Korupcija je ključni faktor za neuspeh zemalja evrozone sa ekonomskim teškoćama. Uglavnom je reč o zemljama u kojima preovladava katolicizam, konfesija koja je oduvek bila tolerantnija prema korupciji nego prema drugim smrtnim grehovima.
„U današnjoj Evropi, korupcija je najveća opasnost koju pojedinci mogu predstavljati po demokratiju. Raste broj onih koji gube poverenje u vladavinu zakona“, rekao je u januaru 2013. generalni sekretar Saveta Evrope, Norvežanin Torbjorn Jagland. Teško bi bilo Jaglanda ubediti u suprotno, posebno ako se uzme u obzir da su najkorumpiranije u Evropi upravo one zemlje koje je kriza najviše pogodila – ili one koje nisu demokratske (kao što je slučaj sa Putinovom Rusijom gde korupcija, prema nekim procenama, korespondira na 20 odsto BDP-a).
Portugalija, Italija, Grčka i Španija: one čine akronim PIGS. Ili, ako uključite i Irsku, kao što je donedavno to bio slučaj, PIIGS – ovo su neki, uglavnom mediji na engleskom govornom području zdušno koristili: PIGS kao akronim kojim grubo kvalifikuju oslabljene ekonomije južne Evrope.
Ukratko, zemlje koje su odgovorne za krizu u evrozoni. Ovo je, naravno, pojednostavljena situacija. Lombardija je industrijski region koji izgleda malo šta zajedničkog ima sa npr. turističkim regionom poput Algarvea; famozna Barselona je izgleda svetlosnim godinama udaljena od haosa u Atini. Ipak, ima istine u akronimu PIGS: tiče se korumpiranosti među vladajućim klasama. Da li se Milano, kojeg svako malo potresaju skandali, baš toliko razlikuje od Lisabona? Da li Katalonija ogrezla u nepotizmu zaista nema baš ničeg zajedničko sa Grčkom? Novinari u južnoj Evropi svakog dana “na tapetu” imaju nekog političkog lidera optuženog za korupciju, I da li je, uostalom, baš tako misteriozan rast populizma i snaga koje bi da ruše svaki establišment?
Postoji dvostruki rizik: s jedne strane korupcija percipirana kao urođena kulturna crta južnoevropskih naroda, a s druge strane tu je i rizik od zapadanja u stereotipe koje možemo pročitati u pisanjima “severnjačkih” tabloida, koji opisuju italijane, grke i špance kao lenštine koje žive u razvratu i korupciji. Treba imati u vidu da sve “svinje” (PIGS), izuzev grka, potiču iz katoličkih zemalja, dok su najmanje korumpirane države protestantske (osim Singapura). Opasnost od zapadanja u kulturni determinizam je, kao i uvek, prisutna.
Religija i politika
„Prijateljske i rodne veze u politici jesu karakteristike zemalja mediteranske Evrope. U katoličkim zemljama religija je važan faktor za objašnjenje ponašanja glasača i toga kako dominantna politička kultura funkcioniše“, Kaže Luiš de Susa, istraživač sa Instituta društvenih nauka Univerziteta u Lisabonu, i predsednik portugalskog ogranka Transparency International.
„Imajući sve ovo u vidu, ne treba pridavati preteran značaj religiji na štetu ostalih strukturnih faktora koji mogu uticati na percepciju ljudi o korupciji i njihovom ponašanju prema istoj. De Susa je rekao kako su najmanje korumpirane države u svetu protestantske, međutim – ako se baci pogled na dno liste – među najkorumpiranijima se mogu uočiti mnoge podsaharske zemlje Afrike, koje su kolonizovane upravo od strane protestantskih naroda“, dodaje on.
Ovo mišljenje deli i Đanfranko Paskvino, profesor na Bolonjskom centru Džons Hopkins škole za napredne međunarodne studije. „Religija i konfesionalna pripadnost se, naravno, mogu uračunati među faktore korupcije, ali katolici u zemljama sa protestantskom većinom, na primer, nisu korumpiraniji od svojih luteranskih ili kalvinističkih sugrađana. Radi se o celokupnoj strukturi sistema. Važniju ulogu, možda veću i od same religije i konfesije, ima odnos koji [katolička] crkva ima prema korupciji. Crkva ju je tolerisala i predugo, s obzirom da su gresi seksualne prirode ozbiljniji od onih vezanih za novac“, objašnjava Paskvino.
Skandinavska etička politura
Kao što je već pomenuto, Irska je takođe uključena u jedan PIIGS akronim. Međutim, baš je u ovoj ostrvskoj – u značajnoj meri katoličkoj zemlji* – zapravo i začeta zadivljujuća ideja borbe protiv “pajtašenja” i nepotizma, kidajući veze između politike i finansija. Upravo su Irci bili ti koji su poklonili poverenje strancima da upravljaju njihovim lokalnim bankama, dotad obeleženim kao glavnim krivcima za irsku finansijsku krizu, koja ih je 2008. pogodila. Tako je britanski državljanin, Metju Elderfild, bivši izvršni direktor Bermudskih monetarnih vlasti, bio taj koji je imenovan za načelnika regulatornog tela irske centralne banke. Prema Fajnenšel Tajmsu, koji je objavio tekst o ovom pitanju, „Imenovanje jednog stranca na tako uticajnu poziciju bio je prelomni trenutak za Irsku, malu zemlju u kojoj porodične i političke veze kao i nepotizam dominiraju finansijskim sektorom.“
(*Po podacima iz popisa 2011. godine, Iraca koji se izjašnjavaju kao protestanti ima 53% dok je onih koji se osećaju katolicima 44%)
Gospodin Elderfild je u dobrom društvu. Zamenik Guvernera irske centralne banke, Šveđanin Štefan Gerlah je glavni ekonomista ove banke, baš kao i Lars Frisel. Dablin je smatrao dobrom idejom da se imidž Skandinavaca – koji slove za poštene – iskoristi u irskim finansijama, kako bi svoj davastirani bankarski sistem “etički ispolirali” do visokog sjaja.
Možda bi ova ideja o “uvozu stranaca” u finansijski sektor mogla da se, uz neka poboljšanja, primeni i na jugu Evrope. Grčka i neki regioni Italije i Španije mogu biti kontrolisani i regulisani od strane nordijskih tehnokrata. Danska, Finska i Švedska su prva, druga i četvrta po poštenju na rang listi organizacije Transparency International. Za Skandinavce, društvo bez korupcije je i te kako moguće.
Gabriela Katanja, Linkiesta (Milano)