Marks i Engels verovali su da kapitalizam u sebi sadrži klicu propasti – a ta klica je potreba za stalnim usavršavanjem tehnološkog procesa, pod uticajem konkurencije, koja će ga na kraju dovesti do praktičnog svođenja profita na nulu. Ali to se nije dogodilo. Umesto toga, kapitalisti su pronašli nov način za stvaranje profita seljenjem prvo fabrika u zemlje sa jeftinom radnom snagom, gde potreba za usvajanjem novih tenologija nije bila urgentna, a zatim i autsorsovanjem inteligentnog rada. Istraživanja su za to vreme usmerena na one izume koji imaju veze sa nadgledanjem procesa rada i privatnih života i nametanjem discipline. Interes se prebacio na sektor naoružanja, istraživanja u komunikacijama i tehnologijama za nadziranje i sličnim tehnologijama izazvanim strahom za bezbednost, piše antropolog Dejvid Greber u tekstu “O letećim automobilima i opadajućim profitnim stopama” u Magazinu Bafler. Tekst ćemo preneti u pet delova. Ovo je treći deo.
Ali ako je bilo svesnog ili polusvesnog otklona od ulaganja u istraživanja koja bi mogla dovesti do boljih raketa i robota, a prema istraživanju koje će dovesti do takvih stvari kao što su laserski printovi i CAT skeniranje, on je počeo i pre Toflerovog “Šoka budućnosti” (1970) i Gilderovog “Bogatstva i siromaštva” (1981). Ono što njihov uspeh pokazuje je da su pitanja koja su podstakli – da će postojeći obrasci tehnološkog razvoja dovesti do društvenog prevrata, i da moramo upravljati tehnološkim razvojem u smeru koji neće predstavljati izazov za postojeće strukture vlasti – odjeknulo u redovima nosilaca moći. Državnici i industrijalci već su neko vreme razmišljali o takvim pitanjima.
Industrijski kapitalizam je podsticao iznimno snažan tempo naučnog napretka i tehnoloških inovacija – bez presedana u istoriji ljudske vrste. Čak i najveći kritičari kapitalizma, Karl Marks i Fridrih Engels, slavili su njegov uspeh u oslobađanju „proizvodnih snaga.“ Marks i Engels su takođe verovali da je neprestana potreba kapitalizma da revolucionioše sredstva industrijske proizvodnje njegova propast. Marks je tvrdio da, iz određenih tehničkih razloga, vrednost i stoga profit može biti ekstrahovan isključivo iz ljudskog rada. Konkurencija prisiljava vlasnike fabrika da mehanizuju proizvodnju, smanjuju troškove rada, ali dok je to kratkoročna prednost za preduzeće, mehanizovanje proizvodnje na dugi rok vodi obaranju opšte stope profita.
Sledećih 150 godina, ekonomisti su raspravljali da li je to zaista istina. Ali ako je to istina, onda je odluka industrijalaca da ne ulažu u istraživanja koja bi dovela do robotizovanih fabrika koje je svako smatrao realnom budućnošću 60-tih godina prošlog veka, i umesto toga presele svoje fabrike u radno-intenzivne, niskotehnološke pogone u Kini ili na Jug imala mnogo smisla.
Kao što sam napomenuo, postoji razlog da se veruje da je tempo tehnoloških inovacija u proizvodnim procesima-samim fabrikama, počeo da usporava u pedesetim i šezdesetim godinama, ali su nuspojave američkog i sovjetskog rivalstva u “Ratu zvezda” učinile da izgleda kao da se tempo inovacija nije usporio. Tu je bila ta fantastična svemirska utrka, uz frenetične napore američkih industrijskih planera da primene postojeće tehnologije za potrošačke potrebe, što je stvorilo optimističan utisak rastućeg prosperiteta i sigurnog napretka koji bi umanjio prigovore radničke klase.
