Najgora kriza kapitalizma od Velike depresije 1930-ih počela je da budi neugodna sećanja na obe strane Atlantika. Duh Frenklina Delano Ruzvelta proganja SAD Baraka Obame. Istorijski argumenti oko toga da li je Ruzveltov Nju Dil bio uspešan sada predstavljaju važan deo američke debate o aktuelnoj monetarnoj i fiskalnoj politici uopšte, i posebno u vezi sa politikom kvantitativnog popuštanja američkih Federalnih rezervi, piše istoričar Mark Mazover.
U Evropi, gde je nacionalni ekonomski neuspeh jednom doveo do kolapsa same demokratije, ljudi se sada pitaju da li bi to moglo da se ponovi. Neki vide drugi Vajmarski trenutak, podsećajući na stezanje kaiša i sve veću nezaposlenost koja je obežila Nemačku Hajnriha Baruninga i pomogla dovođenju nacista na vlast.
Na prvi pogled, razlozi da se odbaci ovaj scenario izgledaju preovlađujući. Ako je Evropska unija uradila jednu stvar dobro, to je da rat između Francuske i Nemačke postane nezamisliv. Dakle, ceo geopolitički kontekst je daleko manje opasan nego što je to bio u 1930.
Štaviše, ideološke krajnosti koje su uzbuđivale i polarizovale kontinent tada, danas teško da su u modi. Diskreditovan od raspada SSSR-a i Sovjetskog bloka u istočnoj Evropi, komunizam je efektivno mrtav, a njegove osnovne ćelije – tamo gde su komunističke partije uspele da opstanu – stare i nesposobne su da se reprodukuju.
Što se fašizma tiče, njegovi politički naslednici u zemljama kao što su Italija i Francuska moraju da se nose sa stigmom iz prošlosti. Žive uspomene totalnog rata i genocida, na koje se često podseća , ometaju bilo kakvo oživljavanje totalitarnih partija sa desnice.
To je razlog zbog koga je malo verovatno da ćemo videti povratak vojnih režima u južnoj Evropi ili bilo gde drugde, patnje koje su oni izazvali previše su žive u kolektivnoj memoriji. Poslednja stvar koju bi portugalska ili grčka vojska želele da urade je da preuzmu odgovornost za upravljanje državom.
Takođe postoji najfudamentalnija – i stoga laka za prevideti – razlika između ta dva perioda. U 1930, politika je privlačila mase, jer su verovale u budućnost. Milioni su marširali zarad velikih ideala tog vremena, a na stotine hiljada pridružilo se političkim strankama – često doživotno. Današnji marševi i demonstracije su slabi podsetnik na ta vremena, a stranke svuda napuštaju članovi.
Ali, bilo bi brzopleto zaključiti da iz krize između dva rata nemamo šta da naučimo. Sasvim suprotno. U 1930, SAD i Britanija su bile među retkim zemaljama u svetu gde je višestranačka demokratija preživela. Gotovo svuda naglo se skrenulo udesno. U Nemačkoj i Italiji, fašističke stranke izbile su na vrh dok su na drugim mestima, diktatore podržale vojske ili kraljevi.
Analizirajući ove događaje mnogo kasnije, istoričari su izgradili razrađene tipologije da bi napravili razliku između fašističkih i autoritarnih režima. Ove razlike nisu trivijalne. Ali mnogo važnije je bilo ono što je fašističkim i autoritarnim režimima zajedničko – svi su bili korisnici silovitog kolapsa legitimnosti demokratske politike. Time su oni pokazali da demokratija nije neka vrsta prirodnog stanja, niti neka završna tačka istorije čija stabilnost i postojanost može da se uzme zdravo za gotovo.
Sasvim suprotno, snaga demokratija leži ne samo u njenom karakteru, već i u njenim dostignućima. Njena popularnost će brzo opasti kada postane povezana sa sakaćenjem i sistemskim propustima, bilo na bojnom polju – kao što je to bilo u Francuskoj 1940 – ili u korporativnoj sali za sastanke ili na nivou fabrike.
Oni koji sumnjaju da bi se to moglo ponovo desiti treba da razmotre stanje u evropskoj zemlji najteže pogođenoj trenutnom krizom – Grčkoj. Nakon pada pukovničke hunte 1974, procvetao je demokratski sistem. Dve glavne stranke počele su da se smenjuju na vlasti i evropske integracije delovale su kao stabilizator na unutrašnju politiku.
To danas nije slučaj. Naprotiv, kreditori Grčke – i tamošnji političari – upravljaju krizom na način koji je sve ustavne tekovine u protekle četiri decenije doveo u sumnju. Zaista, politička previranja izazvana krizom skršila su leđa starog dvopartijskog sistema.
Između 2010 i 2012, partija levog centra PASOK bila je na vlasti, radeći sve šta je mogla da sačuva grcko članstvo u zoni evra i izbegne formalni bankrot. Rezultat je bio da je izborna podrška pala sa 44% na 12%. Sada je smežurana i ponižavajuća senka nekadašnje stranke. Čitav levi centar je u previranju, a nove partije će verovatno doći i otići.
Partija desnog centra, ‘Nova demokratija’ je izgubila tle pod nogama, premda ne sa takvim posledicama. Ali, nova sila se pojavila na njenom krilu: Zlatna Zora, otvoreno neonacistička stranka koja širi nasilje na ulicama i u javnom životu, i kao posledicu vidi podršku naroda kako jača.
Katalizator naglog porasta Zlatne zore u Grčkoj nije velika populacija ilegalnih imigranata – njihovo prisustvo mnogo godina prethodi promeni udesno – već masivni porast siromaštva i nezaposlenosti u poslednje tri godine i, iznad svega , opšti rast nezadovoljstva političkom klasom kao celinom. Ukratko, kriza je proizvela duboku delegitimizaciju demokratskih političara u Grčkoj i njihovih navodnih dostignuća.
To nije Vajmar.Ali on dobro ilustruje koliko je brzo, početkom dvadeset prvog veka demokratija u Evropi narušena kroz beskrajne primene ekonomije štednje, i neuspehe političkog rukovodstva u zemlji i inostranstvu. Ono što može da zameni demokratije je druga stvar. Ali mi ne treba da budemo zadovoljni samo zato što ne možemo da zamislimo njene alternative.
31. decembar 2012 Project Syndicate