Da bi opravila svoj ekonomski sistem i krenula dalje, Srbija mora prvo da oporavi svoju industriju, tako što će povratiti tehnološke sposobnosti koje je imala u predkriznom, odnosno predtranzicionom periodu. Napori da se ostvare prodori u oblastima poput nano-tehnologija i nano-materijala, čak i da daju naučne rezultate, u potpunosti će ostati van domašaja domaće industrije, jer ona jednostavno nije spremna da prihvati i tržišno valorizuje takve sadržaje u obimu relevantnom za ekonomiju Srbije. Inkrementalni pristup je zato imperativ, a njegova suština treba da bude osvajanje sadržaja koje smo već imali, a zatim izgubili u turbulencijama koje su se dešavale protekle dve decenije, smatraju autori studije „Robotika u industrijalizaciji ekonomskog sistema Srbije“, domaći stručnjaci Petar B. Petrović, Aleksandar Rodić i Vladimir R. Milačić, čije izvode B&F online prenosi u četiri nastavka.
Roboti u tranziciji
Robotika je jedna od oblasti u kojoj je Srbija imala respektivno mesto u svetskim okvirima, podjednako u domenu nauke i istraživanja, kao i u domenu industrijske prakse. Poznata je Beogradska škola robotike (koreni u Odeljenju za Robotiku Instituta Mihajlo Pupin iz Beograda, koje je predvodio akademik profesor dr Miomir Vukobratović), sa nizom rezultata koji će ostati trajno zabeleženi kao temeljni naučni doprinos u ovoj specifičnoj naučnoj disciplini i deo jedinstvene nauke o robotici (na primer Tačka nultog momenta (ZMP), koncept koji je nastao u Institutu Mihajlo Pupin 1968. godine; mnogi najpoznatiji bipedi roboti su upravljani na bazi ovog koncepta).
Takođe, ‘Beogradska šaka’, jedinstvena bionička konstrukcija koju je osamdesetih godina prošlog veka razvio profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu dr Rajko Tomović, a izrađena je u Institutu Mihajlo Pupin, ušla je u mnoge svetske udžbenike iz robotike kao jedan pionirski prodor, po mnogo čemu ispred svog vremena.
Značajan rezultet u ovom smislu i je razvoj antropomorfnog robota na Mašinskom fakultetu u Beogradu, u saradnji Katedre za proizvodno mašinstvo i kompanije Goša iz Smederevske palanke. Robot je bio namenjen za zadatke zavarivanja, imao je translatornu osu i Harmonic Drive prenosnike u svom aktuacionom sistemu. Razvijen je 1985. godine, a projektanti su bili dr Nebojša Čović i Profesor dr Petar B. Petrović (u to vreme mladi asistenti pripravnici na Katedri za proizvodno mašinstvo). Ovaj projekat je gotovo savršen primer simbiotske interakcije nauke i industrije (koja je dvosmerna!) i procesa vertikalnog transfera tehnologije u sopstveni industrijski prostor kroz endogeni razvojni okvir.
Praksa koja je pratila ove inovativne teoretske prodore i tehnička dostignuća je bila respektivna, ali je naglo prekinuta procesima ekonomske stagnacije izazvane raspadom bivše Jugoslavije i dubokom političkom krizom. Fotografije na slici 9 hronološki prikazuju neke od bitnih epizoda razvoja i rasta srpske industrijske robotike.
Prvi industrijski robot koji je primenjen u praksi bio je UMS-1 robot, projektovan i proizveden u Institutu Mihajlo Pupin 1978. godine i primenjen u fabrici Teleoptik na zadacima montaže sklopova termostata. Prvo je razvijen kao laboratorijska platforma za istraživanje, 1976. godine, sa pogonom pomoću hidrauličkih motora (jedna replika je izrađena za Automatic Control Laboratory, Polytechnic, England, 1978.). Verzija koja je instalirana u Teleoptiku bila je pogonjena DC električnim motorima, koji su u to vreme bili pionirski prodor, prethodnica dolazeće generacije robota pokretanih električnim pogonom.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka projektovanje i proizvodnja industrijskih robota se seli u industrijsku sredinu. Sa aplikativnog aspekta, posebno se izdvaja industrijski robot LOLA 80 koji predstavlja tehničku kulminaciju razvoja i primer zrelosti industrijske robotike u Srbiji. Ovaj robot je u celosti projektovan i proizveden u fabrici Ivo Lola Ribar iz Železnika. Projektant robota je diplomirani mašinski inženjer Mile Benedetić. Robot je projektovan i realizovan 1985-1986. godine i prvi je domaći robot koji je prošao rigorozne testove svetskih proizvođača transfer linija za rad u automobilskoj industriji. Na slici je prikazan robot R3, jedan od pet robota instalisanih 1987. godine u fabrici automobila Yugo u Kragujevcu. Ovaj robot je bio sastavni deo robotske tehnološke ćelije koja je potpuno autonomno formirala sklopove noseće strukture automobilskih vrata primenom tehnologije tačkastog zavarivanja.
