Iako je Doha runda pregovora o Svetskoj trgovinskoj organizaciji okončana bez uspeha, ovih dana počeli su novi razgovori. Međutim ovoga puta nije reč o globalnim, multilateralnim pregovorima, već o dva ogromna regionalna ugovora – jednom transatlantskom, a drugom transpacifičkom. Da li će ovi novi pregovori doživeti istu sudbinu? piše ekonomista i Nobelovac Džozef Štiglic u Social Europe Journal, prenosi Peščanik.
Doha runda je propala zbog nespremnosti SAD da ukinu poljoprivredne subvencije – sine qua non za istinski razvoj, budući da 70% stanovništva zamalja u razvoju na ovaj ili onaj način zavisi od poljoprivrede. Stav SAD bio je zaista zapanjujući, naročito imajući u vidu raniju odluku Svetske trgovinske organizacije koja je presudila da su američke subvencije za pamuk, od kojih je korist imalo nešto malo manje od 25.000 bogatih farmera, protivpravne. Američki odgovor bio je da podmiti Brazil, koji je i podneo pritužbu, kako ne bi i dalje insistirao na tome, čime su milioni siromašnih uzgajivača pamuka u pod-saharskoj Africi i Indiji, koji ionako svojim cenama ne mogu da konkurišu izdašno subvencionisanim američkim farmerima, ostavljeni na cedilu.
Imajući u vidu nedavne događaje, čini se da cilj pregovora o slobodnoj trgovini između SAD i EU i onih o zoni slobodne trgovine na Pacifiku (bez Kine) nije stvaranje istinskog sistema slobodne trgovine, već umesto toga njeno kontrolisanje, to jest služenje specijalnim interesima dominantnim u trgovinskim politikama Zapada.
Postoje tri osnovna principa kojima bi, barem se tako nadamo, trebalo da se rukovode oni koji učestvuju u ovim pregovorima. Prvo, trgovinski ugovor mora da bude simetričan. Ako jedan od zahteva SAD za sklapanje Transpacifičkog trgovačkog partnerstva (TTP) bude i ukidanje japanskih subvencija na rižu, on mora da bude praćen recipročnom ponudom SAD u pogledu njenih poljoprivrednih subvencija.
Drugo, nijedan trgovinski sporazum ne sme da stavlja interese profita ispred širih nacionalnih interesa, a to se naročito odnosi na pitanja indirektno vezana za trgovinu kao što su finansijska deregulacija i intelektualna svojina. Američki trgovinski sporazum sa Čileom zabranjuje Čileu da uvede kontrolu kapitala, iako MMF smatra da kontrola kapitala može da bude jedan od važnih instrumenata razborite makroekonomske politike.
Prethodni trgovinski ugovori su takođe insistirali na liberalizaciji i deregulaciji, iako nas je kriza iz 2008. naučila da nedostatak kontrole može da ugrozi ekonomski napredak. Američka farmaceutska industrija, sa ogromnim uticajem u Američkoj trgovačkoj komori (USTR), uspela je da drugim državama nametne neuravnotežen režim intelektualne svojine kome je profit važniji od spasavanja života i koji smišljen tako da spreči proizvodnju generičkih lekova. Čak je i američki Vrhovni sud u svojoj nedavnoj odluci naglasio da je patentni zavod otišao predaleko u odobravanju patenata na gene.
I na kraju, pregovaračke strane se moraju obavezati na transparentnost. Međutim, oni koji učestvuju u ovim pregovorima moraju biti upozoreni: SAD su veliki pobornik netransparentnosti. Američka trgovačka komora do sada je čak i članovima Kongresa oklevala da otkrije svoju pregovaračku poziciju. Na osnovu onoga što je do sada o tome procurilo u javnost možemo da razumemo i zašto. Američka trgovačka komora namerava da odustane od ranijih principa, kao što je pristup generičkim lekovima, koje je Kongres ugradio u ranije trgovinske sporazume, poput onog sa Peruom.
U slučaju TPP-a postoje i drugi razlozi za zabrinutost. Azija je razvila efikasan lanac snabdevanja, u kome se u procesu izrade finalnih proizvoda sirovine relativno lako kreću od jedne do druge zemlje. TTP namerava da isključi Kinu iz svega ovoga.
Uz formalne carine na ionako niskom nivou, pregovarači će se fokusirati na necarinske barijere, kao što su administrativne procedure i drugi propisi. Znajući da Američka trgovačka komora zastupa korporativne interese, možemo očekivati da će insistirati na najmanjem mogućem standardu, prilagođavanju nadole umesto nagore. Na primer, mnoge zemlje imaju poreske ili druge odredbe koje obeshrabruju prodaju velikih automobila, i to ne zato što time diskriminišu robu iz SAD, već zbog brige za životnu sredinu i energetsku efikasnost.
Opšti stav je da trgovinski sporazumi daju primat komercijalnim interesima u odnosu na opšte vrednosti, poput prava na zdrav život i zaštitu životne sredine, da navedem samo neke od njih. Francuska na primer namerava da zatraži „kulturni izuzetak“ kako bi i dalje nastavila da subvencioniše svoje filmove, od kojih ceo svet ima koristi. O ovim i drugim opštim vrednostima se ne sme pregovarati.
I zaista, ironija je što su društvene koristi od ovakvih subvencija ogromne, dok su troškovi zanemarljivi. Da li neko zaista veruje da je francuski nezavisni film ozbiljna pretnja holivudskim letnjim blokbasterima? Ali holivudska pohlepa je nazajažljiva, a američki pregovarači nemilosrdni. Baš zbog ovoga takva pitanja ne bi smela da se nađu na pregovaračkom stolu. U suprotnom, biće zavrtanja ruku uz ozbiljan rizik da se dogovor postigne uz žrtvovanje osnovnih vrednosti komercijalnim interesima.
Kada bi pregovarači stvorili istinski režim slobodne trgovine, kojem bi javni interes bio na prvom mestu, a mišljenja običnih ljudi imala istu težinu kao ona korporativnih lobista, bio bih optimista da će iz toga proizaći nešto što će ojačati ekonomiju i unaprediti društveno blagostanje. Međutim, stvarnost je takva da imamo kontrolisani režim slobodne trgovine kome su interesi korporacija na prvom mestu, a sam proces pregovaranja nedemokratski i netransparentan.
Šanse da će od rezultata predstojećih pregovora neku korist imati i obični Amerikanci su male, a na eventualnu korist građana drugih zemlja ne treba trošiti reči.
Social Europe Journal, 05.07.2013.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 12.07.2013.