Ulični svirači su obavezni „dekor“ svih velikih gradova, pa i Beograda. Od nedavno su njihovi nastupi u srpskoj prestonici regulisani izdavanjem dozvola za lokacije i radno vreme, što je nekima od muzičara, koji imaju i druge prihode, „ubilo volju za sviranjem“. Drugima, koji su od sviranja živeli, ovo je zakomplikovalo situaciju jer sada mogu da sviraju samo dva sata dnevno na svojoj lokaciji, što im nije dovoljno za pristojnu zaradu, pogotovo tokom udarne letnje sezone koja pruža mogućnost za najveću zaradu.
Tašmajdan, Zemunski kej, podzemni prolazi a ponajviše Knez Mihajlova koju posebno tokom leta preplave turisti i Beograđani na odmoru, glavna su radna mesta virtuoza na usnoj harmonici, čitavih malih narodnih orkestara, bendova koji sviraju world music ili teme iz Tvinpiksa. Za neke je „radno leto“ drugo ime za privremenu tezgu, a za druge, udarna poslovna sezona u regularnoj radnoj godini.
Za tri srednjoškolke koje na centralnoj beogradskoj štrafti pevaju na nemačkom poznatu new wave pesmu pesmu „99 luftballons“ koja je nastala godinama pre njihovog rođenja ovo je hobi uz koji se dobro zabavljaju. „Nismo ovo planirale, sasvim slučajno smo počele da sviramo napolju. Nas tri idemo u filološku gimnaziju i volimo jezike koje smo, kada je počelo lepo vreme napolju, uvežbavale kroz pesmu. Ljudi su međutim počeli da nam prilaze, da govore da smo odlične i da ostavljaju novac. Tako smo shvatile da osim što je zabavno, ovo može biti veoma korisno“, pričaju Katarina D., Jovana T. i Katarina L.
Sviraju daire i gitaru, pevaju na nemačkom, engleskom i pomalo francuskom, a u šali kažu da bi im najkorisnije bilo da uvežbaju i neku kinesku pesmu, pošto im od stranaca Kinezi najviše prilaze. Sviraju posle časova, ali ne svaki dan već kad imaju vremena, i to uglavnom poznate rok pesme, od kojih najbolje prolazi „muzika iz osamdesetih jer nju znaju i stariji i mladi“.
Slična je priča i Damjana D., momka koji je iz ljubavi prema muzici naučio da svira gitaru, ukulele i druge instrumente, pa potom shvatio da ovu veštinu može da unovči. Počeo je da svira u Beogradu i, povremeno, u Rijeci na hrvatskom primorju.
Deset sekundi Montija Pajtona
„Zarada od sviranja zavisi najviše od vašeg umeća i izbora pesama. Meni je na primer prosek bio oko 1.000 dinara po satu, doduše nikada ni nisam nastupao mnogo duže od toga. Dešavalo se naravno da zaradim i više – ako ima ljudi koje specijalno pogodi neka pesma pa ostave 500 dinara, ali to nije bila svakodnevna pojava“, priča Damjan.
Kada je svirao Damjan je pametno birao lokacije, ne toliko prema tome da li su prometne koliko prema nepostojanju konkurencije: „U Knezu je uvek mnogo muzičara, ali sam primetio da ih nema kod Trga Nikole Pašića pa sam to iskoristio“. Posao ide bolje ukoliko se svira vesela i što poznatija muzika, da ljudi mogu da je prepoznaju u tih 10 sekundi koliko prolaze pored muzičara. „Najbolje mi je išlo sa temom Letećeg cirkusa Montija Pajtona i sa muzikom iz poznatih crtaća“, kaže Damjan.
U međuvremenu je, međutim, Grad Beograd organizovao svojevrstan „tender“ za ulične izvođače i gotovo svima koji su se prijavili dodelio dozvole za obavljanje ovog posla. Oni najbolji su dobili najprometnije lokacije ali i „radno vreme“ u okviru kojeg sada moraju biti „na poslu“. Damjan D. se nije ni prijavljivao za audiciju. On je mišljenja da za njom nije bilo potrebe – samoregulacija je sasvim dobro funkcionisala kada su u pitanju ulični svirači „jer smo poštovali osnovna pravila lepog ponašanja i kućni red“.