Razvoj industrijske robotike u Srbiji je kulminirao otvaranjem prve srpske fabrike robota, LOLA Roboti, 1990. godine.
Nažalost, razvojne i proizvodne aktivnosti u oblasti robotike su tranzicionim procesima kroz koje je Srbija prolazila tokom dve decenije i u kojima se još uvek nalazi, drastično usporene, a zatim i zaustavljene. Tako na primer, fabrika LOLA Roboti je prestala da postoji 31. decembra 2001. godine. Procesima ove vrste Srbija je izgubila kritičnu masu proizvodnih i ljudskih resursa za razvoj i realizaciju sistema visoke tehničke i tehnološke kompleksnosti. Ipak, oni se mogu povratiti i to treba da bude jedan od osnovnih zadataka procesa industrijalizacije. Preostali fragmenti, poput programa robotike koji je razvijan u okviru LOLA sistema, a koji nasuprot krajnje destimulativnoj realnosti i dalje postoji u okvirima LOLA instituta (grupa od 6 robotičara predvođenih dr Vladimirom Kvrgićem) mogu se iskoristiti za procese revitalizacije robotike i šireg visokotehološkog proizvodnog korpusa. Srbija mora da izgradi takvu industriju koja će biti sposobna da stvara proizvode visoke dodate vrednosti poput robota i robotskih sistema koji se iz njih izvode, prateći aktuelne trendove razvoja u Evropi i Svetu. Bez ovakvih sadržaja uspešna industrijalizacija nije moguća.
Robotika i evropske integracije
Robotika, zbog specifičnog konteksta, uključujući i evropske integracije Srbije, treba da bude jedan od naučnih i razvojnih prioriteta i jedan od ključnih sadržaja u procesu industrijalizacije, kao instrument za tehnološku tansformaciju industrije Srbije, u smeru jačanja njene kompetitivne snage i pomaka težišta industrijske proizvodnje iz dominantno niskotehnoloških sektora (preko 60% aktivnosti), ka srednjetehnološkim, u kojima je industrija Srbije tradicionalno imala koncentraciju svojih proizvodnih kapaciteta.
a)
b)
c)
d)
Sl. 9 Sve Made in Serbia: Karakteristični fragmenti iz istorije srpske robotike: a)Institut Mihajlo Pupin, UMS 1, prvi industrijski robot koji je praktično primenjen u Teleoptiku,1978 b)Lola robot ILROT 5Z, 1981 godina, prvi potpuno električni antropomorfni industrijski robot proizveden u Srbiji, c)GOŠKO robot razvijen na Mašinskom fakultetu u Beogradu (Katedra za proizvodno mašinstvo) u saradnji sa kompanijom Goša iz Smederevske palanke, 1985. godine, d) Robot LOLA 80, 1986. godina, zrela konstrukcija sposobna da izdrži najteže uslove proizvodnje u automobilskoj industriji.
Robotika treba da postane nacionalni tehnološki prioritet (realno dohvatljiv i sa velikim potencijalom za tržišnu valorizaciju), pri čemu pojam robotike treba šire shvatiti kroz uključivanje i oblasti koje su sa njom povezane u horizontalnoj i vertikalnoj ravni.
Robotika je kroz koncept industrijskih robota samo jedan od okvira u kojem se ova tehnologija može da valorizuje. Značajni ekonomski efekti na ekonomiju Srbije mogu se postići ulaganjem u razvoj servisnih i medicinskih robota, potencijalno primenjivih u Vladinom sektoru (zdravlje, rehabilitacija, bezbednost, zaštita čovekove radne i životne sredine, zaštiti od klimatskih promena i sl.). Na primer, ekonomija Srbije ima ogromne gubitke zbog evidentno prisutnih klimatskih promena i posledica koje one impliciraju (poput one iz 2012. godine kada su gubici privrede procenjeni na 2 milijarde dolara). Taj trend će biti prisutan u budućnosti, sa možda i ubrzavajućim karakterom.
