Home TekstoviB&F Plus Večni život, ljubav, vera i nada: Koliko je kalorija dovoljno? (II)

Večni život, ljubav, vera i nada: Koliko je kalorija dovoljno? (II)

by bifadmin

Većina gerontologa predviđa da će prosečan životni vek u razvijenom svetu i dalje rasti postepeno i polako. U SAD će, na primer, očekivani životni vek do 2050. iznositi 83, dok je danas 78 godina. Pored toga, broj ljudi čiji će životni vek preći granicu od 90, pa i 100 godina, nastaviće da rapidno raste. Nema sumnje, dakle, da će svet postati sve sivlji – biće nas više sedokosih.

Pa gde se i kako ova jednačina uklapa u istraživanja dugovečnosti?

Odgovor može početi sa gladnim pacovima u laboratoriji u Itaca u državi Njujork. Još su 1934. naučnici sa Univerziteta Kornel saopštili da su otprilike dvostruko povećali životni vek laboratorijskih pacova stavljajući ih na kuru izgladnjivanja. Ovaj laboratorijski nalaz kao da je direktan šamar u lice uvreženim medicinskim mudrostima. Lekari su, napokon, već upirali prstom u oskudnu ishranu kao uzroku brojnim oboljenjima, od skorbuta do rahitisa. Ipak, u decenijama koje su usledile, slični eksperimenti nazvani “restrikcije kalorija” su pokazali da izgladnjivanje produžava prosečan životni raspon ostalih organizama, od ćelija kvasca i voćne mušice da hrčaka i pasa.

dijeta grasak

Još skorije, tokom 2009. godine, naučnici iz Nacionalnog Centra za istraživanje primata u Viskonsinu objavili su nalaze jedne 27-godišnje studije koja pokazuje da rezus majmuni koji su u ishrani dobijali 30% manje kalorija nego obično, s daleko manjom verovatnoćom dobijali bolesti uzrokovanih starošću – uključujući rak, dijabetes i srčane bolesti – od onih na normalnim kalorijskim režimom ishrane. Mnogi koji istražuju dugovečnost s odobravanjem gledaju na rezultate ovog eksperimenta, ističući kao posebno važno to što su rezus majmuni među našim najbližim biološkim rođacima u životinjskom carstvu. Jedna je stvar dokazati pozitivne efekte koje kalorijska restrikcija ima na produžavanje života ćelijama kvasca, a druga kada je u pitanju organizam koji, kao rezus majmun, deli 93% DNK s nama. Podjednako je važna i činjenica da su opiti s kalorijskim restrikcijama produžili ne samo životni vek, već su doprineli i da taj vek bude proživljen zdravije, tj kvalitetnije.

Ali rezultati paralelnih studija objavljenih 2012. godine dovode u pitanje tvrdnje i rezultate istraživača iz Viskonsina. Ova druga studija započeta još 1987, pet godina nakon istraživanja u Viskonsinu – nije pokazala značajnije razlike u dugovečnosti između rezus majmuni hranjenih normalno i onih koji su unosili 30 odsto manje kalorija. Drugi eksperiment, koji je sproveo američki Nacionalni institut za starenje (NIA), pokazuje manju učestalost raka kod majmuna obzirom na njihov niži unos kalorija u periodu njihove mladosti, dok je niži nivo šećera i holesterola u krvi u drugoj grupi počeo manje kalorija u starost. Ali, po rezultatima dosadašnjih istraživanja, majmuni čija je kalorijska ishrana bila normalna su, u proseku, živeli isto koliko i oni koji su jeli manje.

