Ko jednom posao iznese na ulicu, više se sa nje ne vraća. Ovu rečenicu koja kruži među prodavcima sa uličnih tezgi, Zoran Mirković, kelner, slikar, majstor tetovaže i staklar, prihvatio je posle 15 godina rada na otvorenom, kao svoju životnu istinu.
Adresa stanovanja mu je u Novom Sadu, a on je za tezgom u nekom od gradova Švajcarske. Svaka dva-tri dana seli se od grada do grada, u potrazi za lokalnim vašarima i svetkovinama, jer njegov posao direktno zavisi od gužve i praznične atmosfere tokom koje se lakše poseže za novčanikom. Tako će biti do 30. juna, kada se vraća kući, a onda ponovo na ulicu, na neku novu turističku destinaciju.
Zoran Mirković pravi nakit od murano stakla, nudeći filigransku igru boje, oblika i prelamanja svetlosti, a njegova životna priča pre nego što je otkrio ovo umeće, uključivala je i manje delikatne veštine koje su mu obezbeđivale opstanak u svetu direktne trgovine. Prodaju na ulici započeo je u inostranstvu, u Grčkoj gde je živeo do pre tri godine i stekao biografiju dovoljnu za avanturistički roman. A počelo je romantično – iz zemlje ga je izvela lepota njegove devojke, koja je kao mis tadašnje Jugoslavije dobila putovanje za dvoje u Grčku.
„Ovde nije bilo dobro, živelo se više od šverca nego od rada, ratište je bilo na 30 kilometara od Novog Sada. Odlučili smo da odemo, pa možda i ostanemo ako se snađemo“, priča Zoran Mirković za B&F. Iza njega je već tada bilo iskustvo kelnera, sposobnost da komunicira na nekoliko jezika, čemu je uskoro pridružio i grčki, i snalažljivost u poslu. Leti je konobarisao pretežno na prostoru grčke Makedonije i Halkidikija, a zimi živeo od zarađenog i ponekad od nekog manjeg posla.
Od 20 do 1.000 evra za dan
Jedan banalni nesporazum, napravio je, međutim, potpuni preokret u njegovom životu. U restoranu na Mikonosu, čiji gosti su bili i Hulio Iglesijas, Žan Pol Gotje, grčka glumačka i društvena elita, propusti se nisu tolerisali – ali uvrede koje je dobio od gazde za Zorana Mirkovića su bile previše. „To je bio jako težak trenutak u mom životu, ali danas sam mu zahvalan jer sam se nakon toga osamostalio, čvrsto rešen da više nikada ne radim za drugog.“
Krenuo je opet gotovo od nule, vratio se u Solun i prihvatio ponudu, koja mu se ranije činila nedovoljno dobrom, da prodaje slike koje je njegov poznanik radio uz pomoć šablona. Ubrzo je i sam „osvojio“ tehniku pravljenja tih slika, koja je, kako objašnjava, vrlo jednostavna, ali efektna. Bio je to njegov prvi posao na ulici od koga je mogao sasvim lepo da živi, pod uslovom da, naravno, drži tezgu otvorenom. „Pamtim dan kada sam u džepu imao drahmi u vrednosti današnjih 20 evra, i bio u dilemi da li da sipam benzin i tako potrošim poslednju paru da odem u grad Seres. Rizikovao sam, i tog dana u Seresu zaradio 170.000 drahmi, ili hiljadu evra, za slike koja su pojedinačno koštale oko 2.000 drahmi“.
Stajanje kraj tezge nije za Mirkovića značilo i mirovanje poslovnog duha. Kad mu se učinilo da je posao sa slikama u ćorsokaku, u dogovoru sa jednim poznanikom odlučio je da se prebaci na tetoviranje kanom. Obezbedili su dvadesetak mesta na ostrvu Kritu. „To je bilo vreme blagostanja, i vlasnici lokala koje bi pitali da li možemo pored njih da postavimo sto za tetoviranje, nisu imali ništa protiv, računali su da će dok se čeka na tetovažu neko i kod njih popiti piće.Uvek je dobro da se stvori iluzija gužve i interesa oko lokala, pa nam često nisu ni tražili nikakvu nadoknadu“, priča Mirković.
Ne samo što više nije radio za drugog, već je postao i poslodavac devojkama iz Mađarske koje su radile tetovažu kanom, i dnevno po jednom stolu zarađivao od 200 do 300 evra. Naravno, poreska služba za ovo nije znala jer Mirković je u Grčkoj boravio na crno, pa je tako nakon jedne rutinske kontrole policije i dopao pritvora. „Uslovi su bili strašni, i da ne bih čekao na njihovu deportaciju sam sam platio avionsku kartu do Srbije. Ali posle dva dana sam bio ponovo na Kritu, na svom radnom mestu“, priča Mirković.
