Sudbina koju su radnici doživeli 80-tih, uskoro je pogodila i profesionalnu klasu. Njeni poslovi počeli su da budu autsorsovani, što je sasvim suprotno od trendova koje su svojevremeno predviđali analitičari, uvereni da će radnička zanimanja biti preseljena u Treći svet, ali da će poslovi koji traže “mozak” zauvek ostati kod kuće, u SAD. Zato je za klasu menadžera bio šok kad su početkom 2000. i njihove poslove preuzeli stručnjaci iz Indije i drugih zemalja sa jeftinijom obrazovanom radnom snagom: bolnice su počele da šalju na očitavanje rentgen snimke, zapise sa magnetne rezonance i ehokardiograma, advokatske firme su autsorsovale pregled dokumenata, parnične pošte i istraživanja (da ne govorimo da se sada pojavljuju i softveri koji rade ove poslove). Izdavačka industrija autsorsovala je uređivanje, grafički dizajn, pa čak i kreiranje delova udžbenika, a američka industrija je svoje inženjere i kompjuterske stručnjake zamenila jeftinijim, inostranim, pišu Barbara i Džon Erenrajh u tekstu “Uspon i pad profesionalne menadžerske klase”, kojeg je početkom ove godine objavila fondacija Roza Luksemburg.
U vreme finansijske krize i duboke recesije u periodu posle 2008, posledice izazvane neoliberalnom politikom, proširile su se na mnoge nivoe PMC: broj nezaposlenih i nedovoljno zaposlenih radnika u IT-u, novinarstvu, akademskim krugovima, postao je uobičajeni deo socijalnog pejzaža.
Stari san profesionalne klase da će društvom upravljati “nepristrasni eksperti” morao je da ustupi mesto stvarnosti kojom dominiraju korporacije.
PMC, međutim, nije bio samo žrtva moćnijih grupa. On je pao u zamku sopstvenog izbora o svom “samoobnavljanju”. Dugotrajno, skupo i specijalističko obrazovanje neophodno za profesionalno zapošljavanje je uvek bio izazov za PMC-porodice.
Ako su deca profesionalaca želela da zadobiju status svojih roditelja, morali su da se naviknu na poslušnost u učionici i duge sate studiranja, a da istovremeno zadrže kritički radikalan duh i sposobnost kreativnog razmišljanja. Takvo obrazovanje tražilo je veliku investiciju roditelja (najčešće majki) u obrazovanju i podsticanju dobrih navika i radoznalosti za odabrane akademske teme.
Do 60-tih je taj proces samoreprodukovanja PMC išao dobro, ali se onda suočio sa rastućim troškovima univerziteta – uzmimo samo primer kalifornijskog državnog univerziteta, Berkli, na kojem je od 70-tih do danas školarina povećana sa 700 na više od 13.000 dolara. Taj porast cena se direktno može pripisati korporatizaciji univerziteta, jačanju njihove administracije, potrebi za upravljanjem sve većim brojem zgrada, dovođenjem profesora “zvezda” i samofinansirajućih studenata. Kako su školarine rasle, roditelji pripadnici klase PMC uviđali su da su previše bogati da bi njihova deca mogla da se kvalifikuju za državnu pomoć a ujedno previše siromašni da bi mogli platiti studije svoje dece.
Na toj podlozi izrasla je industrija studentskih kredita. Danas prosečan akademac ima 25.000 dolara kredita na izlasku sa studija, i malo ili nimalo šansi da se zaposli. Otuda i simboličan prizor koji je pokret ‘Okupiraj Vol Strit’ učinio svuda prepoznatljivim – akademac zatrpan kreditima sa poslom od 10 dolara na sat i manje.
Nasleđe klase profesionalaca
Fakultetski obrazovani radnici nastaviće da napreduju kao demografska kategorija. Ali, demografska kategorija nije klasa. Pre nekoliko decenija univerzitetsko obrazovanje je bilo privilegija retkih a sada je obavezno ukoliko neko želi da nađe posao. Razlog zbog koga poslodavci forisraju nosioce diploma nije u tome što oni imaju neki poseban nivo veština već to što su pokazali disciplinu tokom studiranja i izvežbali se da poštuju rokove i uputstva. Medicina, pravo, socijalni rad, IT sektor traže sve veći nivo obrazovanja ali upravljanje jednim motelom se malo promenilo; pa ipak, i ovde se danas traži menadžersko obrazovanje.