Šta sve može robot u Srbiji
Robotska tehnologija u ovoj oblasti može da pruži respektivna rešenja i to može da bude jedan od istraživačko-razvojnih prioriteta koje država treba da postavi pred svoju naučno-istraživačku zajednicu, uz širi okvir koji kao svoj konačni ishod može da ima proizvodnju ovakvih sistema u domaćoj industriji, kroz preduzetničku inicijativu i/ili model privatnog i javnog partnerstva. Servisni roboti specijalne namene veoma su primenjivi u gašenju i prevenciji požara, navodnjavanju useva i slično, pri čemu pojam robota treba shvatiti u jednom širem smislu, kao opšte veštačke kibernetske tvorevine sposobne da u okviru Co-X koncepta izvršava specifične zadatke u koordinaciji ili timskom radu sa čovekom.
Za razliku od proizvodnih, Srbija ima respektivne ljudski potencijal da projektuje i proizvodi robote ove vrste. Slično je i u zdravstvu, gde u globalnim okvirima postoje vrlo dinamični razvojni programi u koje Srbija može da se uključi, fokusirajući se na svoje nacionalne prioritete vezane za zdravlje i starenje populacije, ali istovremeno razmišljajući i o plasmanu ovih proizvoda na inostrana tržišta. Ključna komponenta u ovom smislu je jaka istraživačko-razvojna baza, otvorena i spremna za tržišnu valorizaciju svojih rezultata kroz zajedničke programe i partnerstvo sa industrijskim kompanijama. Ovakvim programima, konkretno kroz okvir robotske tehnologije, Srbija može bitno da promeni tehnološki profil izvoza svojih industrijskih proizvoda i da njegovo težište iz domena sirovina i sličnih proizvoda niskog stepena prerade, pomeri u oblast proizvoda visoke dodate vrednosti, sa inherentno jakim potencijalom dogradnje širokim spektrom usluga, visokotehnološke prirode (sistem-integracija, na primer). Robotika je u ovom smislu ne samo generička, već i transformativna tehnologija, i zato ona mora da bude jedan od prioriteta Srbije za industrijalizaciju.
Dalje, ne treba zaboraviti činjenicu da niskotehnološki sektori, na primer industrija hrane, industrija u kojoj je Srbija tradicionalno jaka, imaju ogroman prostor za jačanje kompetitivnosti upravo kroz uvođenje visokotehnoloških sadržaja poput robotike (robotizacija procesa), a takođe i poljoprivreda i srodni sektori materijalne proizvodnje, u kojima svetska robotika doživljava vrlo široku ekspanziju. Ne treba zaboraviti da savremena poljoprivredna proizvodnja skoro u svim svojim segmentima dobija atribute industrijske proizvodnje i da se u tom smislu strategija razvoja poljoprivrede nužno mora da spregne sa strategijom industrijskog razvoja i strategijom razvoj industrijskih proizvodnih tehnologija. Upravo u ovom prostoru leži ogroman neiskorišćeni potencijal za dinamičan razvoj visokotehnoloških malih i srednjih preduzeća, u poslovnom smislu okrenutih proizvodnim i inženjering aktivnostima.
Po broju malih i srednjih preduzeća, Srbija je sasvim uporediva sa Evropom, ali je problem u tome što su srpska mala i srednja preduzeća neproizvodnog karaktera, uglavnom vezana za usluge, pre svega za trgovinu. Drugi problem je njihova slaba kompetitivnost i slab afinitet ka visokim tehnologijama. Preduzetništvo i preduzetnički duh treba usmeriti u tom pravcu i tu je uloga obrazovnog sistema ključna, naravno uz odgovarajući stimulativni ambijent koji mora da stvori država, adekvatnim administrativnim merama, koje će delovati diskriminativno, posebno u odnosu na trgovinu i druge sektore, u osnovi neproizvodnog karaktera.
Nacionalna obrazovna i istraživačka baza je prikazana na slici 10. To je respektivni potencijal koji treba staviti u odgovarajući kontekst dugoročnog procesa industrijalizacije i tehnološke transformacije industrijskog sistema Srbije, baziranog na jakoj endogenoj komponenti (egzogeni model razvoja industrije koji se zasniva na takozvanim stranim investicijama i marginalizaciji nacionalnih razvojnih potencijala očigledno nije pokazao očekivane efekte i dovoljnost).
Sl. 10. Nacionalna obrazovno-istraživačka magistrala za novi ciklus razvoja robotike. Robotika kao novi pokretač oporavka i transformacionih procesa za izgradnju industrije Srbije kao industrije znanja.
