„Nalazimo se u zbunjujućim okolnostima u kojima sudbina Francuske ne zavisi više od samih Francuza“, pisao je Mark Bloh u leto 1940. godine. U međuvremenu je u dalekom Londonu general Šarl de Gol pokušavao da spase francusku nacionalnu čast. U Englesku je otišao – kako je sam rekao – praznih ruku. Čerčil, kome je Francuska bila slabost, a u početku i De Gol, mogao je da mu pomogne samo na dva načina: priznao je njegov Francuski nacionalni komitet kao jedinu francusku zakonitu vlast, i omogućio mu da se preko BBC-ja redovno obraća Francuzima.
Te dve mogućnosti De Gol je u potpunosti iskoristio. Juna 1940. godine skoro da nijedan Francuz nije slušao njegove govore, 1941. godine, po procenama njegovih protivnika u Višiju, imao je 300.000 slušalaca, a 1942. godine broj se povećao na 3 miliona. Neprestano je govorio o pokretu otpora kao da se radilo o redovnoj armiji, a ne o početničkom gerilskom pokretu koji u početku jedva da je brojao 7000 muškaraca i žena. Sebe je smatrao prirodnim vrhovnim komandantom. To što su članovi otpora, posebno komunisti i socijalisti, često imali drugo mišljenje o tome, nije ga naročito zanimalo. Od samog početka stvarao je novi nacionalni mit, istorijsku priču punu nade koja će Francuskoj omogućiti da se duhovno povrati. „Francuska je 1940. godine izgubila jednu bitku, ali nije izgubila rat“, to je bilo njegovo geslo koje je neprestano ponavljao.
Ako se iko može povezati s pojmom „zamišljene nacije“ onda je to De Gol. Naciju ne sačinjavaju samo zajednička teritorija, zajednički jezik, administrativna i kulturna zajednica i sve ostalo što proističe iz toga, već i zajedničko duhovno stanje, osećaj da je to zajedništvo prisutno u glavama svih stanovnika, da je od izuzetne vrednosti. U Francuskoj je još od pamtiveka, više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, pomno negovana ta svest o sopstvenoj veličini. Zbog toga je i poraz u leto 1940. godine bio tako velik: Francuzi su izgubili svoju „zamišljenu naciju“. Svaki na svoj način, i Peten i De Gol pokušavali su da reše upravo tu duhovnu krizu.
De Gol je uz to trebalo da izigrava barona Fon Minhauzena: mogao je samo sopstvenom kosom da izvuče sebe i svog konja iz močvare. On zapravo nije imao nikakvu vlast, u početku mu je životne troškove većim delom plaćala britanska vlada. Istovremeno, njegova „zamišljena nacija“ tražila je da se ponaša kao velik i moćan državnik, svojeglav i nezavistan u odnosu na druge saveznike. „Generala De Gola stalno moramo da podsećamo kako je naš glavni neprijatelj Nemačka“, primetio je neko iz njegove bliže okoline. „Jer ako bi sledio svoje prirodne sklonosti, onda bi najvećim neprijatelj smatrao Englesku.“ De Golova „zamišljena“ Francuska bila je i dalje svetska sila, a iz te perspektive su Velika Britanija i Sjedinjene Države bili i dalje važni suparnici.
Harold Nikolson, tadašnji sekretar u Ministarstvu za informacije, ručao je 20. januara 1941. godine s De Golom u Londonu u hotelu Savoy. „Ne dopada mi se“, zapisao je u dnevniku. „Prebacuje mom ministarstvu petenizam. ‘Nikako, gospodine generale!’ rekao sam, ‘Onda je u pitanju Petenov stil’, odgovorio je. ‘Mi radimo za celu Francusku’ rekao sam. ‘Cela Francuska’, uzviknuo je, ‘to je slobodna Francuska. To sam JA!!’“ Krajem 1941. godine ponovo su ručali zajedno. „Ljute me njegova arogantnost i fašistoidnost. Ali ima nešto u njegovim očima što me podseća na predivnog lovačkog psa.“
Čerčil je takođe u De Golu prepoznao strastven i emotivan duh. Poznavao je Francuze, shvatio je važnost postojanja simbolične ličnosti u okupiranoj Francuskoj, i razumeo je složenost političke situacije u kojoj je De Gol trebalo da opstane. Posle svih nesuglasica, između ova dva državnika bilo je i trenutaka pomirenja i prijateljstva.
