Tamo gde život na severu nije samo američka serija, na norveškom arhipelagu Lofoten u Arktičkom krugu, biolog Heike Vester proučava jezik kitova. Buku prometa prekidaju tek eksplozije, zvuk seizmičkih istraživanja koje je Vlada Hrvatske upravo dovela i na Jadran, a koji već teraju osetljive životinje s obala Lofotena, piše Marina Kelava na H-alter.org.
„A nemamo li mi u Norveškoj već dovoljno novca?“, pita stariji sugrađanin lokalnu političarku s norveškog arhipelaga Lofoten koja pokušava da ga uveri da je potrebno otvoriti i poslednje morsko područje te zemlje koje već nisu okupirale naftne bušotine. To je prizor iz dokumentarnog filma „There will be oil“ koji se bavi najvećom brigom norveških ribara i ekoloških aktivista. Naime, sa svakom novom promenom vlasti u Norveškoj, pitanje dozvola za vađenje nafte u području osetljivog ekosistema Lofotena i susednih otoka Vesterålen i Senja, ponovo se otvara, a novi izbori su u septembru.
Iako je reč o zemlji koja važi za jednu od najbogatijih država sveta i koja brine za svoju okolinu i prekrasne pejzaže otoka čije su vode poslednje veliko mrestilište bakalara, kao poslednji neprobušeni deo morskog dna, ona teško odoleva pritisku ekstraktivne industrije.
Čini se da je potpuno svejedno da li je reč o zemlji u teškoj krizi kao što je Hrvatska, o zemlji u, na primer, Africi ili zemlji bogatog severa, retorika političara je svuda ista. Na debati koju su nedavno organizovale norveške ekološke organizacije , predstavnici najvećih stranaka pozivali su se na potrebu za otvaranjem novih radnih mesta na tom arhipelagu daleko na norveškom severu, nužnost novih prihoda od nafte te isticanje kako Norveška također nema „plan B“ za svet bez nafte.
„Želimo da vidimo šta će pokazati studije o mogućim uticajima na ribarstvo koje su u fazi izrade, a tek onda ćemo odlučiti. Naša je industrija nafte među najsigurnijima na svetu, a ne možemo govoriti da želimo besplatne škole i vrtiće a odbijati naftu“, kaže Eirin Sund iz vladajuće Laburističke stranke.
Vladajuća stranka, dakle, još ne želi da se izjasni, ali vuče u smeru naftne industrije. Izbori su, međutim, u Norveškoj zakazani za idući mesec, a u anketama trenutno vode konzervativci čiji je stav sličan.
Kad parlament zanemi
„Smatramo da je moguć suživot nafte i ribarenja. Ipak, sačekaćemo rezultate istraživanja i onda odlučiti“, kaže Nikolai Astrup iz Konzervativne stranke.
Za razliku od vodećih stranaka, one koje su dalje od vlasti, priuštile su sebi daleko veću kritičnost. „Niko u parlamentu uopšte ne propituje naftnu industriju. O kojoj su god lokaciji odlučivali, uvek su rekli da je bušenje sasvim prihvatljivo za okolinu. Mi smo spremni da u moru, direktnom akcijom zaustavljamo naftne platforme i odbranimo Lofoten“, najavio jeBjørnar Moxnes, predsednik levičarske Crvene stranke.
Protiv otvaranja Lofotena i susednih otoka naftnoj industriji izjasnili su se i liberali, hrišćani, seljaci, zeleni i socijalisti, a izričitu podršku ekstrakciji dala je tek jedna od ultradesnih stranaka.
Do arhipelaga Lofoten vozom i trajektom vozi se više od 24 sata. To su dvadeset i četiri sata gotovo jednoličnog prizora, guste šume s ponekom uvek crvenom drvenom kućom koja se pojavljuje na trasi voza. Oko 1200 kilometara daleko od glavnoga grada, ovaj se arhipelag nalazi u Arktičkom krugu. Početkom avgusta ovde je još uvek polarni dan, svetlost nikada ne zalazi do kraja i otocima vrludaju turisti, uglavnom zaljubljenici u aktivnosti kao što su planinarenje, bicikliranje, surfovanje, kajakarenje ili neki drugi od brojnih sportova za koji ovdje postoje uslovi. Temperatura je oko 13 stepeni, svuda gde se okrene, pogled dotiče na stotine planinskih vrhova i mnoštvo otoka i otočića.