Univerzitetski centri poput Beograda (Mašinski i Elektortehnički fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut Mihajlo Pupin koji je takodje u sastavu Univerziteta u Beogradu), Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, Fakultet inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu i Mašinski i Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Nišu, čine magistralu znanja za oblast robotskih tehnologija, sa respektivnom tradicijom i respektivnim ljudskim, laboratorijskim i nastavnim resursom. Problem je u tome što je ova obrazovna inrastruktura za robotiku fragmentirana i neharmonizovana. Problem je i u tome što je ona distancirana od industrijskog razvoja.
Odgovarajućim nacionalnim programom za robotiku, najmanje master nivoa, sa finim balansom izmedju mehanike, elektronike, senzorike, i računarstva, i uz jaku aplikativnu orijentaciju, treba harmonizovati postojeće resurse i staviti ih u funkciju industrijskog razvoja. Dobar uzor za takav obrazovni program, koji ima mogućnost produkcije zajedničkih diploma koje izdaju dve ili više obrazovnih jedinica, predstavlja evropski program EMARO, [20] razvijen u okviru ERASMUS evropskog programa za jačanje i harmonizaciju obrazovnih potencijala u zajedničkom visokoobrzovnom sistemu Evrope (EHEA).
Srbija treba da izgradi nacionalni istraživačko-razvojni program za razvoj robotike i osmisli njegov implementacioni plan u okvirima procesa industrijalizacije. Taj program treba da bude urađen po ugledu na pozitivne primere uporedivih ekonomija, kao što su na primer Danska, Holandija ili Švajcarska.
Javno privatno partnerstvo za modernizaciju
Uloga akademske infrastrukture u ovom smislu je od suštinskog značaja, posebno instituta, koji se po prirodi nalaze u prostoru izmedju prekomercijalnih i komercijalnih istraživanja. Instituti su zapravo karika koja povezuje nauku i tržište. Zato je neophodno da se izgrade efikasni mehanizmi za njihovo finansiranje i da se oni programski usmere ka oblastima relevantnim za industrijski razvoj. Jedan od dobrih modela je upravo model koji sada Evropska unija, u okviru FP8 Horizon 2020 progama, razvija u formi privatnog i javnog partnerstva za robotiku (Robotics PPP).
Srbija može da revitalizuje svoju razvojnu i proizvodnu infrastrukturu upravo kroz pokretanje nacionalnog programa PJP Robotika. (PJP – Privatno i Javno Partnerstvo). Taj program može da bude postavljen u jedan širi kontekst FaBS inicijative – Fabrike budućnosti Srbije, kao nacionalnog ekvivalenta evropskog FoF programa (Factories of the Future).
Tržišna ekonomija je naterala industrijske kompanije da funkcionišu po modelu traganja za najkraćim putem do profita, što za posledicu ima da industrija pokazuje malu zainteresovanost da investira u istraživanje i razvoj, jer je to skupo, dugotrajno i neizvesno. Poput Evrope, koja je u svojoj revidiranoj industrijskoj politici iz oktobra 2012. godine, kao jedan od stubova industrijskog razvoja prepoznala finansiranje istraživanja u okviru tehnološkog razvoja i pojednostavljivanje procedura za pristup fondovima, Srbija mora da učini isto.
Takođe, od strateškog značaja za oporavak i transformaciju industrijskog sistema Srbije je da nacionalni program za razvoj robotike treba da bude smešten u kontekst Evropskih tehnoloških platformi (ETP), spregnut sa individualnim tehnološkim platformama EUROP i ManuFUTURE. U tom smislu, od posebnog je značaja program Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije, koji je kao nacionalni ekvivalent Evropskih tehnoloških platformi koncipirala i operativno sprovodi Akademija inženjerskih nauka Srbije, AINS. NTPS Program je u mnogo aspekata potencijalno dobar okvir za izgradnju Strateške istraživačke agende za robotiku u Srbiji zaključuju autori studije.
Osobenost NTPS programa je u tome što je on vođen interesima industrijskih kompanija (nauka u službi industrijskog razvoja!) i da se preko njega može ostvariti kvalitetan uticaj industrije na istraživako razvojne aktivnosti, posebno u delu usmeravanja sredstava na finansiranje, koja bi trebala da budu takva da imaju veliku relevantnost za industrijski razvoj. Robotika bi bila prirodno smeštena u okvir individualne tehnološke platforme NTPS Proizvodnja, kao jedan od njenih organizacionih konstituenata. NTPS program je sastavni deo aktuelne Strategije i politike razvoja industrije Srbije do 2020, kao njen strateški programski prioritet za jačanje tehnoloških osnova industrije Srbije.
Srbija i industrijski razvoj: Od jeftine radne snage do robota (Prvi deo)