I sto godina nakon svog nastanka PMC nije uspela da se održi kao klasa. Visokoobrazovani i sposobni profesionalci nastaviće da zauzimaju dobro plaćene pozicije u direktnoj službi kapitala: fizičari se odriču nauke da bi svoja znanja dali Vol Stritu, naučnici i lekari se odriču istraživanja da bi bili delići industrije finansijskih analitičara. Na manje plaćenom delu ovog spektra, novinari i doktora nauka, iz sociologije, književnosti itd klize ka donjoj društvenoj lestvici. I centralni nivo klase se ne drži dobro: doktori i pravnici su okovani korporativnom regulacijom. Zamišljena kao “srednja klasa” koja je navodno riznica građanske vrline i predanosti profesiji, klasa profesionalaca je danas urušena.
Što je još važnije, izvorni san profesionalne klase – društvo čija će nit vodilja biti razum i kojim će upravljati profesionalci podstaknuti ostvarivanjem javnog dobra – danas je diskreditovano. Na globalnom nivou, socijalistička društva koja su izgledala kao da se primiču tom cilju, pokazala su se kao militarizovane diktature a odnedavno i autoritarne kapitalističke države. U SAD, groteskni neuspeh socijalizma u Kini i Sovjetskom Savezu postao je propagandno oružje neoliberala u ratu protiv javnog sektora, i to većinom protiv njegovih bezazlenih formi, postavši možda najjači argument za sprovođenje privatizacije doslovce svega zamislivog. Ipak, PMC klasa je takođe uspela i da diskredituje sebe kao advokata koji radi za opšte dobro. Pogledajte samo naše svetlucave zgrade medicinskih ustanova koje nude visokotehnološku zdravstvenu zaštitu – često sagrađenih usred gradskih naselja koje karakteriše ekstremno siromaštvo i skraćeni životni vek.
Treba li da oplakujemo sudbinu PMC i radujemo se tome što je pred nama pao još jedan predstavnik samozadovoljne, samozvane elite, predstavnik koji stoji na putu ostvarivanja egalitarnije budućnosti? Ovde smo izložili razloge za oba stava. S jedne strane, PMC je igrao glavnu ulogu u represiji i onesposobljavanju stare radničke klase. Pokazao je malo otpora i, štaviše, pomogao desnici u prljavoj borbi; PMC je trebalo da bude onaj profil tj “klasa” koja je mogla pomoći siromašnima i radničkoj klasi. Ali, nije. Opredelila se za snažnije i nasilnije.
S druge strane, PMC je svojevremeno bila oslobađajuća snaga koja je branila vrednosti usavršavanja i ličnog napredovanja, učenja i studiranja, bivajući zaštitnik humanih vrednosti koji se suprotstavlja brutalnoj trci za profitom. U tom smislu, između njegove uloge u prošlom veku i uloge manastira u srednjovekovnoj Evropi koji su čuvali pismenost i bar neke oblike naučnog istraživanja od napada varvara, može se povući izvesna analogija. Dok se suočavamo sa sve dubljom propašću društva pod naletom neoliberalnih snaga postavlja se pitanje: ko, među preživelima, može danas da zaštiti te vrednosti? I, još važnije, da li postoji način da se spasi san o društvu zasnovanom na razumu, ili baemr ideja o društvu u kojem razumn povremeno prevladava?
Svako obnavljanje opozicionog duha unutar profesionalne menadžerske klase – ili onoga što je od nje ostalo – treba započeti od svesti da je ono što ju je zadesilo, već odavno pogodilo radničku klasu. Možda će ovakav razvoj događaja dovesti do spajanja bar dela interesa ostataka profesionalne klase i ostataka radništva. To je projekat koji je ‘Okupiraj Vol Strit’ inicirao i unekoliko raširio svetom.
(Priredio Milan Lukić)