Kada se slegne euforija oko ulaska Hrvatske u Evropsku uniju – prisutna, doduše, više na nivou službene politike nego kod običnih građana – trebaće da se raščisti sa pitanjem je li to kraj jednog dugog puta ili početak još dužeg, neizvesnijeg, pa i težeg. I nije to pitanje odraz evroskepticizma, ni stanovišta da Hrvatska nije trebalo da teži članstvu u ujedinjenoj Evropi. Ne, ono proizilazi iz spoznaje, što se nameće svakom iole upućenijem promatraču hrvatske političke scene i hrvatske spoljne politike, da Hrvati smatraju kako su sa ulaskom u EU “obavili posao” i kako sada mogu sedeti i uživati.
A prava je istina da će 1. jula 2013. biti kraj, ali i početak. Dugi proces tzv. pristupnih pregovora uspešno je završen. Kažemo takozvanih pregovora, jer to pregovori u klasičnom smislu nikada nisu bili. Ni u slučaju Hrvatske, ni bilo koje druge zemlje-članice. Ono što se naziva “pregovorima” zapravo je proces u kojem Brisel postavlja uslove, kriterijume i standarde, a zemlja koja želi članstvo mora ih ispuniti. S tim što je za prve “nove članice”, dakle zemlje iz iščezlog sveta real socijalizma, bilo uglavnom dovoljno da obećaju kako će učiniti ono što se od njih tražilo, dok je Hrvatska (nakon što se Unija opekla na iskustvu Bugarske i Rumunije) to zaista morala učiniti.
Što se uspešnosti tih pregovora tiče, to je posebna priča i o tome će se moći prosuđivati kada prođe najmanje jedna godina hrvatskog članstva u Uniji. Poznato je, naime, da se kod prihvatanja određenih uslova i prilagođavanja evropskim kriterijumima i standardima mogu tražiti i odgađanja i izuzeća. Poljska je to uspešno koristila. Jesu li i Hrvati, tek će se videti. Sudeći prema do sada poznatim gubicima prava na proizvodnju, odnosno plasiranja određenih proizvoda pod imenima pod kojima su bili poznati, pa i na inostranim tržištima, reklo bi se da su se više žurili nego što su trezno i dugoročno razmišljali. No treba pričekati, pa onda donositi konačni sud.
U nekim drugim aspektima “uspešnosti” sud se može doneti već danas, bez i najmanjeg straha od greške. Reč je, naime, o tome da Hrvatska u više famoznih poglavlja nije ispunila ono što je trebala, a da je Evropska unija zažmurila na oba oka. Nije teško dokučiti zašto. Odluka o primanju Hrvatske u EU politička je odluka, zasnovana na tezi da je, upravo zahvaljujući pristupnim pregovorima i uticajima Zapada, Hrvatska priča – priča o uspehu. I drugo, u pozadini te odluke je činjenica da su velike zemlje Unije (finansijski centri moći na čiju reč ni Brisel nije imun) do te mere ušle u tkivo hrvatske ekonomije da im je u interesu integracija Hrvatske u EU. Kako ta “priča o uspehu” izgleda u stvarnosti, to zna svaki građanin koji ima posla sa hrvatskim pravosuđem, u kojem postupci koji traju čak i više od dve decenije nisu neka posebna retkost, a selektivna primena zakona još je uvek na delu (pa nije primarno šta je neko učinio, nego ko je to učinio). O “uspehu” mogu svedočiti i ostareli antifašisti, veterani Drugog svetskog rata kojima nisu vraćena oduzeta prava (a oduzeta su, u to nema sumnje, zato što su se borili protiv kvislinške ustaške NDH i njenih mentora, okupatora). O “uspehu” znaju mnogo i pripadnici manjina, posebno srpske (mada ne u svim delovima Hrvatske), kojima se i dalje uskraćuje pravo na ono što im jamči Ustav (upotreba ćirilice) i kojima se na razne načine, a bez adekvatnog odgovora države, otežava povratak, mada je on proklamovan kao službena politika. O “uspehu” govori i činjenica da se u službeno sekularnoj državi Crkva meša u politiku na način koji je nezamisliv, ali i nedozvoljen u starim članicama EU. O “uspešnosti” moći će na kraju sezone da svedoče i zaposleni u turizmu, jer Hrvatskoj već sada nedostaju turisti iz zemalja kojima su po kratkom postupku, što ide u paketu sa članstvom u EU, uveli ulazne vize, a da nisu u pregovorima tražili način kako da njihov dolazak u Hrvatsku olakšaju. O “uspešnosti” će, napokon, svedočiti i oni ostaci ostataka hrvatske ekonomije, koja nije na prikladan način bila pripremljena za ulazak u Uniju koji će doživeti kao šok, a koje Uniju – odbacimo iluzije – zanima najpre kao rezervoar jeftine radne snage i kao tržište za plasiranje robe, ponekad dubioznog kvaliteta.
No na nečemu demokratska Hrvatska Uniji mora biti trajno zahvalna. Na tome što je – makar verbalno i deklarativno – prihvatila neke stvari koje inače, onakva kakva je bila na početku pristupnih pregovora i uprkos promenama godine 2000., nikada ne bi prihvatila. Zadatak da se to što je još uvek u velikom broju slučajeva verbalno i deklarativno prenese u sferu realnoga i svakodnevnoga i na svim nivoima života (umesto da se podlegne floskuli da su ušli, pa sada opet mogu po svome), taj izuzetno težak zadatak leži na Vladi. Baš kao i to da ulazak u Uniju ne shvati kao kraj. Upravo suprotno, to je kraj jednog puta na kojem su (često i previše jednostrano i na svoju štetu) ulazak u EU pretpostavljali svemu drugome na planu spoljne politike, ali to je i početak novog, još složenijeg i težeg puta. Hrvatska mora da počne da se bori za svoje mesto pod suncem u Evropskoj uniji, mora da počne da se bori za to da dosadašnje članice Unije počnu ozbiljno da je shvataju i prihvataju, ne kao nečiji prilepak, ne kao državicu koja je ulaskom do te mere sretna da je ništa više ne zanima, nego kao državu koja, svesna onoga što je prenela na Brisel, ne zaboravlja svoje nacionalne interese, zna se za njih boriti, zna ih artikulisati i zna u Uniji da nađe istomišljenike i saveznike.
I na kraju, hrvatska vlast mora da postane svesna činjenice – mada samu sebe uverava u suprotno – da prosečni građani Hrvatske o EU i dalje pojma nemaju. Poslednjih su nedelja shvatili samo to da na granicama sa Slovenijom, Italijom i Mađarskom više neće biti carine. Hrvatska je jednom, davno, ali i ne u tako davnoj prošlosti, bila Evropa. U poslednjih dvadeset godina od Evrope se udaljila i otuđila, pa o njoj, njenim stvarnim vrednostima, tradiciji i kulturi jedva da nešto (više) zna. Da nije tako, zar bi se moglo dogoditi da jedna komercijalna, prilično slušana radiostanica objavi kako će na nekoj od proslava u čast ulaska Hrvatske u EU biti izvedena “Oda radosti” koju je komponovao Johan Sebastijan Bah? Banalan primer, ali vrlo rečit. Evropa i Hrvatska – to je bila prošlost, ali to jedva da je sadašnjost. Treba se izboriti da postane budućnost.
Tomislav Jakić
Izvor: Kontrapress