Predlog novog zakona o legalizaciji usporiće proces rešavanja statusa objekata bez građevinske ili upotrebne dozvole jer uvodi obavezu podnošenja dodatne dokumentacije. To će za građane i privredu značiti i novi trošak jer će za pribavljanje tih papira morati da izdvoje novac. Takođe, propis sadrži niz konfuznih i nepreciznih članova koji bi mogli da stvore probleme u primeni, pokazuje analiza Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED).
1. Dva dodatna dokumenta
U predlogu se navodi da će svi koji žele da legalizuju objekat morati da podnesu dva nova dokumenta – projekat izvedenog objekta (u tri primerka) i dokaz o uređivanju odnosa u pogledu plaćanja naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Kako predati zahtevi za legalizaciju najčešće ne sadrže projekat izvedenog objekta, za izradu tog kompleksnog dokumenta građani i privrednici moraće da angažuju osobe i kompanije koji su stručne za taj posao i, naravno, plate.
2. Konfuzni rokovi
Veliki problem predstavlja loše napisan tekst zakona jer postoje konfuzne i neprecizne odredbe. Najočigledniji primer je član 21. gde se navodi da je organ nadležan za legalizaciju dužan da od podnosioca zahteva „zatraži da se dokumentacija dopuni u roku koji ne može biti duži od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona“.
To će u praksi značiti sledeće: ukoliko zakon stupi na snagu, recimo, 1. septembra ove godine, svi građani će morati da dopune dokumentaciju do 1. septembra 2014. ali će problem nastati ako im recimo nadležni organ o tome pošalje obaveštenje tek u avgustu sledeće godine pa im ostavi prekratak rok da prikupe dokumenta koja nisu prvobitno podneli.
Verujemo da je namera Vlade bila da upravo nadležnim organima postavi rok od godinu dana da građanima pošalju obaveštenja šta je potrebno da dopune, ali je ovakvom lošom formulacijom rok dat građanima, a institucijama ostavljeno na volju kada će da urade svoj deo posla.
Na to ukazuje sledeći član koji propisuje da podnosioci zahteva imaju rok od šest meseci od dana prijema obaveštenja da pošalju nedostajuću dokumentaciju. Kada bi postojeće formulacije ostale kakve su sada to bi stvorilo koliziju između članova 21. i 22. jer građani i privreda ne bi znali da li im je rok šest meseci od dobijanja obaveštenja ili godinu dana od stupanja zakona na snagu. Tada bi jedino rešenje bilo da nadležni organi pošalju obaveštenja u roku od šest meseci od stupanja zakona na snagu, ali ih u zakonu ništa na to ne obavezuje. Svakako bi bolje bilo da se izmeni tekst zakona.
3. Nejasni kriterijumi plaćanja
Slično je i sa odredbama koje regulišu plaćanje naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Predlog zakona omogućava plaćanje odjednom ili u ratama na najviše 20 godina. Međutim, zakon ne utvrđuje precizno ko odlučuje da li se plaća jednokratno ili na rate, kao i na koliko godina. Osim toga, ako je deo Zakona o planiranju i izgradnji proglašen neustavnim jer je stavljao u neravnopravan položaj one koji su ranije legalizovali objekte plaćajući naknadu odjednom postavlja se pitanje da li se to čini i ovaj put davanjem mogućnosti plaćanja na rate do 20 godina.
Zakon propisuje i da se naknada za uređivanje građevinskog zemljišta utvrđuje na osnovu pet kriterijuma: stepena komunalne opremljenosti, godišnjih programa za uređivanje građevinskog zemljišta, urbanističke zone, namene i površine objekta. Opštinama se bez ikakvih detaljnijih smernica ostavlja da propišu merila za obračun visine te naknade što daje prostor za različita tumačenja i prilično neujednačene visine naknada od opštine do opštine.
4. Rušenje objekta
Predlog zakona eksplicitno reguliše rušenje samo u dve situacije – ako zahtev za legalizaciju podnet do 11. marta 2010. bude odbijen ili ako je objekat izgrađen posle stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji (nakon 11. septembra 2009.). Ostaje nejasno šta je sa objektima nelegalno izgrađenim pre stupanja na snagu tog zakona, a za koje nije predat zahtev za legalizaciju. Pretpostavljamo da je namera da se primeni isti princip koji važi za objekte izgrađene posle 11. septembra 2009. (automatsko rušenje), ali bi to trebalo jasno propisati u novom zakonu.