Ruzvelt, koji jedva da je održavao lični kontakt s De Golom, veoma brzo je otpisao generala. Smatrao ga je „skoro nepodnošljivim“ idiotom, i duboko je sumnjao u njegov ugled kod Francuza. Američkom predsedniku bilo je neshvatljivo da jedna moderna demokratska zapadna zemlja kakva je Francuska prihvati vođu koji je sam sebe „krunisao“. Posle konferencije s Čerčilom u Kazablanki januara 1943. godine, otvoreno je zbijao šale na račun De Gola: „Jednom kaže da je Jovanka Orleanka, drugi put umišlja da je Klemanso. Rekao sam mu: ‘Odlučite se već jednom ko ste!’“
Posle prve dve ratne godine, De Gol se našao u sve većoj izolovanosti. U očima saveznika postao je bespomoćno čangrizalo, a u očima mnogih svojih pristalica pretvorio se u sopstvenu karikaturu. U takvim trenucima svadljivosti zabranjivali su mu pristup mikrofonu u BBC-ju. Jednom prilikom u aprilu 1942. godine Čerčil je bio prinuđen da izda posebnu naredbu kako De Gola ne bi izbacili iz Engleske: tako je De Gol praktično postao njegov zatvorenik. Žan Mone, koji je u tom trenutku bio spona između tri državnika, osetio je u razgovorima s De Golom „mešavinu praktične inteligencije, koja samo pobuđuje poštovanje, i uznemiravajuće težnje da se prekrše granice zdravog razuma.“
Iz britanskih dokumenata, koji su tek pola veka kasnije bili objavljeni, ispostavilo se da su Čerčil i Ruzvelt u maju 1943. godine hteli da De Gola isključe iz savezničkog vrhovnog rukovodstva. Između sebe su ga nazivali „primadonom“ i „nevestom“, i hteli su da ga zamene njegovim suparnikom generalom Anrijem Žiroom. „Mrzi Englesku i svuda gde se pojavi ostavlja za sobom trag anglofobije“, pisao je Čerčil svom kabinetu za vreme posete Vašingtonu u jednom šifrovanom telegramu.
Saveznici se ipak nisu usudili da otvoreno smene De Gola. U to vreme je već bio prilično značajan za Francuze, zaista je umeo da od sebe napravi neku vrstu Jovanke Orleanke, živi spomenik, novi mit.
De Gol je svoj štab prebacio iz Londona u Alžir, odakle je vodio sopstvenu politiku. Kada je juna 1944. godine, posle višegodišnjih priprema, počela invazija na Francusku, njega su o tome izvestili tačno dan i po pre početka invazije. Iako su tog trenutka svi bili zauzeti važnim poslovima, De Gol se odmah obratio svim savezničkim vođama. Zašto? Vojnici su raspolagali francuskim novčanim rezervama koje su izdate bez njegovog odobrenja, a Ajzenhauer u svom govoru nije ni pomenuo De Gola i Slobodne Francuze. Za Britance i Amerikance to su bile sitnice i formalnosti – „Alles, faites la guerre, avec votre fausse monnaie!“ (Hajde, krenimo u rat, s vašim lažnim novcem!) vikao je Čerčil – ali De Gol je drukčije mislio o tome. Dok su se padobranci i vojnici 6. britanske vazdušne desantne divizije pripremali da u Francuskoj zauzmu prve strateške ciljeve, de Gol je odlučio da povuče 200 francuskih oficira za vezu koji su morali da vode invaziju. Čak je pretio da će se odmah vratiti za Alžir. Američki general Džordž Maršal ljutito je povikao da se „sinovi Ajove ne bore da bi se u Francuskoj podizali spomenici De Golu“.
De Gol je počeo da pravi probleme a opet je na kraju sve prihvatao, međutim, da li je bio u pravu? Kad se bolje razmisli, nije. Problem je već postojao jer ga Amerikanci još uvek nisu ozbiljno prihvatili, mada su ga svi predstavnici Slobodne Francuske, posle povlačenja Žiroa 1943. godine izričito priznavali kao svog zajedničkog vođu. Uz to, nije od De Gola zavisilo što je pitanje o privremenoj upravi nad Francuskom – u suštini o tome je bila reč – tek sad stiglo na red: upravo su ga Britanci i Amerikanci stavili pred svršen čin obavestivši ga tek 4. juna o predstojećoj invaziji.
U dubini duše Čerčil je našao razumevanja za De Gola, ali imao je druge interese. Kada je za vreme ručka tog dana De Gol razjareno vikao kako nije bio obavešten ni o čemu, čak ni o privremenoj upravi nad Francuskom, Čerčil mu je odbrusio: „Pa šta ste vi mislili? Kako možete da očekujete da mi, Britanci, zauzmemo drukčiji stav od Sjedinjenih Država? Krećemo u oslobađanje Evrope, ali to je izvodljivo samo zato što nam pomažu Sjedinjene Države. Biću veoma jasan: ako moramo da biramo između Evrope i otvorenog mora, onda će to uvek biti otvoreno more. Ako moram da biram između vas i predsednika Ruzvelta, uvek ću izabrati Ruzvelta.“
De Gol nikada neće zaboraviti tih nekoliko rečenica.
