Više od pukog političkog projekta, Evropa bi trebalo da bude moralni projekat i utočište slobodi govora i tolerancije. Intelektualci imaju centralnu ulogu u tome, ali, nažalost, ponekad nisu otvoreni za široke poglede, primećuje filozof Alicja Gešćinjska.
Baš kao što Evropa nije samo geografski entitet, i EU jeste nešto više od pukog političkog tela. Ja je vidim pre svega kao moralni projekat. Ako težimo za Evropom kao otvorenim društvom, onda to podrazumeva i potrebu da ona podrži određene vrednosti kao što su sloboda, tolerancija, pojedinačna i međusobna odgovornost. To su i moralne vrednosti, koje treba da budu ‘usidrene’ kako politički tako i institucionalno. U protivnom, ove bi se vrednosti srušile.
Često ove vrednosti uzimamo zdravo za gotovo. Tek kada se pojavi rizik da nešto od toga izgubimo, shvatamo da to nije tako. Pre nekoliko nedelja je bezbednost međunarodno poznatog sociologa Žigmunta Baumana bila ugrožena od strane stotinu poljskih skinheda tokom njegovog predavanja na Univerzitetu Vroclav. Ovaj uznemirujući incident me je podsetio na preko potrebnu debatu o intelektualnim slobodama i ulozi koju intelektualci treba da imaju u društvu.
(Žigmunt Bauman)
Intelektualci kao protivteža političkom ekstremizmu
Koncept intelektualizma neretko ima prilično negativne konotacije: on priziva slike sedokosog starca u kuli od slonovače, koji misli da ima bolji pogled na društvo nego ostali ljudi. Intelektualci su za zdravo društvo, ipak, neophodni. Ako nas je istorija nečemu naučila, to je da su prvi na meti totalitarnih režima – kako levih tako i desnih – upravo rasuđivanja i umovi mislilaca koji dolaze ‘s boka’.
Intelektualna rasprava može proizvesti veliku protivtežu političkom ekstremizmu i populističkoj retorici. Stoga nije slučajno što najteži napadi na slobodu intelektualnog prostora dolaze iz populističkih i ekstremnih izvora. To se može videti u Mađarskoj Viktora Orbana, gde se umanjio prostor za slobodu štampe i opozicije, i u kojoj su intelektualci bačeni u zasenak, gde su antisemitizam, netolerancija i nedostatak slobode u porastu. Napada na vroclavski Univerzitet znače napad na intelektualnu slobodu, koji, takođe, dolazi iz nikada-previše-demokratskog-ugla. Grupa huligana je sa Univerziteta na kraju uklonjena zahvaljujući do zuba naoružanoj policiji i pripadnicima poljske antiterorističke jedinice. Intelektualna sloboda je, možda biste pomislili, time sačuvana. Ali, ako sloboda mišljenja i govora postaju i posao za naše antiterorističke službe, zar se onda u Evropi ne dešava nešto što duboko nije u redu? Slobodoumna shvatanja su teška ako na sebi imate navučenu ludačku košulju.
(Alicja Gešćinjska)
Ideje su roba
Intelektualna sloboda je kod kuće možda manje očigledna nego što to podozrevamo. Postoji mnogo načina za suzbijanje slobode, ali oni ne moraju neophodno uključivati eksplicitnu silu. Manipulacija, implicitni pritisak, konformizam i čak negovanje nečeg nebuloznog i nejasnog kao cajtgajst – duh vremena i “modni krik” uvreženih stavova – sve su to efikasni načini da ljudi ostanu u svojim razmišljanjima “na jednoj liniji”.
Danas, postoje različiti faktori sužavanja intelektualnog prostora. Pritisak na akademike da objavljuju, i uz to, na primer, i opsednutost ciframa prodaje na tržištu knjiga, sve što usmerava sadržaj i oblik mišljenja u određenom pravcu. Ideje su roba, i ne isplati se plasirati – izraziti – ideju koja se ne prodaje.
Ovaj ekonomski pritisak je pokretačka sila koja stoji iza povećanja radikalizma i razornog uprošćavanja stvari. Morate biti izuzetni da biste (se) prodali. Umereno-predstavljena-istina i srednji put koji balansira između ekstrema uskoro će biti zgaženi od strane nadirućih ekstremnih stavova. Nijanse su retko upečatljive. Potrebne su tvrdnje koje su proste.
Kritičko samopreispitivanje
Tu je takođe efekat populizma na političke i društvene debate: rastuća netrpeljivost tvrdnji i agresivnost koja svakome ‘nepodobnom’ stoji na putu, ne samo da blokira preko potrebni dijalog već onemogućava i kritičko samoispitivanje. A bez kritičkog dijaloga i samoispitivanja, intelektualni prostor je izuzetno čvrsta.
Pravi filozof je neko ko dovodi u pitanje sve i, pre svega, sebe. Za otvoren um i shvatanja neophodan je samo-relativizam: prihvatiti da vaši stavovi nisu večna i apsolutna nepomeriva tačka. Sloboda mišljenja postoji samo kada možete da preispitate svoje stavove. Čak i ako samo-istraživanje i samo-relativizam ponekad dovode da se osećate kao šarlatan, kako je to poljski filozof Lešek Kolakovski jednom primetio. On sam je model slobodnog duha. Uvek je bio antiteza filozofa koji stalno stoji s podignutom pesnicom, izgovarajući svoju istinu. Kolakovski je naglašavao svoje neznanje – isto koliko i neznanje drugih. On je, na taj način, nesumnjivo doprineo pravednijem pristupu istinitosti stvari od samozvanih “kritičkih umova”, koji su uglavnom kritični prema drugima, a ne prema sebi.
Evropa bi imala koristi od Lešekovog naslednika
Dana 10. jula bila sam u Varšavi, učestvujući u raspravi o evropskim vrednostima i kako ih politički tumačiti. Debata je organizovana od strane Evropske komisije, čija je osnovna zamisao bila omogućiti interakciju između intelektualaca i političara, koja bi – nadajmo se – dovela do bolje politike. Međutim, nekoliko članova poljske delegacije shvatilo je ovu priliku kao idealnu za deljenje lekcija predsedniku evropske komisije Žozeu Maunelu Barozu i kritikovanje, okrivljujući ga za (navodno) osiromašenje evropske kulture. Njihov arogantan ton je simptomatičan za teoriju koju sam branila: da su intelektualci, naime previše često krivi za prepirke u obliku tvrdnji i to svog samozadovoljstva radi. Na taj način oni sami opstruiraju preko potrebno funkcionisanje otvorene rasprave.
U međuvremenu, sedela sam pored Đerđa Konrada, mađarskog pisca koji je kao i Kolakovski oličenje takvog slobodnog razmišljanja. Konrad je onoliko suptilan koliko i skroman. Videla sam ga kako prevrće očima u trenucima kad je debata uzimala takav gnevno-optužiteljski zaokret, rekavši mi da ga od svega toga boli glava. Evropa bi imala više koristi od duhovnih potomaka ličnosti kao što su Kolakovski ili Konrad (čak i ako neki misle da je ovo što govorim znak arogancije i uobraženosti). Drugim rečima, krajnje je vreme da se povuku sva pitanja i optužbe koje imamo prema drugima, i da, umesto toga, kritici i ispitivanju podvrgnemo same sebe.
Alicja Geščinska, De Morgen, Brisel
(M.L.)