U jeku ekonomske krize i prestrojavanja snaga na evropskoj političkoj sceni, predstojeće izbore u Nemačkoj mnogi su ocenili kao ključnu prekretnicu pre svega – za budućnost evra. Nemačka ne samo da je, danas, jedan od najuglednijih i najuticajnijih političkih aktera, već je bivši evropski ranjenik iz 1999, vrlo moguće jedina odbrana zajedničkog opstanka ujedinjene Evrope. Svetska javnost pomno prati dešavanja na nemačkoj političkoj sceni i iščekuje ishod izbora, zakazanih za 22. septembar ne bi li naslutila odgovor na pitanje: da li će Nemačka promeniti stavove o spasavanju EU i evra? Najjednostavniji odgovor bi bio: neće!
Iako se u javnosti sa prilično izvesnosti očekuje da će Angela Merkel, šef Hrišćanske demokratske unije (CDU) pobediti na izborima, ima mnogo spekulacija i mogućih kombinacija o tome koje će sve partije ući u novu vladu, uključujući tu i predstavnike najsnažnijeg opozicionog izazivača. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da će ovogodišnji izbori biti prilično neizvesni. Vladajuća kaolicija CDU, Hrišćansko-socijalne unije Bavarske (CSU) i Liberalna partija Nemačke (FDP) je početkom 2011. godine imala samo 35% podrške među građanima, ali se u međuvremenu značajno oporavila i sada je podržava između 41-43% birača. Opozicija koju čine Socijal-demokratska partija Nemačke (SPD) i Zeleni imaju između 42-44%, Levičari 6-8%, i Pirati 3-4% podrške biračkog tela. Iz ovih pokazatelja jasno se vidi da pobeda ni za koga neće biti laka i da je stvaranje koalicija neminovnost. Tome će doprineti i izmenjeni izborni zakon koji relativno favorizuje manje partije.
Mnogi analitičari smatraju da je vrlo moguće da se ponovi scenario iz 2005. tj da se osnuje velika koalicija. Tim pre što se FDP, inače tradicionalni koalicioni partner vladajuće CDU bori za prelazak cenzusa. Ovo u svakom slučaju, ne bi bio najsrećniji scenario ni za Merkelovu, ni za Pira Štajnbruka lidera SDP, jer glasači nisu bili naročito zadovoljni takvom kombinacijom u prošlosti. Aleksej Kuznjecov iz Instituta svetske ekonomije i međunarodnih odnosa pri RAN, ocenio je da glavno pitanje neće biti da li će Merkel sačuvati poziciju lidera, već može li ona ponoviti aktuelnu koalicionu šemu ili će morati da formira novu koaliciju i koliko će u tom slučaju ta koalicija biti stabilna.
Izazov tradicionalizmu
Može se bez velikog oklevanja reći da su nemački glasači izuzetno tradicionalni i da se u mnogo većoj meri vezuju za samu partiju nego za ličnost kandidata. Ipak ovi izbori će biti posebni baš zbog toga što bi njihovog pobednika mogle odrediti pre simpatije prema ličnosti nego prema partiji iz koje dolaze, navodi se u studiji istaživačkog centra Dojče banke.
To neće biti nimalo lako: iako neki svetski mediji, kao što je recimo “Gardijan” prikazuju Štajnbruka kao znatno drugačijeg od aktuelne kancelarke, nemačka javnost ne prepoznaje veliku razliku što pokazuju i istraživanja. Merkel je sebi stvorila imidž jake ličnosti koja ne odustaje od svojih namera i poseduje dovoljno lične snage da se nametne kao lider i preuzme odgovornost za postupke vlade i to će svakako biti jedan od presudnih faktora zbog kojih će se mnogi glasači odlučiti upravo za ovu opciju, navodi Dojče bank. Pir Štajnbruk sa druge strane, takođe uživa veliku popularnost, ali je već imao problema sa dokazivanjem porekla novca što je svakako uticalo na njegov imidž kod radničke klase koja i jeste njegova ciljna grupa. On važi za direktnog, pragmatičnog i otvorenog čoveka. Za Štajnbruka i njegov SPD se može reći da i ima ‘’šansu i po’’ da odnese pobedu. Može se desiti da odnesu čistu pobedu u koaliciji sa Zelenima ili postoji mogućnost da uđu u koaliciju sa Zelenima i Liberalima. Štajnbrukova opcija se zalaže za povećanje poreza bogatima (pre svega se to odnosi na kompanije koje ostvaruju visoku dobit i pojedince sa natprosečnim primanjima) i povećanje minimalne cene rada. Iz ovoga se može zakljuciti da je SPD svoju politiku pomerio značajno u levo, ali to se pre odnosi na neka prilagođavanja i male izmene postojećeg sistema, nego na neku suštinski drugačiju politiku. Pomeranje na levo je proisteklo i iz činjenice da uprkos tome što je nemački životni standard očuvan, unutar društva došlo do relativno značajnog raslojavanja pre svega unutar srednjeg sloja.
