Ovog leta u okviru projekta Baštalište rodili su prvi plodovi baštenske komune u Slancima na opštini Palilula, koje su posadili ne poljoprivrednici i agronomi već entuzijasti koji povremeno proputuju ne tako dalekih 8,5 km od Trga republike da bi se brinuli o svojim zasadima.
Naime, Bastalište su prošle zime osnovale organizacije WWOOF Srbija i Beogradski festival cveća sa željom da njegovi članovi uzgajaju organsko povrće za svoje potrebe, ali i da skrenu pažnju gradske vlasti na ekološki i ekonomski interes pretvaranja zapuštenih urbanih prostora u cvetnjake i povrtnjake, koji bi bili dostupni velikom broju građana.
Princip je sledeći – okupi se nekoliko ljudi koji “iznajmljuju” parcele, a zapravo zajedno ulažu u sisteme za navodnjavanje, seme, alat, rasad i sl, i tako umanjuju novac za investiranje, a istovremeno pomažu jedni drugima.
Parcelu u Slancima dobili su od vlasnika koji nije u prilici da je održava, priča Katarina Milenković, koordinatorka za Srbiju svetske organizacije koja povezuje vlasnike imanja za organsku proizvodnju i volontere koji žele da im pomognu u zamenu za smeštaj i hranu (WWOOF). “Površina parcele je oko 6 ari što nam služi za 12 parcela od po 50 kvadrata. Sasvim dovoljna površina za nas da učimo, igramo se i uz to po nešto uberemo. Uz to, imamo i plastenik koji već sada pripremamo za ranu prolećnu setvu pošto ga je potrebno obnoviti i ojačati da izdrži jake slanačke vetrove”. U Baštalištu aktivno radi oko 12 ljudi, sugrađana koji u Slance dolaze bar jednom nedeljno u skladu sa svojim slobodnim vremenom. “Obično je to nedelja kada je Baštalište najživlje: čupa se korov, druži se, razgovara, kuva se ručak, a često nam se pridruže i gosti-volonteri iz Beograda, ali i Novog Zelanda, Rusije, Nemačke, Italije itd. koji dolaze kod nas putem WWOOF-a”, objašnjava Milenković.
Većina onih koji učestvuju u ovom projektu su zaposleni ljudi koji to čine svojim neradnim danima ali ima i studenata poljoprivrede koji su došli da u praksi testiraju teoriju. Opseg godina je od 22 do 55. Kako kaže Katarina Milenković, svi oni su visoko obrazovani, svesni da hrana koju unosimo u svoj organizam jeste lek zbog čega i žele da koriste samo proverene namirnice. “Jedini način da budete sigurni u kvalitet istih jeste da vam je poznat proces uzgoja tj. da ih uzgojite sami. A tu su onda i druge koristi od bašte-Baštališta: psihička relaksacija, fizička aktivacija, učenje, druženje, neka nova prijateljstva i drugo. Tokom javnog poziva za članove buduće baštenske zajednice, bilo je mnogo zainteresovanih. Vreme je isfiltriralo one najposvećenije. Sada kada skoro da ne posećujemo pijace (osim zbog kupovine voća), sve više ljudi nam se javlja i pita kako mogu da se priključe. U poljoprivredi, a naročito organskoj treba planirati unapred pa ćemo zato na ovogodišnjem Beogradskom festivalu cveća koji se održava u Parku Manjež od 20. do 22. septembra primati prijave za sezonu 2014/15. Na festivalu će i zvanično biti predstavljena inicijativa za gradske bašte koju su pokrenule organizacije Beogradski festival cveća i WWOOF Srbija”.
