Kada je Bendžamin Frenklin izjavio da “u ovom svetu ništa nije izvesno osim smrti i poreza”, nije imao u vidu Srbiju 21. veka, u kojoj se učestalije umire i u miru nego što se naplati porez. Kako inače objasniti situaciju da su inspektori iz oblasti radnih odnosa, koji tvrde da se ubiše od posla, za celih šest meseci od početka ove godine uspeli da otkriju svega 2.789 lica koja rade na crno, dok je po zvaničnoj statistici neprijavljen svaki peti radnik, a po nezvaničnoj proceni takvih je oko 700.000, odnosno trećina ukupno zaposlenih. Trećina radnika koje državni budžet ne poznaje je u tranzicionoj Srbiji retka konstanta, koja žilavo opstaje uprkos promenama na političkom vrhu, prevratima na globalnom i domaćem tržištu i trendu da li se broj zaposlenih u Srbiji uvećava ili smanjuje. Na nezvaničnoj proceni je urađena i provizorna računica, prema kojoj – ako ti radnici zarađuju mesečno oko 30.000 dinara, država zbog nenaplaćenih poreza i doprinosa gubi oko milijardu evra godišnje.
Koliko je ta procena o trećini “crnih” na koju se mediji pozivaju više od decenije- tačna, u Srbiji se ne postavlja kao problem, s obzirom da se ekonomska matematika uglavnom svodi na licitiranje. Tako je, odmah nakon najava o mogućem progresivnom oporezivanju zarada u sklopu poreskih reformi, u medijima već objavljena računica da onih sa platama od 900 i više evra, koji bi imali tu čast da ubuduće eventualno plaćaju ekstra porez od pet do 20 odsto, u Srbiji jedva oko stotinak hiljada. To bi, računaju dalje neki analitičari, pokrilo rupu u budžetu sa svega oko 120 miliona evra godišnje. U odnosu na onih izlicitiranih milijardu ako bi se rad na crno legalizovao, priliv od platežnijeg dela stanovništva deluje kao sitnica. Niko se, međutim, ne poziva na podatak koliko u Srbiji ima fizičkih lica koji su poreski obveznici i da li ova država ima tačnu statistiku o tome.
Prema izjavama pojedinih predstavnika poslodavaca, ako se zaista smanje porezi i doprinosi na zarade, i onima na crno će “svanuti”, jer će poslodavci biti motivisani da plaćaju svoje obaveze, a oni već zaposleni možda mogu da se nadaju i povećanju plate i to “na belo”. Po toj logici, to je i moguća šansa za viškove iz lokalnih samouprava da se “tržišno zaposle”, s obzirom da zbog najavljene mere kojoj se privreda raduje, u lokalnoj administraciji vlada teška panika zbog budućeg smanjenja prihoda. No, ako se uzme u obzir da u Srbiji ne nedostaje poslodavaca koji rađe kupuju kuće i jahte, nego da investiraju u motivaciju zaposlenih i razmišljaju o kvalitetnijem školstvu i zdravstvu putem većih priliva u državni budžet, finansijska šargarepa teško će dati efekta bez uterivanja finansijske discipline. Bez nje stvari ne funkcionišu ni u onim zemljama gde je “poreska kultura”, odnosno i obaveze i prava poreskih obveznika, svetlosnim godinama naprednija od srpske poreske samovolje – i od strane države i od strane privrede i njenih građana.
Tome u prilog, samo jedan primer. Jedan od najučestalijih direktnih poreza u istoriji (a o kojem se opet raspravlja u Srbiji) je porez na zemlju ili imovinu, koji jasno izuzima siromašne jer je nametnut u razmeri koliko pojedinac ili zajednica imaju nekretnina. Ali i u zemljama u kojima ne postoje problemi sa haosom po katastrima kao što je to slučaj kod nas, imućniji su brzo našli načine za izbegavanje, pa je, na primer, u Velkoj Britaniji iz tih razloga uveden čuveni „porez na smrt“, odnosno određivanje poreza na imovinu u trenutku kada se ona nasleđuje. Kako je Lojd Džordž ironično primetio: „Smrt je najpogodnije vreme za oporezivanje bogatih ljudi“, jer se tek tada prikazuje pravo stanje stvari. Ali, iako su tokom prošlog veka porezi na nasledstvo porasli na „kažnjenički“ visok nivo za bogate, ispostavilo se da nikada nije bilo dovoljno bogatih da se popune budžetske rupe, odnosno dovoljno bogatih koji su toliko neuki da ne angažuju odličnog knjigovođu. Pa tako danas porez na nasledstvo u već pomenutoj Velikoj Britaniji i SAD donosi manje od 1% ukupnih javnih prihoda.
Drugim rečima, šta god rekonstruisana vlada ponudila kao nova poreska rešenja u pokušaju da podstakne privredni rast i zapošljavanje i istovremeno namiri budžetske potrebe, to će biti „staro za novo“ – rešenja koja su već primnjivana sa manje ili više uspeha, zavisno od trenutne ekonomske situacije i u svetu i kod nas. Istorija nas uči da idealna porerska rerforma ne postoji, ali da se države razlikuju po tome koliko su u stanju da u realnim oklonostima nađu meru između podsticaja i finansijske dicipline. Kao što je pomenuto na početku, trećina koja radi na crno bez obzira šta se dešava u ekonomskom okruženju, još je jedan dokaz da je država, iako siromašna, preskupa u odnosu na svoju efikasnost.
Porezi međutim nisu mamac za čitaoce novina i gledaoce televizije, sve dok neki ministar ili vicepremijer ne pomenu uvođenje nekog novog nameta. Tada se mediji utrkuju u računanju koristi ili štete koje će nova poreska regulativa doneti. Tako su i prošle nedelje, posle najave povećanja poreza na plate onih koji zarađuju preko 100.000 dinara mesečno, brojni mediji pisali o tome , a najviše u četvrtak kada su porezi pomenuti 28 puta u medijima.
Inače, Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.