Iako se Liberali ovaj put bore da pređu cenzus od pet posto, ipak imaju zavidan koalicioni potencijal, dok se za Piratsku stranku ne očekuje da će preći cenzus. Ove godine kriza je iznedrila i partiju evroskeptika pod nazivom Freie Wahler za koje mnogi smatraju da mogu da budu iznenađenje ovih izbora i uđu u Bundestag. Međutim, dosadašnja praksa je pokazala da antievropske ideje do sada nisu bile nagrađivane na izborima. Levičare i Pirate niko ne računa kao ozbiljne koalicione partnere. Iako imaju šansu da osvoje mesto u parlamentu, najverovatnije je da će samo dodatno zakomplikovati situaciju pri formiranju koalicija.
Još jedna važan faktor u predstojećim izborima je široko rasprostranjena nezainteresovanost birača. Kako navodi Hors Opašovski iz istraživačkog centra fondacije Fridrih Ebert, ovakva klima može ozbiljno da ugrozi demokratski poredak u Nemačkoj. Naime, istraživanje koje je sprovela ova fondacija pokazalo je da veliki broj građana smatra da je strankama važniji ostanak na vlasti, a političarima bitnije sopstveno predstavljanje nego politički sadržaj. Broj apstinenata se drastično povećava. Na izborima 1973, samo deset odsto birača odlučilo je da svoj glas ne pokloni nijednoj političkoj opciji, da bi taj broj porastao na 30% 2009. godine. Opašovski smatra da bi na ovim izborima taj broj mogao da se popne na 40%. U prilog ovoj činjenici govori i podatak o prošlogodišnjim pokrajinskim izborima gde se u nekim pokrajinama apstinencija popela i na preko 50% biračkog tela.
Nerealna obećanja
Čini se da su i glavne partije pomalo nezainteresovane za kampanju: prvi važan nastup Merkelove koja je uglavnom ignorisala svoje izborne protivnike, usledio je tek krajem juna, kada je ona iznela partijski izborni program koji se kratko može opisati ovako: mnogo širokogrudih obećanja Nemcima i poruke o štednji ka ostalim Evropljanima, miks u koji, kako piše “Špigl” u delu obećanja domaćim biračima ne veruju ni članovi njene partije.
U zemlji u kojoj su dug i krivica sinonimi (die Schuld) teško je razumeti Grke ili Portugalce i njihov ‘’nonšalantan’’ odnos prema situaciji u kojoj se nalaze. Kreditiranje drugih država članica EU, čak 43% Nemaca ne odobrava i sumnja u zajedničku evropsku budućnost, navodi se u istraživanju američkog institute Pju (PEW). U ovome upravo i leži osnovna teškoća sadašnje, a i buduće vlade. Kako navodi britanski “Ekonomist”, Merkelova mora da balansira između birača koji su nezadovoljni uslugama koje Nemačka čini Evropskoj uniji i daljoj integraciji Evrope, bez koje Nemačka ne može. Izlazak Španije, Irske, Portugala, Kipra i Grčke iz EU, Nemačku bi koštao oko 500 milijardi evra, procenjuje ovaj list. Pod ovim pritiskom Merkelova je morala da pribegne i populističkim metodama, pa je u okviru izbornih obećanja najavila i socijalni paket od 28,5 milijardi evra. Mediji su ga nazvali ‘’paketom za treći mandat”.
Otuda je sasvim logično što istraživački centar Dojče Bank u svojoj studiji o predstojećim izborima ocenjuje da će goruće pitanje ovih izbora svakako biti evropska politika i stav prema krizi evra, dok unutrašnja politika svakako neće biti faktor bez značaja, ali neće odigrati ni presudnu ulogu. Dok je aktuelna kancelarka u periodu rešavanja krize evra zaradila nadimak ‘’nove čelične lejdi’’ opozicioni blok predvođen socijaldemokratama nije je štedeo kritika, ali nije dao ni, u suštini nikakav radikalno drugačiji predlog. Kritike se se pre odnosile na transparentnost i na uslove koje se postavljaju zemljama u krizi, ali ne i na sam kurs kojim se uputila vlada Angele Merkel. Može se reći da su jedino Levičari bili zaista protiv. ‘’Teškoća opozicionih partija leži upravo u formulisanju jasne i koherentne evropske politike koja će opet biti različita od kunkurentske opcije’’ navodi Dojče bank.