U Baštalištu se gaji uglavnom sezonsko povrće: Paradajz, paprika, kornišoni, tikvice, šargarepa, bundeva, praziluk, brokoli, razne vrste salata, blitva, ali i lubenica, dinja i kukuruz. To rade laici i ljubitelji prirode ali uz stručnu pomoć: “Na samom početku, još pre prvog sejanja, angažovali smo stručnjaka za organsku proizvodnju. U pitanju je osoba koja vodi proizvodnju jedne od najvećih organskih farmi u Beogradu i okolini. Malo iznenađena takvim pozivom, ipak je bila oduševljena našom samoorganizacijom i željom da učimo. Uz njene savete, krenuli smo u kombinovanje kultura tako da podržavaju rast jedna druge, isklijavanje semena za pripremu rasada. U drugoj fazi, saradnja je uspostavljena kroz mentorsko-savetodavni rad. A bilo je tu i malih zanatskih trikova kako da sa što manje napora dobijemo što bolji prinos, kako da prepoznamo da su biljke „gladne“ i dohranimo ih ili kako da se zaštitimo od nepoželjnih posetilaca, u ovom slučaju, insekata”, priča Milenković.
Tokom sprovođenja ovog projekta naša sagovornica je prošla razne faze – “od one ‘danas nemam vremena, a korov ne čeka’ do onog ‘ustajem sa zadovoljstvom u 4:30 ujutru da bih izbegla sunce i uživala u tišini’. Bilo je i trenutaka kada pogledam okolne (tretirane) zasade koji izgledaju kao nacrtani i osećam se jadno što i moja bašta nije tako uredna. A onda se setim da ništa od „nacrtanog“ ne bih pojela. A najlepša faza je kada je Baštalište puno ljudi, kada nam dolaze divni ljudi iz celog sveta da pomognu, kada jedemo naše plodove, i kada zaboravimo na svu muku i čestitamo sebi što smo uradili pravu stvar za sebe i prirodu”.
Međutim, Baštalište nije jedini ovakav projekat u prestonici. Procenjuje se da u Beogradu ima oko 100 hektara divljih bašti na kojima se gaji na sličan način kao u Slancima. Ne mogu baš sve slobodne gradske zelene površine da se iskoriste za proizvodnju zdrave hrane ali aktivisti misle da bi na nekima moglo i da se gaji cveće. “Uostalom sve je to bolje od zaparloženih, ružnih parcela koje trenutno rasejavaju ambroziju”, kaže Milenković. Sabina Kerić iz Beogradskog festivala cveća smatra da Baštalište kao ideja može da se razradi u institucionalni model koji bi podjednako bio dostupan većem broju građana, koji ne bi razmišljali da li smeju ili ne da istoriste gradski prostor za gajenje biljaka.
Milenković podseća da nama ovaj vid samoorganizacije nije stran i da bi takav institucionalni model zaista mogao da zaživi na ovim prostorima: “Setite se samo devedesetih godina kada su prodavnice bile prazne i kada su se masovno sadile bašte na Banjici, na primer. Zahvaljujući takvim baštama, mnoge porodice su se prehranile tih burnih godina. U Bloku 45 i dalje se sadi. Baš skoro smo ostvarili kontakt i sa njima, a znamo i za još jednu inicijativu koja je startovala ovog proleća u Žarkovu. Dakle, ima nas i verujemo da će nas biti sve više. Ono po čemu smo mi u Baštalištu specifični je insistiranje na izostanku upotrebe hemijskih preparata tj. organskom pristupu, kao i insistiranje na zajednici – ne možete se baviti samo svojom parcelom. Bube ne znaju za granice. Ako ne brinete o drugima kao o sebi, propustili ste suštinu. Naša zajednica je u više navrata pokazala svoju koheziju i veoma smo ponosni na to: Kod nas bukvalno važi ona stara – Dogovor kuću gradi“.
Kerić dodaje da bi korist od razvoja ovog modela poljoprivredne proizvodnje mogli bi imati i socijalno ugroženi, jer bi gajenje povrća mogla da bude vrsta socijalne pomoći, a neko ko želi da se time bavi iz hobija mogao bi da ima mogućnost da ode u svoju opštinu i da vidi gde to može da radi bez ometanja, odnosno kršenja zakona.