Odgovor bi bio da u slučaju kada bi i divlje životinje činile javno mnjenje i izvršile pritisak da se odluka Kostarike da zatvori svoje zoološke vrtove i njihove stanovnike pusti na slobodu izglasa širom sveta. S obzirom da o tome odlučuju ljudi, većina prvih reakcija na ovako revolucionaran čin jedne male latinoameričke zemlje sklonija je stavu da do globalne revolucije u tom smislu neće doći, te da je pre izvesnija opcija da će se koncept zoo vrtova sve više menjati u korist veće slobode životinja, ali da će ograde još dugo ostati, makar bile u vidu tropskih šuma ili afričkih savana.
Nakon što je krajem prošle godine zabranila lov na životinje radi sporta, Kostarika će, prema najavi njenog ministra ekologije Rene Kastra, postati prva zemlja u svetu koja će zatvoriti svoje zoološke vrtove i osloboditi životinje koje se u njima trenutno nalaze. Ova mala latinamerička zemlja ima samo dva zoološka vrta, ali predstavlja dom za četiri posto svih poznatih životinjskih vrsta i prema ocenama stručnjaka, odlikuje se najvećom bioraznolikošću na svetu. Novi koncept je prema Kastrovim rečima zasnovan na ideji da se više nijedna životinja ne drži u zatočeništvu, izuzev ako joj je ljudska podrška neophodna radi spasavanja i očuvanja vrste. Područja zooloških vrtova i botaničkih bašti biće i dalje dostupna životinjama koje žele tu da borave, a zatočene životinje koje su bolesne i zbog toga ne mogu da prežive u divljini, biće zbrinute u namanskim utočištima koja se nalaze širom zemlje. Ovakva odluka u velikoj meri proizilazi iz veoma dobro organizovanih građanskih inicijativa, koje su uticale i na prethodno donetu regulativu o zabrani lova radi sporta, kao i na činjenicu da je Kostarika do sada četvrtinu svoje teritorije pretvorila u nacionalne parkove i rezervate.
Udruženja za zaštitu životinja, kao i veliki deo ekoloških aktivista ocenili su ovakav potez kao preokret u praksi, koji sada može da bude argument za slične zahteve i u drugim zemljama, a u prilog stavovima da je koncept zoo vrta odavno prevaziđen i da moraju da se traže nove ideje u kooegzistenciji ljudi i životinja. Trenutno u svetu postoji oko 10.000 zooloških vrtova koji ispunjavaju savremene standarde, a koji nalažu da to nisu samo ustanove za čuvanje životinja namanjenih za zabavu posetilaca, već i naučne ustanove i edukativne institucije koje omogućavaju velikom broju građana da saznaju više o životinjama i potrebi očuvanja svih živih vrsta. Pomenute zoološke vrtove poseti na stotine miliona ljudi godišnje, a oko 600.000 poseta beleže zoološki vrtovi koji pripadaju regionalnim ili nacionalnim udruženjima. Prosečan broj posetilaca u većim zoološkim vrtovima u Evropi kreće se od milion godišnje u Bazelu u Švajcarskoj, preko više od dva ipo miliona u Londonu, Beču i Berlinu pa do preko četiri ipo miliona posetilaca u Moskvi, a sve zoološke vrtove u Velikoj Britaniji i Irskoj godišnje poseti više od 18 miliona ljudi. Navedeni podaci ukazuju da je poseta zoološkom vrtu jedan od najomiljenijih vidova zabave, ali i na jaku motivaciju ljudi da izbiliza upoznaju različite životinje i bar na neki način komuniciraju sa njima. Istovremeno, primetan je i trend da se u poslednjoj deceniji izrazito povećao broj studenata prirodnih nauka koji su zainteresovani za posebnu vrstu edukacije upravo u zoološkim vrtovima, pa su specijalistički kursevi za te namene sve brojnijiji u svetu.