Lideri bez strateške vizije
Ono što je možda ključno za razumevanje ishoda nemačkih izbora je da je nemačka “zabavljenost” evopskom unijom na unutrašnjem terenu sasvim drugačija od spoljne fascinacije istom temom. Naime, iz evropskog okruženja u koje treba ubrojati i Veliku Britaniju raste pritisak na Nemačku da preuzme vodeću ulogu u Evropi. Kako piše “Ekonomist”, Britanija nema evro i previše je zauzeta unutrašnjom politikom i još uvek nije u potpunosti iskristalisala svoj stav u odnosu na EU, pa joj i odgovara da Nemačka preuzme inicijativu. Ovom pozivu na nemačko vođstvo još davno se pridružio i poljski ministar spoljnih poslova, Radek Sikorski koji je u svom istorijskom govoru u Evropskom parlamentu otvoreno pozvao nemačke vlasti da se jos aktivnije uključe u problem rešavanja krize evra, nego do tada. “Nemačke snage bojim se manje nego nemačke neaktivnosti’’ rekao je Sikorski aludirajući na nemačke strahove od vođstva posle bremena koje ta zemlja nosi posle dva svetska rata.
“Nemačko pitanje” je tema o kojoj se široko raspravlja i u Grčkoj i Španiji gde se često primećuje da je “Nemačka postala previše naredbodavna”. Novinski karikature u južnoj Evropi pokazuju Merkelovu sa Hitlerovim brkovima . Tamošnji evropski političari kažu da Nemačka sebično nameće politiku štednje, praveći od ostatka Evrope olupinu, kako bi zaštitila nemačke poreske obveznike.
Najdirektnije je pozive na preuzimanje liderske palice prokomentarisao bivši nemački kancelar Helmut Šmit: „Nemci su u sledećih nekoliko vekova isključeni iz liderstva Evropom zato što su odgovorni za Drugi svetski rat. Osim toga, u velikoj meri su doprineli i Prvom svetskom ratu“, rekao je Šmit za nemački dnevnik Handelsblat. On je kazao da svi, čak i oni koji su nedavno rođeni, snose odgovornost da se „užasna nemačka istorija“ nikada više ne ponovi.
U jeziku političkih naučnika, piše “Ekonomist”, Nemačka nema kapacitet da deluje kao “hegemon”, vodeća evropska zemlju koja preuzima odgovornost za stabilnost međunarodnog sistema u celini, kao što Amerika radi u ime ostatka sveta. Vilijam Paterson sa Aston Univerziteta u Birmingemu je nazvao Nemačku „nevoljnim hegemonom“.
U Nemačkoj je ova rasprava skoro potpuno odsutna. Nemci su duboko ambivalentni povoodm porasta njihove uloge u Evropi, i uglavnom im je neprijatno da govore o liderstvu. Sama rečnik je prepun istorijskih odjeka. Nemačka reč za lidera je “firer”, što je titular koju je sebi dodelio Adolf Hitler. Na pominjanje reči „hegemon“, nemački političari ustuknu. Merkel je nedavno opisala taj koncept kao nešto što je njoj „potpuno strano“. Strateško razmišljanje je upadljivo odsutno bilo gde u vladi, primećuje “Ekonomist” i navodi reči Joške Fišera, bivšeg ministra spoljnih poslova, da:“Nemci nikada nisu imali ozbiljan razgovor o sudbini ponovnog ujedinjenja Nemačke u Evropi.“
Iako dakle Nemačka defakto odlučuje o sudbini Evrope i rezultat njenih izbora predstavlja najvažniji momenat u određivanju dalje sudbine Unije, malo je verovatno da će Nemačka preuzeti i otvoreno liderstvo u Evropi. Otuda se i posle izbora ne očekuje značajna promena u toj politici jer ona predstavlja sumu unutrašnjih manevara i procene nemačkih interesa s obzirom na sopstveno izborno telo i nemačke interese u Evropi a ne pokušaj osmišljene globalne politike sa stanovišta opšteevropskih prioriteta. Još je možda ironičnije to što će o nijansama među nemačkim političarima o “evropskom pitanju” odlučivati možda i do sada najmanji broj glasača voljnih da izađu na jedne izbore.
Sanja Vasić,
Biznis & Finansije 98/99, jul/avgust 2013.