Ovi potezi su bili reakcije na inicijative Sovjetskog Saveza. No, taj deo istorije je Amerikancima teško da zapamte, jer na kraju Hladnog rata, popularna predstava o Sovjetskom Savezu evoluirala od zastrašujućeg protivnika do stradalnika nefunkcionalnog društva. Ali u pedesetim godinama, mnogi američki planeri su verovali da sovjetski sistem radi mnogo bolje. Naravno oni su se sećali da je tridesetih, dok su Sjedinjene Države bile ophrvane depresijom, Sovjetski Savez imao gotovo nezabeležene stope privrednog rasta od 10 do 12 posto – dostignuća koja su ubrzo bila praćena stvaranjem vojske koja je pobedila nacističku Nemačku, a zatim lansirala Sputnjika 1957, a zatim i prvu letelicu sa ljudskom posadom, Vostok, 1961. godine.
Često se kaže da je sletanje Apola na Mesec bio fantastičan uspeh sovjetskog komunizuma. Zaista, Sjedinjene Američke Države nikada ne bi razmišljale o takvom podvigu da nije bilo svemirskih ambicija sovjetskog Politbiroa. Navikli smo na razmišljanje o Politbirou kao družini nemaštovitih sivih birokrata, ali oni su birokrati koji su se usudili da sanjaju zapanjujuće snove. San svetske revolucije bio je samo prvi u nizu. Takođe je istina da se većina njih – kao što je na primer menjanje tokova velikih reka – pokazala kao ekološki i društveno katastrofalnim, ili, kao stospratna palata Sovjeta Josifa Visarionoviča Staljina ili 20 spratova visoka statua Vladimira Iljiča Lenjina, ostala samo san.
Nakon početnih uspeha sovjetskog svemirskog programa, neke od tih ideja su ostvarene, ali vodstvo nikada nije prestalo da izlazi sa novim. Čak i osamdesetih, kada su se Sjedinjene Države bavile svojom poslednjim grandioznim projektom, Reganovim “Ratom zvezda”, Sovjeti su planirali da preobraze svet kroz kreativnu upotrebu tehnologije. Malo će se ljudi izvan Rusije setiti većina tih projekata, ali njima su bili posvećeni veliki resursi. Treba takođe napomenuti da za razliku od projekta “Rata zvezda”, koji je dizajniran da uništi Sovjetski Savez, većina sovjetskih zamisli nije bila vojne prirode: kao, na primer, pokušaj rešavanja problema gladi u svetu zasejavanjem jezera i okeana jestivom bakterijom spirulinom, ili rešavanje problema snabdevanja energijom, postavljanjem stotina gigantskih platformi solarnih elektrana u orbiti i koji bi usmeravali struju natrag na Zemlju.
Američka pobeda u svemirskoj trci značila je da, posle 1968, američki planeri više nisu uzimali konkurenciju za ozbiljno. Kao rezultat toga, mitologija poslednje granice je održavana, ali se smer istraživanja i razvoja preselio sa svih istraživanja koja bi mogla dovesti do stvaranja baze na Marsu i robotizovanih fabrika na druge fokuse.
Uobičajena je tvrdnja da je to bila pobeda tržišta. Apolo program je bio veliki projekat vlade, inspirisan “sovjetskom pretnjom” nadahnut u smislu da je za to bio potreban nacionalni napor koordiniran od strane državne birokratije. Čim je sovjetska pretnja nestala iz vidokruga, kapitalizam je bio slobodan da se vrati na put tehnološkog razvoja u skladu sa svojim normalnim, decentralizovanim naporima vođenim slobodnim tržištem -poput privatnog finansiranja istraživanja proizvoda koji su mogli imati široku upotrebu poput personalnih kompjutera. To je linija koju su ljudi poput Toflera i Gildera sledili u kasnim sedamdesetim i početkom osamdesetih godina.