Stotine mladih Norvežana u organizaciji tamošnjeg udruženja Natur og Ungdom kao i stotinak međunarodnih aktivista u kampu koje je organizovala mreža Young Friends of the Earth je u avgustu dalo podršku borbi ribarske zajednice protiv otvaranja ovog arhipelaga naftnoj industriji. Podršku su došli da pruže i aktivisti iz Nigerije koji su posvedočili o brutalnosti veze između životne sredine i ljudskih prava.
„Dolazimo iz jednog od najzagađenijih mesta na svetu da poručimo da moraju postojati granice za industriju. Dvadeset se godina borimo protiv čudovišta koje je odvelo planetu na put destrukcije. Moraju postojati mesta gdje se šelu i sličnima neće dopustiti pristup, a ovi otoci moraju biti jedno od takvih mesta. Između ostalih, i mi u Nigeriji se hranimo bakalarom koji odrasta upravo ovde“, izjavio je Nnimmo Bassey iz Environmental Rights Action, inače i dobitnik Right Livelihood Award koja se naziva i alternativnim Nobelom.
Aktivnosti naftnih korporacija uništile su šume, zagadile vode i tla te ostavile lokalne zajednice u Nigeriji da se truju i polagano umiru pa retko ko doživi više od pedeset godina. Naravno, tako se nešto u Norveškoj neće dogoditi. Iako i u norveškom moru osim državnog Statoila buše i iste korporacije kao one u Africi, na evropskom severu ipak više paze šao rade. Međutim, to i dalje ne znači da se ne može dogoditi katastrofa poput one u Meksičkom zalivu, a čak i pre početka samog bušenja morskog dna.
Lofotena već menja svoju sliku. Ovde, naime, mnogi dolaze zbog bogatstva životinjskog svijeta, posmatraju morske orlove, tuljane, ali najveća su atrakcija kitovi. Plakati kojima su oblepljeni izlozi u nekoliko ribarskih mesta po otocima, piše da je pogled na kitove garantovan, bili oni kitovi ubice, grbavi kitovi, perajasti kitovi, mali usani, delfini…
Gde su kitovi?
U potragu za kitovima krenuli smo brodom ekološke organizacije Bellona, a vodič nam je bila biolog koja je svoj život posvetila upravo proučavanju kitova tog područja. Teško da je iko bolje od nje upoznat s mestima gde oni vole da se kreću , ali kitove ipak nismo pronašli.
„U ovom akvatoriju ih nisam videla od početka juna“, kaže Heike Vester, osnivačica tvrtke Ocean Sounds i profesor na sveučilištu u obližnjem Bødeu. Ona snima glasanja raznih pripadnika porodice kitova, zatim provodi sate i sate identifikujući razlike, tražeći uzorke, pokušavajući da shvate šta to životinje jedne drugima govore. U more baca uređaje koji joj omogućavaju da čuje zvukove na frekvenciji koju čuju kitovi. Slušalice na ušima otkrivaju kakofoniju zvukova. Brodovi koji se više ni ne naziru na obzoru stvaraju buku poput teretnog kamiona koji upravo prolazi kraj broda. Čini se da smo živote kitova pretvorili u zvučnu kulisu avenije neke svetske metropole. A oni od svega toga nemaju kuda da pobegnu. Naime, njihov je sluh iznad našeg poimanja. Na primer, perajasti kit sa severa Norveške može da komunicira s rođacima u SAD-u. Osim što smo sviet kitova zagadili bukom prometa, toga su se avgustovskog dana u Vesterinim slušalicama čule i manje eksplozije svakih devet sekundi.
„Od početka juna, što se poklapa s odlaskom kitova, čuju se ovi zvukovi koje proizvode seizmička istraživanja iako su udaljena više stotina kilometara. Ta tehnologija koja se koristi za istraživanje morskog tla u potrazi za naftom i gasom stvara zvukove na istoj frekvenciji na kojoj komuniciraju kitovi. Takođe, ukoliko se morski sisari nađu tačno na udaru seizmičkih vazdušnih topova stradaju im unutrašnji organi i gotovo sigurno umiru. To je nešto strašno, ta je tehnologija za kitove neprihvatljiva, a najgore je što norveška vlada dozvoljava da se ona koristi, a da nikakva istraživanja nisu sprovedena o šteti koja se nanosi živom svetu. Studija iz SAD-a pokazuje kako grbavi kit na udaljenosti 200 kilometara od mesta istraživanja prestaje da peva. Ne vidim kako se može postići kompromis s tom tehnologijom. Istraživanja treba zaustaviti dok se ne pronađe nova tehnologija“, komentariše Vester.
