Farma magaraca „Oaza“ za sada je je jedina ovakve vrste u Bosni, a njeni vlasnici bave se proizvodnjom magarećeg mleka, sa ciljem da uskoro pređu i na proizvodnju daleko isplativijeg magarećeg sira.
Alen Jusupović, 24-godišnji mladić na završnoj godini magistarskih studija Poljoprivrednog fakulteta u Sarajevu iz ekonomike poljoprivrede, pre nešto manje od godinu dana osvojio je prvu nagradu na studentskom takmičenju „Imam ideju”, koje su organizovali USAID, GEA institut i Univerzitet u Sarajevu radi prmovisanja studentskog preduzetništva. Za najbolji biznis-plan na ovom takmičenju, „Farma muznih magarica“, dobio je oko 6.000 KM, (oko 2.700 evra). Međutim, brzom intervencijom države naplaćen je porez, te je suma smanjena na 5.400 maraka. Za sada, prema pisanju bosanskih medija, bio je to jedini interes koji je država iskazala za ovaj preduzetnički poduhvat u povoju.
Na porodičnoj zemlji u Petkovićima kraj Zavidovića, Jusupovići su radi proizvodnje magaraćeg mleka napravili malu farmu, nabavili životinje i započeli gradnju štale. Trenutno poseduju 11 magaraca, od kojih su četiri muzne magarice. Govoreći o razlozima zbog kojih je napravio baš ovakav biznis-plan, Alen navodi da nigde u BiH nije mogao da nađe organizovanu proizvodnju magarećeg mleka, što ne znači da taj posao ne bi mogao da bude profitabilan. ”Koliko znam, ovo je jedina farma magaraca u BiH. Ali ja sam ekonomista i, pre svega, ovde gledam dobit. Video sam ekonomsku korist u magarećem mleku, jer se upotrebljava u zdravstvene svrhe, pre svega u prevenciji disajnih problema. U biznis-planu sam naveo da treba krenuti sa deset muznih magarica, da bih mogao da ostvarim neku ekonomsku korist, dovoljnu za jednu prosečnu bosansku platu. Magareće mleko se još koristi u alternativnoj medicini. Kod nas nema studija koje su to istraživale, ali ima na zapadu. Na primer, u Evropskoj uniji litar magarećeg mleka se prodaje po ceni od oko 100 evra“.
Alen prodaje litar mleka na domaćem tržištu za duplo manju cenu, dok bi kilogram sira (koji još nisu počeli da proizvode), koštao daleko više – oko 1.000 evra po kilogramu. „Prodajemo oko 30 posto mleka koje proizvedemo”, kaže Alenov otac Bajro Jusupović, i dodaje da ukoliko bi uspeli da prodaju 80 odsto proizvodnje, mogli bi da prošire postojeću farmu i posao. Jedan od problema je, ističe Alen, „što ne postoji standard mikrobiološke ispravnosti, pa kvalitet može da se dokaže jedino kod krajnjih potrošača“. U takvoj sitaciji, kaže, uzda se u domaću tradiciju, po kojoj je magareće mleko od davnina poznato kao „antibiotik“ jer ima antibakterijska i antivirusna svojstva. Narodno iskustvo potvrđuju i naučni nalazi, dodaje, po kojima ono sadrži do 60 puta više vitamina C nego kravlje mleko, a po sastojcima je najbliže majčinom mleku.
Ministar i Ministarka glavni na farmi
Posao uzgoja magaraca je težak, ali lep, ističu Jusupovići, pozivajući lokalnu zajednicu da im pomogne kako bi očuvali ovaj zanimljiv i jedinstven posao. Priznaju da im je zarada od prodaje magarećeg mleka glavni izvor prihoda. „S obzirom da je neubičajeno uzgajati magarce na ovom području, puno sam čitala kako bih se informisala o tome šta bi trebalo da radim, a sin mi svakodnevno daje instrukcije“, kaže Alenova majka Sakiba, i objašnjava zašto još nisu krenuli u daleko isplativiju proizvodnju sira.“ Za pravljenje sira je potrebna prostorija sa posebnim uslovima, a još važnije je da nam je neophodno najmanje 20 litara mleka da bismo započeli sa procesom proizvodnje, pri čemu pravljenje samo jedne serije traje oko dve godine“. Bajro precizira računicu: „Magarice dnevno u proseku daju 2,5 decilitra mleka, međutim mladi moraju biti s njima. Čim bi mlado odbili od nje, ona ne ne bi dala ni kap mleka. Zato mora da bude u kontaktu sa ždrebetom, koje, sa druge strane, ne sme da posisa svo mleko.“ S obzirom na uslove koje zahteva ovako specifična proizvodnja, Jusupovići kažu da im je neophodno da podignu svoje proizvodne kapacitete, ali država, i pored obećanja, do sada nije pružila bilo kakvu podršku.
Jusupovići svaku životinju zovu imenom, tako da na farmi magaraca u blizini Zavidovića žive Ministar, Ministarka, Ceca, Boni, Slaviša, Gara, Bambi, Garinče, Sultanija, Sivko i Bela, koji se lepo druže sa svojim gazdama, ali i sa posetiocima. „Ministar i Ministarka su na neki način glavni i ovde”, kaže Bajro kroz smeh, ali deca koja dolaze u posetu farmi najviše vole ždrebe nazvano Bambi. S obzirom na sve veći broj zainteresovanih posetilaca, Alen Jusupović i njegova porodica u budućnosti planiraju i da na tom prostoru naprve etno selo.