkog rasta koji su svi očekivali – baze na Mesecu, robotizovane fabrike – nisu dogodile? Postoje dve mogućnosti. Ili su naša očekivanja o tempu tehnoloških promena bila nerealna (u kojem slučaju, moramo razjasniti zašto je tako mnogo inteligentnih ljudi verovali da te promene nisu nerealne) ili naša očekivanja nisu nerealna (u kojem slučaju, moramo znati što se dogodilo da tako mnogo obećavajućih ideja i mogućnosti nije ostvareno).
Većina društvenih analitičara odabira prvo objašnjenje i uzroke problema vezuje za hladnoratovsku svemirsku trku. Zašto su, pitaju se ovi analitičari, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez postali tako opsednuti idejom svemirskih putovanja sa letilicama sa ljudskom posadom? To nikada nije bio efikasan način da se uključe u naučna istraživanja. I to podstiče nerealne ideje o tome kako će izgledati budućnost čoveka.
Može li odgovor biti da su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez u prethodnom veku bili društva pionira, jednog koji se širilo ka svojim zapadnim granicama a drugog preko Sibira? Nisu li oni delili posvećenost mitu neograničene osvajačke budućnosti, ideje o tome da će ljudi kolonizovati ogromne prazne prostore, koji je uverio lidere obe velesile da su ušli u “svemirsku epohu” u kojoj su bore za kontrolu budućnosti po sebi? Sve vrste mitova su u igri ovde, nema sumnje, ali to ne govori ništa o izvodivosti tog projekta.
Neki od tih fantazija naučne fantastike (u ovom trenutku ne možemo znati koje) mogle su biti pretvorene u realnost. Ranije generacije bile su svedoci da se mnoge fantazije naučne fantastike pretvaraju u realnost. Oni koji su odrasli na prelazu vekova i koji su čitali Žila verna i H Dž Velsa i koji su recimo zamišljali svet u 1960 sa letećim mašinama, raketnim brodovima, podmornicama, radiom i televizijom, dobili su gotovo sve o čemu su sanjali. Ako ljudima rođenim u 1900 nije bilo nerealno očekivanje da ćemo putovati na Mesec, zašto je onda bilo nerealno u šezdesetim godinama prošlog veka sanjati o “ruksacima” na raketni pogon uz pomoć kojih ćemo leteti s jednog na drugo mesto i robotima koji nam peru veš?
U stvari, čak i dok su ti snovi tek bili u povoju, materijalna osnovica za njihovo ostvarenje bivala je erodirana. Ima razloga da verujemo da je čak i pedesetih i šezdesetih godina, tempo tehnoloških inovacija usporavao u odnosu na snažan tempo iz prve polovine veka. Poslednja bujica otkrića dogodila se 50-tih sa pronalaskom mikrotalasnih pećnica, (1954), antibebi pilule (1957), i lasera (1958), u vrlo brzom sledu. No, od tada, tehnološki napredak je evoluirao u praktično kombinovanje već postojećih tehnologija (kao u svemirskoj trci) i pronalaženje načina da se već postojeća otkrića prilagodne masovnoj potrošačkoj primeni (najpoznatiji primer je televizija, otkrivena 1926, ali masovno primenjena tek nakon rata.) Ipak, delom i zbog toga što je svemirska trka svima dala utisak da se dešava impozantan napredak, tokom šezdesetih je bio široko rasprostranjen utisak da je tempo tehnoloških promena doveden do zastrašujućeg ubrzanja koje je nemoguće kontrolisati.
Bestseler Alvina Toflera iz 1970 “Šok budućnosti” tvrdio je da se uzrok većine društvenih problema može locirati unatrag u doba snažnih tehnoloških promena. Beskrajni sled naučnih otkrića transformisao je osnove svakodnevnog života, i ostavio Amerikanace bez jasne ideje o tome šta je normalan život. Samo zamislite porodicu, gde ne samo pilula, već i perspektiva in vitro začeća, beba iz epruvete, i donacija sperme i jajnih ćelija čini ideju majčinstva zastarelom.
Ljudi nisu bili psihički spremni za takav tempo promena, pisao je Tofler. On je skovao i termin kojim je opisao taj fenomen: „ubrzanog potiska.“ On je počeo industrijskom revolucijom, ali je oko 1.850, postao jasno uočljiv. Ne samo da se sve oko nas menjalo, već većina – ljudsko znanje, veličina populacije, industrijski rast, korišćenje energije – menjalo se eksponencijalno. Jedino rešenje, tvrdi Tofler tvrdi, bilo je da se pokuša da se taj proces kontroliše, da se stvore institucije koje će proceniti prirodu novih tehnologija i njihove moguće učinke, zabraniti tehnologije koje bi mogle biti previše socijalno destruktivne, i upravljati razvojem u društveno poželjnom smeru.