Barka dilo, foto Marija Radosavljević
Na audiciji je pobedio bend Barka Dilo, koji je jedini dobio čistu desetku od žirija. Svirači iz ovog benda, većinom muzički obrazovani, ne sviraju samo na ulici, oni su dobro uvežbani jer više od tri godine sviraju i po klubovima i kafićima, poput Cafe de France, gde su rezidenti. Barka Dilo ima udaraljke, harmoniku, gitaru, kontrabas, svirača trube, flautistkinju i vokal. Nikola Dum Dum Radić, pevač i bubnjar ovog sastava, za B&F objašnjava da njihovo ime u slobodnom prevodu znači „brodić ludaka“, jer Dilo na romskom jeziku znači „lud“. Ovaj energični bend svira obrade sa nove francuske muzičke scene, svoju autorsku muziku i svetsku romsku muziku. Radić kaže da su pesme na francuskom u Srbiji uvek popularne u talasima, počev od Edit Pjaf preko Vaya con dios do danas aktuelne pevačice Zaz, koja je ovde popularnija nego u Francuskoj, i kojoj su na koncertu u Novom Sadu članovi iz grupe Barka Dilo bili predgrupa.
Tender i policajac za klovna
„Mi dugo sviramo na ulici i kada je objavljeno da će Grad deliti dozvole, iako sam bio protiv te ideje, prijavili smo se, i pobedili. To je više bila audicija za lokaciju – najbolji su dobili najprometnija mesta u gradu, odnosno u Knez Mihajlovoj“, kaže Radić.
Prema propozicijama, svako ko ima dozvolu može da svira dva sata u svom terminu na lokaciji koju je dobio, i to u periodu od 10 ujutru do 10 uveče, uz pauzu u stambenim zonama od 14 do 17h. Trenutno na 27 mesta u Knezu, na 10 mesta na Zemunskom keju, dva na Terazijama, isto toliko na Kalemegdanu i Zelenom vencu, na četiri mesta u Skadarliji i na više mesta na Tašu, mogu da nastupaju umetnici, među kojima osim muzičara ima i mađioničara, žonglera, klovnova, lutkara, živih statua i slikara. Takođe, pravilnikom su predviđeni i nastupi gostujućih izvođača kojima će mesta dodeljivati Turistička organizacija Beograda. Muzičarima se međutim ova nova regulativa ne sviđa.
„Kao prvi, mogli smo da biramo gde ćemo nastupati. Odabrali smo lokacije u Knezu i čekali na dozvole skoro tri nedelje. Kada smo ih dobili shvatili smo da su ovu, po prirodi slobodnu profesiju, pokušali da uobliče radnim vremenom u okviru kog moraš da nastupaš, i ne možeš izvođenje da produžiš ni na vrhuncu atmosfere, kada oko tebe igra mnoštvo publike. Posle dva sata na jednoj lokaciji možeš da odsviraš još dva sata na drugoj i to je to. Svaki nastup moraš da najavljuješ u stanici policije u opštini na kojoj nastupaš. Zbog sve te birokratije otkad smo dobili dozvole na ulicu izlazimo mnogo ređe nego ranije. Jednostavno, gubimo volju za muziciranjem, a pravo da vam kažem, i teško je okupiti nas šestoro koji imamo i druge obaveze, u zacrtano vreme, na određenoj lokaciji“, priča Nikola Dum Dum Radić.
Pevač Barke Dilo misli da nije bilo potrebe za formalizacijom ovog posla, jer su i pre nje dobro znali gde su stambeni objekti, dokle traje radno vreme određenih institucija i poštovali kućni red. On tvrdi da izvođačima poput njegovih kolega iz benda, koji imaju druge prihode, ovo i nije tako dramatična promena, ali da su oni koji žive od sviranja na ulici sada stavljeni u mnogo goru poziciju jer da bi se pristojno živelo od ovog posla on se mora raditi bar 7-8 sati dnevno.
„Nas je šestoro pa ne možemo baš mnogo da zaradimo od ulične svirke. Bilo je dana kada smo zarađivali i 10.000 dinara za dva sata svirke ali zbog krize sve je manje takvih situacija. Ljudi sada sve ređe ostavljaju novac a ako to i rade, u pitanju su manji iznosi nego ranije. Nama međutim sviranje na ulici više služi za zabavu i promociju benda – najlepši kontakt sa publikom je na ulici. Dešava se da ljudi stanu i zapevaju i zaigraju sa nama, a bilo je i slučajeva da nam se pridruže sa svojim instrumentima. Na ulici smo dobijali važne vizitke, pozive za svirke širom Srbije, i divna poznanstva“, kaže Radić i objašnjava da je slična situacija i u ostatku regiona. Barka Dilo je svirala u većini zemalja bivše Jugoslavije i uvek nailazila na sličan doček. Od svih mesta u kojima su nastupali po mogućnostima za zaradu izdvajaju Crnu Goru u kojoj su im bogati Rusi najplatežnija ali i najveselija publika.
Od ostalih stranaca po zainteresovanosti i veselosti izdvaja Azijate, dok su zapadnjaci često ravnodušni prema uličnim sviračima u Srbiji „jer su oni, i to mnogo bolji nego naši, normalan dekor na ulicama njihovih zemalja“.
broj 98/98, jul/avgust 2013.