Malta traži pomoć EU kako bi se izborila sa imigrantima. Ona prima najveći broj zahteva za azil u svetu u odnosu na broj stanovnika. Jedino bi pomoć EU mogla ublažiti sve veće očajanje koje Maltežani osećaju.
Gumeni čamci, preopterećeni izbeglicama koji pokušavaju da iz Afrike doplove u bezbedno okrilje Evrope, ‘nasukali’ su se na poteškoće. I, kao što su nekada tonuli preopterećeni libijski brodovi ploveći ka ovoj najmanjoj zemlji EU, Malti – tako je pre neki dan malteška vojska imala ‘déjà vu’: pokrenula je 13-časovnu noćnu akciju spasavanja 112 putnika-izbeglica iz Afrike. Osam ih je helikopterom prebačeno u bolnicu na hitno lečenje, dok ostali pate od posledica iscrpljenosti, dehidracije i sunčanice.
Ova priča nije neobična. Svake nedelje slični brodovi pristaju na obale ove ostrvske zemlje Mediterana. Prošlog meseca je premijer, Džozef Muskat, pokušao da pošalje dva aviona puna somalijskih migranata natrag u Afriku, bez razmatranja njihovih molbi za azil. Ovo je svojevrsni ‘odjek’ nedavnog australijskog predloga za sprovođenje politike automatskog vraćanja imigranata; ipak, Evropski Sud za ljudska prava (ECHR) doneo je privremenu odluku da bi takvo postupanje Malto bilo nezakonito (Muskat je, povodom ove odluke, rekao da nikada nije ni hteo da vraća izbeglice po automatizmu, već je samo pribegao ‘triku’ sa ciljem da isprovocira EU da već jednom krene u praktičnu akciju).
Bio to trik ili ne, ovaj je potez odraz očaja u koji je zapala Muskatova vlada. Pre no što je Malta ušla u EU 2004, nivo imigranata bio je tek neznatan. Smeštena u blizini severne Afrike, Malta je sada, kao clanica EU, postala kapija za migrante koji žele u Evropu. U odnosu na broj stanovnika, Malta dobija najveći broj zahteva za azil u svetu. To je delimično i zbog toga što je tako mala – manja od ostrva Vajt. Na 17.000 migranata bez dokumenata koji su u poslednjoj deceniji pristigli na Maltu, proporcionalno je iznosu od 2,7 miliona imigranata u Britaniji.
A kada se njihovo opasno putovanje jednom okonča, uslovi za pristigle izbeglice su veoma oskudni. Malta vodi politiku obaveznog pritvora u trajanju do 18 meseci za migrante bez dokumenata, smeštajući ih u prepune pritvorske centre. Nedavno je EHCR kaznio Maltu sa 60.000 evra zbog uslova u kojima su neki doseljenici bili držani, optužujući Maltežane za „nečovečno i ponižavajuće postupanje“. Među ‘nečovečnim uslovima’ su niske temperature, nepravilna ishrana, nedostatak pristupa otvorenom i nemogućnost vežbanja tj kretanja.
.
Imigraciona politika je u poslednjih nekoliko nedelja postala globalna opsesija. Australija se suočava s kontroverznom praksom preusmeravanja izbeglica u logore u Papui Novoj Gvineji, a Velika Britanija se umrsila u raspravu o etičkom krahu svoje politike vezane za ilegalne imigrante. Posetivši svoju porodicu na Malti – gde god bih se uputila – tema razgovora svih Maltežana bila je – imigracija. Listajući tamošnju štampu, svo vreme se, na gotovo svakoj stranici, pojavljuje jedan glavni junak: ilegalni useljenik na Maltu.
I, baš kao i drugde, i na Malti u igru ulaze faktori koji se ne tiču samo pritisaka brojnih imigranata u odnosu na malobrojno stanovništvo. Migrante, uglavnom iz podsaharske Afrike, teško je prevideti u narodu koji je doskora viđao vrlo malo stranaca. Brige o „kulturnoj invaziji“ su ogromne, tu su priče o velikom porastu kriminala u oblastima naseljenim izbeglicama, iako nema dokaza koji bi potkrepili ovakav stav, a počelo se i sa rasističkim napadima.
Stanovnici Malte moraće da se postepeno prilagode društvu koje je u većoj meri multikulturalno. U međuvremenu, ovo ostrvo ipak oseća kao da ne uspeva da se izbori sa situacijom. Da li je ovo „kriza“ ili ne – to je već diskutabilno: mnogi migranti na kraju napuste Maltu, a istraživanja na Oksfordskom univerzitetu sugerišu da je upotreba ‘pritvorskih centara’ način na koji se preuveličava ozbiljnost situacije – ipak, Vlada tvrdi da Malta jednostavno ne poseduje resurse da bi se nosila s najezdom izbeglica koje plove ka njenim obalama. Ostrvljani uporno i iznova apeluju na EU da sprovede politiku obavezne podele ovakvog ‘imigrantskog tereta’: time bi ostale EU zemlje bile u obavezi da prihvate neke od migranata koji dolaze do „evropskih granica“ tj do zemalja kao što je Malta. Ovo rešenje je ranije već podržano od strane Italije, Kipra i Grčke, koje se takođe bore sa prilivom azilantskih zahteva, naročito nakon arapskog proleća – ali je, uglavnom, nailazilo na otpor u Briselu.
Ono što je jasno jeste da ovakva situacija više nije održiva jer – ako se ne realizuje integracija trenutno odvojenih i eksploatisanih etničkih manjina – doći će do porasta rasističkih izliva. Okrenuti im leđa bilo bi – sasvim opravdano – nelegalno. Ipak, ako EU zaista želi da podrži zaštitu azilanata – morala bi da pomogne graničnim zemljama da upešno sprovode politiku koja bi doprinela tom cilju. Zemlje kao što je Malta, koja ima malo iskustva u radu sa imigracijom, ne bi trebalo ostaviti da se same snalaze. Moraju se uspostaviti odgovarajući sistemi pomoći pristiglim migrantima, brže procesuirati njihove aplikacije i integrisati ih, ili ih preseliti, u zemlju koja bi im odobrila azil. Da bi to postigla, EU bi morala da svim svojim članicama ponudi sve svoje kapacitete i saradnju.
Jessica Abrahams, The Guardian
(M.L.)