Iako su mnogi od istorijskih trendova koje Tofler opisuje tačni, knjiga se pojavila kada je većina tih eksponencijalnih trendova zaustavljena. To je bilo upravo oko 1970, kada je porast u broju objavljenih znanstvenih radova u svetu – brojka koja se udvostručavala na svakih 15 godina otprilike od 1685 godine – naglo počeo da stagnira. Isto vraži i za knjige i za patenate.
Toflerova upotreba termina “ubrzanje” je posebno nesrećna. U većem delu istorije, najveća brzina kojom je ljudski rod mogao da putuje bila je oko 25 milja na sat.. Do 1900 to je povećano na 100 kilometara na sat, a za sledećih sedamdeset godina tu nije bilo eksponenicijalnog ubrzanja. Do vremena kada je Tofler objavio knjigu, u 1970, najveća brzina kojom je čovek ikad aputovao iznosila je oko 25.000 km na sat, i postigla je posada Apola 10 1969, samo godinu dana pre izlaska knjige. Sa takvom eksponencijalnom stopom, mora da se činilo logičnim pretpostaviti da u će roku od nekoliko desetina godina, čovečanstvo istraživati druge solarne sisteme.
Ali od 1970, nije bilo nikakvog daljnjeg povećanja. Rekord koji važi je i dalje onaj koji je postavila posada Apola 10. Istina, komercijalni avion Konkord, koji je prvi put poleteo 1969, dosegao je maksimalnu brzinu od 1400 milja na sat. I Sovjetski Tupoljev Tu-144, koji je prvi poleteo, postigao je još veću brzinu od 1553 milja na sat. Ali te brzine ne samo da nisu povećane, one su smanjene od kada je Tupoljev Tu-144 otkazan a projekat Konkord naupušten.
Ništa od toga nije usporilo Toflerovu vlastitu karijeru. On je konstatno nastojao da svoju analizu prilagodi novim uslovima i novim spektakularnim izjavama. Tako je 1980, objavio “Treći talas”, i pozajmio tvrdnju od Ernesta Mendela o „trećoj tehnološkoj revoluciji“- osim što, dok je Mandel mislio da će ove promene značiti kraj kapitalizma, Tofler pretpostavljao da je kapitalizam je večan. Do 1990, Tofler je postao personalni intelektualni guru republikanskog kongresmena Njuta Gingriča, koji je tvrdio da je je njegov „Ugovor s Amerikom“ iz 1994. bio inspirisan delom shvatanjem da Sjedinjene Države moraju da se preusmere sa zastarelog, materijalističkog, industrijskog sistema razmišljanja ka novom, slobodnom tržištu, informatičkom dobu, civilizaciji “Trećeg talasa”.
Ima mnogo ironičnog u toj vezi.. Jedan od najvećih postignuća Toflera je što je isprisao vladu da stvori Kancelariju za evaluaciju tehnologija (OTA). Jedan od Gingričevih prvih koraka kad je uspostavio kontrolu nad Predstavničkim domom Kongresa 1995 bio je da prestane da finansira OTA kao primer beskorisne ekstravagancije administracije. Ipak, nema mesta sumnji. Do tog vremena, Tofler je odavno odustao od toga da utiče na javne politike pozivajući se na širu javnost, i uglavnom je zarađivao držeći seminare za generalne direktore kompanija i korporativnivne think tankove. Njegovi uvidi su privatizovani.
Gingrič je sebe voleo da naziva “konzervativnim futurologom” . To bi takođe moglo da zvuči kao oksimoron ali, u stvari, Toflerova vlastita koncepcija futurologije nikada nije bila progresivna. Napredak je uvek bio predstavljen kao problem koji je potrebno rešiti.
Tofler je možda najbolje shvatiti kao neku redukovanu verziju društvenog teoretičara iz XIX veka Ogista Konta, koji je verovao da stoji na rubu novo doba-u njegovom slučaju, industrijske epohe vođene nezaustavljivim napretkom tehnologije, i uverenjem da je društvena kataklizma njegovih vremena uzrokovana time što društveni system nije mogao da se prilagodi tom tehnološkom napretku.
(priredili: Tanja Jakobi i Milan Lukić)