Od menažerija do naučnih institucija
Zoološki vrt u modernom smislu postoji tek od kraja 18. veka, a promene u njegovom konceptu tokom vekova mnogo govore o civilizacijskim vrednostima i odnosu ljudi prema ostalom živom svetu. Najstariji dokazi o čuvanju egzotičnih životinja potiču još od pre 4.000 godina sa tla Mesopotamije, a poznato je da su posebne kolekcije životinja postojale i u Egiptu, Kini, Grčkoj, dok su u Rimu najbojnije bile takozvane gladijatorske menažerije, u kojima su se čuvale divlje životinje namenjene borbama u gladijatorskim arenama. Postoji veoma malo beleški o zoo vrtovima bilo kakvog tipa tokom srednjeg veka, a izuzetak čine kolekcije egzotičnih životinja u Bagdadu, Kairu i tadašnjem Konstantinopolju, zatim parkovi i bašte kineskih dinastija Yuan i Ming i carske kolekcije vladara u zemljama današnje zapadne Evrope. Fridrih Drugi, koji je u 13. veku imao titulu Svetog rimskog imperatora, bio je prvi koji je osnovao veliku menažeriju u Palermu u Italiji. Sledeći njegov primer, do kraja 14. veka gotovo svi poznatiji evropski vladari imali su privatne menažerije, kao još jedan pokazatelj kraljevske moći i prestiža, a koje su služile isključivo za zabavu vladara i njegovih dvorjana.
Londonska menažerija u 17. veku bila je tipična takva kolekcija, a jedna od najmodernijih u to vreme bila je menažerija francuskog kralja Luja XIII u Versaju, sa mnoštvom dekoracija. Era „carskih i kraljevskih menažerija“ bila je najintenzivnija od 16. do 18. veka, a u tom periodu obični ljudi su mogli da vide egzotične divlje životinje jedino u cirkusima koji su putovali kroz evropske gradove i sela. Već pri kraju 18. i tokom 19. veka, menažerije su postale zoo vrtovi, odnosno javne institucije koje su uticale i na porast interesovanja za prirodu. U 19. veku začet je koncept modernog zoo vrta, a za primat su se u to vreme takmičili „Jardin des Plantes“ u Parizu i londonski „Regent’s Park Zoo“. Ono što je zanmljivo za ta dva zoo vrta je da su već u to vreme predstavljali donekle i naučne institucije. Međutim, najstariji zoološki vrt u Evropi u smislu javne institucije bio je bečki Šenbrun, koji je otvoren 1752. godine a ulaz je bio slobodan sve do 1918. godine. U ovom zoološkom vrtu rođen je 1906. prvi slon u zarobljeništvu, a 2001. rođen je Abu, prvo slonče iz epruvete. Takođe, ova institucija je među samo nekoliko u svetu koja čuva pande i gde je 2007. rođeno prvo mladunče pande u Evropi bez primene metode veštače oplodnje, a tri godine kasnije proglašen je najboljim zoo vrtom u Evropi.
„Jardin des Plantes“, odnosno Botanička bašta u Parizu osnovana je 1793.kao odeljak Muzeja istorije prirode, prvobitno bez namere da se u njoj čuvaju životinje. Ova institucija prvi put u istoriji uvodi funkciju kustosa, što je omogućilo da brzo postane mesto za naučno proučavanje, a prvi kustos Frederic Cuvier, koji je tu funkciju obavljao od 1804. do 1834. godine, bio je pionir u proučavanju životinja i njihove dobrobiti. Zbog svega navedenog, „Jardin des Plantes“ dobio je reputaciju centra za obrazovnu delatnost, što je dovelo do preokreta u shvatanju glavne funkcije zoo vrtova. „Regent’s Park Zoo“ u Londonu otvoren je 1828. godine pod pokroviteljstvom Londonskog zoološkog društva i veoma brzo je postao omiljeno mesto za posete. Tokom druge polovine 19. veka Londonski zoo vrt je razvio mnoštvo inovativnih izložbi, uključujući prvu „Kuću reptila“ u svetu 1849. godine, prvi javni akvarijum (1853.), prvu kuću insekata (1881.), prvi dečiji zoo vrt (1938). Ovaj zoo vrt je tokom druge polovine 19. veka bio poznat po izuzetnoj uspešnosti u čuvanju i razmnožavanju divljih životinja u zatočeništvu.