Godine 1963. stavio je veto na britanski zahtev za ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu: time bi Evropa prihvatila američkog trojanskog konja. Ubrzo, 1966. godine, istupio je iz vojne organizacije NATO, te su američke jedinice morale da napuste Evropu, pre svega Francusku. Poslao je kući 26.000 Amerikanaca. Američki ministar spoljnih poslova Din Rask cinično je zapitao De Gola „treba li evakuisati i mrtve Amerikance s vojnih grobalja“. Neki crtač stripova nacrtao je Amerikanca koji odlazi i dovikuje francuskom predsedniku: „Ako vam ponovo zatrebamo, naš telefonski broj je 14-18 i 39-45!“ Iste godine De Gol je otputovao u Moskvu da gradi nove mostove prema Istočnoj Evropi. U uskom krugu stalno je ponavljao Čerčilove reči izgovorene onog junskog dana 1944. godine.
Posle Drugog svetskog rata bilo je nekoliko veoma uspešnih kampanja u vezi s javnim mnjenjem. Austrijanci su čak uspeli da sebe od oduševljenih aktivnih pristalica režima pretvore u žrtve. Oprezni Holanđani odjednom su postali robusni junaci koji su masovno skrivali po neku Anu Frank na svom tavanu. Ali ono što su Francuzi uradili, graniči se s neverovatnošću. Ako se u Francuskoj govori o ratu, onda se uvek govorio samo o slavi i pobedi, kao da uopšte nije bilo poraza, haosa, gladi, obeshrabrenosti i kolaboracije.
Na takvoj slici može se zahvaliti generalu De Golu i njegovim Slobodnim Francuzima kojih je bilo oko 300.000, junacima pokreta otpora i odvažnim grupama makija. Oni su se hrabro borili po celoj Evropi, Francuskoj su dali novo dostojanstvo i novo lice, a njihova neverovatna hrabrost s pravom se veliča. No naprosto je čudno kako je cela Francuska posle 1944. godine odjednom istupila na pozornicu kao pobednik. Vlada iz Višija je do kraja ostala legitimna francuska vlada: 10. juna 1940. godine Nacionalna skupština dala je Petenu svu vlast. Kod kazina je sada spomen-ploča u čast 80 predstavnika koji su glasali protiv, ali nigde nije zabeleženo onih 569 osoba koje su glasale za Petena (bilo je 17 uzdržanih).
U fašističkoj Italiji svuda je sabotiran progon Jevreja. Iz Francuskog Dransija je 17. avgusta 1944. godine, osam dana pre oslobođenja Pariza, krenuo za Aušvic još jedan voz sa 700 zatvorenika. Nedelju dana kasnije više od milion Parižana oduševljeno je dočekalo De Gola. Potpuno se zaboravilo da je u istom gradu četiri meseca ranije nekoliko stotina hiljada ljudi sa žestokim oduševljenjem pozdravljalo Petena koji je 26. aprila 1944. godine došao da položi venac za stradale u ratu.
Od približno 1,5 miliona činovnika samo je tridesetak hiljada posle 1945. godine osetilo posledice zbog sopstvene kolaboracije, uključujući i njihovu saradnju prilikom deportacije Jevreja. Papon, lovac na Jevreje iz Bordoa, mogao je ponovo da napravi uspešnu karijeru i u posleratnoj Francuskoj. Za vreme De Gola postao je šef pariske policije, a onda i ministar. Skoro svi kolaboracionisti su 1953. godine pomilovani, a 1958. godine 14 nekadašnjih funkcionera iz višijevske vlade bilo je u francuskom parlamentu.
Posle niza složenih poteza De Gol je konačno 26. avgusta 1944. godine pobedonosno ušao u Pariz. „Pariz, zloupotrebljavani Pariz, slomljeni Pariz, izmučeni Pariz, ali Pariz koga su oslobodili sopstveni građani, uz pomoć francuske vojske!“ vikao je sa svojstvenom retorikom. I svi su klicali, iako francuske trupe skoro da nisu ni učestvovale u herojskoj invaziji na dan D, iako De Gol lično nije nimalo doprineo pripremama, iako je od 39 divizija koje su se borile u Normandiji bila samo jedna divizija Slobodnih Francuza, iako je samo neznatan deo Parižana pristupio pokretu otpora – na osnovu pouzdanih izvora najviše 15.000 osoba.
Ništa to nije bilo važno. Pobedila je De Golova zamišljena Francuska, a posle 1945. godine mogla je čak i da upravlja jednom nemačkom okupacionom zonom.
Francuskoj je bila potrebna velika istorijska priča kako bi se oporavila, ponovo pronašla sebe kao nacija. Pokret otpora, maki i Slobodna Francuska podneli su ogromne žrtve. Ali širom zemlje nalaze se ratna groblja puna „mrskih“ Engleza i „dekadentnih“ Amerikanaca, s „prljavim“ Jevrejima, „smrdljivim“ španskim izbeglicama i s nebrojenim Poljacima kojima nije pripisana nijedna pobeda.
Hert Mak
Prevod: Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa
Iz knjige „U Evropi: putovanje kroz XX vek“, Heliks, 2013