U stvari, Sjedinjene Države nikada nisu napustile gigantske, od vlade kontrolisane šeme tehnološkog razvoja. One su se samo pomakle ka istraživanjima u vojnoj oblasti, ne samo takvih projekata u sovjetskom stilu kakav je bio “Rat zvezda”, već ka istraživanjima u oblasti naoružanja, istraživanja u komunikacijama i tehnologijama za nadziranje i sličnim tehnologijama izazvanim strahom za bezbednost. Do neke mere je to bila istina oduvek: milijarde gurane u u raketna istraživanja su uvek uticale na umanjivanje fondova za svemirske programe. Ipak, do sedamdesetih godina, čak i fundamentalna istraživanja su izgubila prioritet u odnosu na vojne prioritete. Jedan od razloga što nemamo robotizovane fabrike je to što je otprilike 95 posto istraživanja u robotici kanalisano kroz Pentagon, koji je više zainteresiran za razvoj bespilotnih dronova nego za automatizaciju fabrika papira.
Mogao bi se čak braniti i stav da je pomak ka razvoju i istraživanju informacionih tehnologija i medicine nije bio toliko inspririsan tržišnim imperativom iz sfere široke potrošnje koliko motivom da se Sovjetski savez tehnološki porazi vođenjem svetskog rata viđenog istovremenog kao nametanje apsolutne američke vojne dominacije u svetu, i zatiranjem društvenih pokreta kod kuće.
Tehnologije koje su doživele svoj procvat su upravo u oblasti nadzora, nadziranja radne discipline i društvene kontrole. Kompjuteri su otvorili neke prostore slobode, kao što nas stalno podsećaju, ali umesto da nas vode ka utopiji života bez rada kakvu je zamislila Ebi Hofman, oni su bili primenjeni na takav način da su proizveli suprotan učinak. Oni su omogućili takav razvoj tržišta kapitala koji je odveo radnike u dugove, i, u isto vreme, kada su poslodavci uspeli da ostvare “fleksibilne uslove poslovanja” doveli do uništenja tradicionalne sigurnosti radnog mesta i povećanja broja radnih sati za gotovo svakoga. Uz izvoz radnih mesta u fabrikama, novi režim rada je doveo do zatiranja sindikalne borbe i uništio bilo kakvu mogućnost efikasne politike radničke klase.
U međuvremenu, uprkos neodložnosti ulaganja u istraživanja na polju medicine i genetike, još uvek čekamo lekove protiv raka i prehlade, a najdramatičnija medicinska dostignuća koja smo videli objavila su nam se u obliku lekova kao što su Prozak, Zooloft, ili Ritalin. To su “tailor-made” tj lekovi skrojeni-po-meri, kako bismo se osigurali da nas radni zahtevi i pritisci nove epohe neće zaneti do potpunog ludila i disfunkcionalnosti.
S ovakvim rezultatima, kako bi glasio epitaf neoliberalne ere? Mislim da će istoričari zaključiti kako je to oblik kapitalizma čiji su sistemski prioriteti bili politički imperativi, koji su stajali iznad onih ekonomskih. Imajući da bira između pravca delovanja koji bi bio u saglasju sa kapitalizmom kao jedinim mogućim ekonomskim sistemom, i onog koji bi ga transformisao u održivi i dugoročni ekonomski sistem, neoliberalizam bi uvek izabrao onaj prvi. I u tome leže svi razlozi, dovoljni da verujemo kako uništavanje sigurnosti radnih mesta i povećanje radnih sati ne stvaraju produktivniju (a kamoli inovativniju ili lojalniju) radnu snagu. Verovatno da je, sa ekonomskog aspekta, rezultat negativan – utisak potvrđen nižim stopama rasta u gotovo svim delovima sveta tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka.
Pa ipak, neoliberalizam je bio delotvoran u depolitizaciji rada, trasirajući put u budućnost. Ekonomski gledano, porast vojski, policije i privatnih usluga obezbeđenja već je dospeo do tačke pucanja pod pritiskom mrtvog tereta. Moguće je, zapravo, da će – baš usled pritiska tog mrtvog tereta neoliberalne aparature, stvorenog kako bi se osigurala ideološka pobeda kapitalizma – ovaj potonuti. Međutim, takođe je lako uočiti kako se guši svaki osećaj o neizbežnosti promena, gušenje ideja o izbavljenju, kojim bi se u budućnosti mogao stvoriti jedan svet drugačiji od ovog našeg – ovo gušenje ideja o “drugim načinima” jeste ključni deo neoliberalnog projekta.