Najlakši put do zakonitih grčkih dokumenata bio je kroz brak, ali u ovom slučaju umesto romantike postojao je dogovor: ako im se u braku dopadne napraviće žurku za prijatelje, a ako se raziđu, mladoženja će nevesti nadoknaditi sve troškove. Nije im se dopalo, ali je Mirković postao poreski obveznik Grčke, odakle je posao sa tetovažom proširio i u „inostranstvo“, na plaže Ade Ciganlije, Zemuna i Crne Gore.
U dobru je lako dobar biti
Tokom jedne posete i šetnje Knez Mihajlovom primetio je prodavce murano nakita. Umesto da kao prosečni prolaznik samo stane i divi se izloženoj robi, odmah je sklopio dogovor sa vlasnikom. Prvu turu nakita od murano stakla u vrednosti od 300 evra, na ulicama grčkog letovališta prodao je istog vikenda za tri puta veću svotu. „Nikada pre toga nisam čuo za murano staklo, i bio sam oduševljen. Dopadao mi se i taj nakit, ali i to što se dobro prodaje. To je predivan materijal čija je jedina mana krhkost“, priča Mirković.
Dobra prodaja, bila je signal proizvođaču iz Beograda da podigne cenu, i to se ponavljalo kod gotovo svake nove narudžbine. „Negde sam pročitao da je nezavisnost najveće bogatstvo. Zbog toga sam odlučio da naučim kako se radi sa murano staklom.“
Usledili su časovi neuspeha tokom kojih je iznad gorionika grejao staklo i bezuspešno pokušavao iz njega da izvede dopadljiv oblik. Međutim, ubrzo se ruka izveštila, a znanje je dopunjeno raspoloživom literaturom. Pravi iskorak u savladavanju stakla nastupio je kada je otišao na kurs na ostrvo Murano. Nekada je 800 godina star zanat oblikovanja stakla čuvan pretnjom smrti svakom ko pobegne sa ostrva, ali danas tako nešto nema smisla, jer je malo ko spreman da savlada ovo umeće, pa Vlada Italije sufinansira ovakve kurseve, kaže Mirković.
Sa novom ponudom pohitao je nazad u Grčku, ali ona više nije bila zemlja u koju je otišao pre gotovo dve decenije. Iako je imao njihovo penziono i zdravstveno osiguranje, postao je nepoželjni tuđin. „Pazar se jako smanjivao, troškovi su porasli, a međuljudski odnosi su narušeni. Grci su počeli da za svoje ekonomske nevolje krive druge, pre svega strance, više niko nije bio raspoložen da mi dozvoli da postavim tezgu pored njegovog kafića. Dogodilo mi se da su u jednom mestašcetu na Halkidikiju meštani sakupljali potpise da mi se ne dozvoli da tamo prodajem.“ Mirkoviću je bilo jasno da mora da potraži novo radno okruženje.
Poslednje dve godine proveo je uglavnom u Srbiji, i u Švajcarskoj gde mu živi sestra, odlazio tokom Božićnih svetkovina, a ove godine prvi put i tokom leta jer, kaže, istražuje nove terene. U Švajcarskoj ni prodaja na ulici ne zna za improvizaciju. Svaki prodavac pola godine ranije dobije dozvolu za postavljanje tezge, tačnu lokaciju i sve podatke o tome da li ima struju, osvetljenje i opremu. „Danas je svugde teško, ne samo u Srbiji. Svaki dan mi počinje proverom vremenske prognoze na internetu i kao što kažu ratari, kiša se čeka na njivi, pa tako i ja, kišu i kupce čekam na ulici. I posle svih ovih godina, nisam ih upoznao. Jednostavno pokušavaš, i nadaš se uspehu“, kaže Mirković.
Put oko pola sveta
Da je Zoran Mirković zaista junak avanturističkog romana, moglo bi se reći da je prešao pola sveta u potrazi za ženom svog srca. Ali nije bilo baš tako. U jednom trenutku prihvatio je poziv Indijanaca iz Ekvadora, koji su prodavali pored njega na ulici, da poseti njihovu zemlju. Višenedeljno gostoprimstvo omogućilo mu je da upozna jednu fascinantnu zemlju vedrih ljudi, a obilazeći Ekvador upoznao je Gabrijelu, koja je danas majka njihovo dvoje male dece.
Petar Ilijin, Biznis i Finansije 98/99, leto 2013.