Higijenska era
Tokom 20. veka došlo je do promena u koncepciji zoo vrtova, kroz drugačije uređeni prostor za životinje, koji se zasnivao na nekoliko različitih pravaca. Novi koncept uveden na samom početku prošlog veka, takozvani „Panorama zoo vrt“, podrazumevao je prostor bez pregrada i šipki, što sličniji prirodnom okruženju a osmislio ga je Carl Hagenbeck, nemački kolekcionar i dreser životinja. On je projektovao prvi takav zoološki vrt u kome je od betona i cementa napravio grebene, litice i lance po uzoru na geološke formacije u prirodi, a koji je u blizini Hamburga otvoren 1907. godine. Za odvajanje životinja od posetilaca primenjen je sistem iskopanih jarkova ili kanala.
Drugi pravac karakterističan je za dvadesete i tridesete godine 20. veka, po kojem je ovaj period dobio naziv „higijenska era“. Koncept je predstavljao udaljavanje od panoramskih zoo vrtova i zasnivao se na ideji minimalističkih kaveza, jednostavnih za čišćenje, na uštrb potreba životinja. Trend sterilnih kaveza sa betonskim podovima i keramičkim zidovima trajao je sve do šezdesetih godina prošlog veka, ali se, na žalost, kavezi ovog tipa i dalje mogu videti u mnogim evropskim zoo vrtovima. Počeci ekoloških pokreta šezdesetih godina, kao i pokreta za prava životinja doveli su i do povećanja brige o zoo vrtovima i većeg interesa javnosti za tu temu. Već sedamdesetih godina u „Woodland Park Zoo“ u Sijetlu prvi put su posetioci i životinje smešteni u isto stanište, što je nazvano „utapanje u okolinu“. Umesto replika pustinja ili kišnih šuma, posetioci šetaju kroz kišne šume sa životinjama, okruženi prašumskim biljkama.
Ove promene nisu naišle na opšte odobravanje ni posetilaca ni zaposlenih u zoo vrtovima, zbog rizika i po životinje i po ljude usled minimalnih prirodnih prepreka. Ipak, „utapanje u okolinu“ je od tada imalo sve više pobornika, a drugi primer jesu prostori za gorile u „Zoo vrtu Atlanta“ u Džordžiji u SAD i „Melburn zoo vrtu“ u Australiji, kao i izložbe afričkih savana u „Diznijevom životinjskom carstvu“ u Floridi. Dobri primeri za ovaj koncept postoje i u Holandiji („Burger’s Zoo Arnhem“) i Velikoj Britaniji sa obalama morskih lavova i pingvina.
Moderan koncept su takozvani bioparkovi ili ekosistemski zoo vrtovi, gde su biljke i životinje deo izložbe sa krajnjim ciljem da se prikaže međuzavisnosti živih bića u jednom eko sistemu. Dobar primer je močvara Luzijana u „Audubon Park Zoo“ vrtu u Nju Orleansu. Ovaj ekosistemski zoo vrt se prostire na preko dva hektara sa mrkim medvedima, kornjačama, rakunima, vidrama i aligatorima, raspoređenim između čempresa i laguna. U Evropi je naširoko hvaljena izložba tropske šume Masoala u „Ciriškom Zoo vrtu“, između ostalog i zbog programa konzervacije i razmnožavanja kornjača sa Galapagosa i drugih vrsta. Ovaj ekosistem u staklenoj bašti na površini od 11.000 kvadratnih metara, otvoren 2003. godine, promoviše diverzitet Nacionalnog parka Masoala na Madagaskaru i finansijski doprinosi njegovom očuvanju i razvoju.