Vester prosečno dnevno provode deset sati na moru tokom kojih pređe oko 160 kilometara. Za sada je na primer identifikovala 700 individualaca kitova ubica koji su boravili u vodama Lofotena, iako su lokalni ribari tvrdili kako kitova u blizini otoka nema. Kitovi ubice govore dijalektima baš kao i mi. Tako je i s nekim vrstama delfina. Ukoliko provedu detinjstvo u zatočeništvu više se ne mogu sporazumeti.
Čudesan je i neistražen svet tih životinja, a Norveška, međutim, dopušta i izlov jedne vrste kitova. Ubijanje kitova dopušteno je samo u toj zemlji, Japanu i Islandu, sve redom nikako siromašnim zemljama koje baš ne mogu preživjeti bez ubijanja ugroženih morskih sisara. Norveška dopušta godišnji izlov oko hiljadu kitova vrste manjih usana. Meso se može naručiti i u restoranima po otocima Lofoten pa je čak servirano i za vreme festivala koji je trebalo da skrene pažnju na moguće štete od industrije nafte.
U zemlji obilja i za hrvatske prilike nemogućih cena, na kojima im ipak ne možemo zameriti jer su radnici većinom pošteno plaćeni za svoj rad, mladi dokumentarist Inge Wegge i Jørn Nyseth Ranum, sproveli su pak malo drugačiji eksperiment. Devet meseci, uključujući i mesece večnog mraka, proveli su na jednoj udaljenoj plaži koju od prve naznake civilizacije deli cela planina. Tačnu lokaciju plaže ne žele da otkriju. Tamo su, naime, sagradili kućicu bez dozvola, od materijala koje su pronašli naplavljene među smećem na plaži. I to nije tek sklepana daščara već kućica u kojoj bi svako ko je volio Tolkina volio proboraviti neko vreme, s okruglim vratima i drvenim interijerom.
„Svake tri nedelje pešačili smo preko planine u selo. Tamo bismo napunili mobilne telefone i pretražili kontejnere u potrazi za odbačenom hranom. U Norveškoj nije nikakav problem tako pronalaziti hranu. U devet meseci potrošili smo sveukupno 27 kruna (26 kuna). Za taj smo novac kupili čaj. Sve ostalo pronalazili smo na plaži i po kontejnerima. Kada pogledam otpad, uvek vidim koliko toga mogu izgraditi. Kao i s hranom, sjajno je što možemo da živimo bez novca ali voleo bih da ljudi ne stvaraju toliko otpada“, kaže.
Istočno od sunca
Preživeti arktičku zimu na usamljenoj plaži bez struje i gasa i nije tako strašno kao što bismo mi južnjaci zamišljali, tvrdi. Zimi na Lofotenu prosečna temperatura ne pada ispod -5 C, zahvaljujući Golfskoj struji. Dane su provodili čisteći tone smeća s plaže, očekujući Auroru Borealis, surfajući.
O ovom je eksperimentu života sa smanjenim uticajem na okolinu nastao dokumentarni film kojeg su autori nazvali „North of the Sun“. Wegge na Lofotenu živi već sedam godina pa i borbu protiv nafte doživljava kao svoju. Pokazuje fotografije s brojnih akcija koje je izveo. Postavljanje transparenata protiv bušenja na jednu od visokih stena, simbola otoka, skejtovanje preko otoka s porukama protiv naftne industrije i slično.
Iako političari otvaranje vrata naftnoj industriji u osetljivi ekosistem opravdavaju belom kugom norveškog severa, potrebom da se zadrži stanovništvo koje se iseljava s ionako slabo naseljenog područja, primer poput ovog mladog dokumentariste pokazuje da još postoje oni koje će sever privući upravo zbog neosporne lepote sveta kakav bi mogao biti i drugde da nemamo toliku odlučnost da ga pretvorimo u jednoobraznu liniju buke i betona, a na naftni pogon. Ali kako ni Norveška nema plan B, što priznaju i njeni vodeći političari, a njeno slavno blagostanje počiva dobrim delom upravo na ekstraktivnim industrijama, pitanje je koliko će dugo otoci Lofoten odolijevati sirenskom zovu civilizacije izgrađene na trkom za beskonačnim rastom na pogonu upravo fosilnih goriva.
A „zvuci pohlepe“ kako ih naziva Vester, koji prethode samim bušenjima, dolaze zahvaljujući hrvatskoj Vladi i upravo norveškoj kompaniji Spectrum i u Jadran. Vlada je nedavno potpisala ugovor s tom kompanijom kojom se dopušta seizmičko snimanje podmorja hrvatskog dela Jadrana u kojem takođe žive pripadnici porodice kitova i koje bi verujem mnogi od nas i dalje voleli tamo da vide. „Nemojte to dopustiti“, poručuje Heike Vester sa setom u očima.