Posvađana nauka
Slično kao muzeji, zoološki vrtovi ne otvaraju se primarno radi ostvarenja profita, već kako bi cela lokalna zajednica imala dodatnu korist kroz pokretanje turizma i drugih delatnosti, kao i radi podrške obrazovanju, naučnom razvoju, očuvanju retkih životinjskih vrsta, što sve zajedno utiče na ukupnu sliku te destinacije i odnosu njenih stanovnika prema prirodnom okruženju . Ovakav stav potvrdilo je i jedno od najobimnijih istraživanja o uticaju zoo vrtova na edukaciju stanovništva i razvijanje pozitvnog odnosa prema životinjama i generalno životnoj sredini, koje je 2007. godine objavilo Američko udruženje zooloških vrtova i akvarijuma (AZA). Istraživanje je tokom tri godine obuhvatilo više od 5.500 posetilaca u 12 zooloških vrtova i akvarijuma u Sjedinjenim Državama, a autori su izneli zaključak „da se po prvi put raspolaže direktnim dokazima da posete zoološkim vrtovima i akvarijumima imaju odgovarajući pozitivan uticaj na razumevanje odraslih posetilaca koliko je važno očuvanje svih živih vrsta i održiva koegzistencija između ljudskih delatnosti i očuvanja prirodnih staništa“.
Iako je ovaj izveštaj mnogo puta citiran u kasnijim studijama, i korišćen kao argument u mnogim zemljama za pribavljanje investicija za dalji razvoj zooloških vrtova – često kroz projekte javno privatnog pratnerstva, pojavile su se i oštre kritike na račun metodologije koja je korišćena, pa time i verodostojnosti dobijenih rezultata. Među najopsežnijim je zajednička studija obrazovnih institucija Emory University, Georgia State University, Morehouse College i Arizona State University, u kojoj se detaljno analiziraju slabosti istraživačkog postupka koji je primenilo Američko udruženje zooloških vrtova i akvarijuma i navode argumenti o pristrasnost istraživača, s obzirom da pomenuto udruženje predstavlja 216 najpoznatijih zoo-vrtova i akvarijuma u Severnoj Americi. Kritičari ističu da ne može biti govora da je pomenuto istraživanje postavilo naučne temelje za unapređenje koncepta zoo vrtova, i da „do danas ne postoji nijedan uverljiv dokaz, pa čak ni nagoveštaj, za opravdanost tvrdnje da zoološki vrtovi i akvarijumi podstiču promenu stava, edukaciju i interes za očuvanje živih vrsta i životne sredine kod posetilaca“. Time se, po mišljenju autora ove studije, diskvalifikuju stavovi da je, radi „višeg cilja“, neophodno da se divlje životinje izmeštaju iz svojih prirodnih staništa i drže u zarobljeništvu, često u potpuno drugačijim klimatskim uslovima od onih na koje su navikle, i da bi zoološke vrtove trebalo da zamene utočišta u kojima će bolesnim životinjama i ugroženim vrstama biti pružena pomoć, te da se tu i završi ljudska intervencija u egzistenciji životinjskog sveta.
Zanimljivo je da upravo takav potez povukla jedna mala, latinoamerička zemlja, koja i pored činjenice da spada u red brzorastućih ekonomija, svakako ne prednjači ni po ekonomskoj razvijenosti ni po dugoj demokratskoj tradiciji i građanskim udruženjima. Za pojedine ekološke aktiviste, time je najnaprednijim državama „očitana lekcija“ i otvoren put za snažniji pritisak na vlade drugih država da krenu sličnim putem. Ipak, u prvim reakcijama na odluku Kostarike da zatvori zoološke vrtove, većina je mišljenja da do globalne revolucije u tom smislu neće doći, te da je pre izvesnija opcija da će se koncept zoo vrtova sve više menjati u korist veće slobode životinja, ali da će ograde još dugo ostati, makar bile u vidu tropskih šuma ili afričkih savana.
Z.Ž.