Mnogim istraživačima je ova NIA studija dobar pokazatelj do koje je mere ova zaštitna mera ugrađena u samu srž naučnog metoda: Rezultati koji se ne mogu ponoviti nisu važeći. Drugi, pak, tvrde da, s obzirom da je NIA studija pokrenula mnogo legitimnih pitanja o efikasnosti restrikcije kalorija, tek treba pravilno rasuditi da li manji unos kalorija produžava život primata. Za početak, kažu, najstariji majmuni uključeni u NIA studiju imali su samo 22 godina – bili su, dakle, pet godina mlađi od najstarijih majmuna u eksperimentu iz Viskonsina. I dok su istraživači iz NIA bili u stanju da pokažu da nema bilo kakve razlike u dugovečnosti, oni još uvek nisu utvrdili da li oni majmuni, koji su još uvek živi i na niskim kaloričnoj ishrani, žive duže od onih koji su normalno hranjeni.

deda jede

Pa ipak, čak i ako se rezultati iz Viskonsina konačno pokažu kao precizniji od onih koje je predstavila NIA, restrikcija kalorija i dalje ostaje kao jedno od veoma važnih pitanja i zagonetki. Prvo, još uvek ne postoji bilo kakav široko prihvaćeni dokaz da ljudima stavljenim na režim ekstremno niskog kalorijskog unosa ova dijeta na bilo koji način pomaže. Neki su prihvatili restrikciju kalorija, ali, s obzirom da ljudi žive mnogo duže nego miševi ili čak rezus majmuni, nije bilo dovoljno vremena za procene dugoročnih efekata takve ishrane- ako ih uošte i ima. Drugo, postoje dokazi koji ukazuju da manje složena stvorenja imaju mnogo više koristi od restrikcije kalorija nego složenije vrste organizama. U nekom relativnom smislu, valjkasti crvi (čiji je prosečni vek dve nedelje) su gladovanjem bili u stanju da produže svoj život daleko više nego što su to mogli miševi (koji žive više godina). Kalorijska restrikcija je, napokon, veoma za većinu ljudi veoma teško održiva na duži period, a prema nekim istraživanjima postoji tendencija da se oni koji gladuju osećaju i izgledaju umorno i istrošeno.

Oponašanje kalorijske restrikcije

Izazov življenja metodom ishrane na ivici gladi nagnala je neke istraživače da potraže način za oponašanje restrikcije kalorija bez potrebe da drastično smanjujemo unos istih. Oni se nadaju da će jednog dana ljudi jednostavno uzeti pilulu ili na neki način “prebaciti” genetski prekidač na režim koji će prevariti naš organizam: da naša tela “pomisle” kako su živela na manje kalorija, dok bi, zapravo, patnja i muka usled takve ishrane bila drastično umanjena.

dugovecnostJedna supstanca koja bi mogla biti ključ oponašanja restrikcije kalorija je resveratrol, jedinjenje koje se nalazi u ljusci grožđa i nekih drugih biljaka. Neki naučnici veruju da Resveratrol stoji iza već mnogohvaljenih dokaza, poznatih kao “francuski paradoks”: da redovno, umereno konzumiranje crnog vina može biti dobro za zdravlje.

Godine 2003, biolog sa Univerziteta Harvard, Dejvid Sinkler, objavljuje svoja otkrića: visoke doze resveratrola produžavaju zdrav život ćelija kvasca. Još skorije, Sinkler je ponovio ovaj eksperiment na miševima i još jednom pokazao da su oni koji su uzimali resveratrol u proseku živeli duže od onih koji nisu.

U međuvremenu, još je tokom studija sprovedenih na NIA resveratrol davan rezus majmunima. S obzirom da ovi majmuni žive decenijama – mnogo duže nego što žive ćelije kvasca ili miševi – fokus ove NIA studije neće direktno biti dugovečnost već će, umesto toga, ispitivati da li ova supstanca smanjuje verovatnoću za dobijanje bolesti starenja, kao što su dijabetes i bolesti srca. Ako resveratrol zaista smanjuje učestalost ovih i drugih bolesti, to bi takođe moglo povećati dugovečnost.

Sinkler smatra da resveratrol deluje tako što aktivira određeni gen (SIRT1), koji se takođe aktivira i tokom perioda restrikcije kalorija. SIRT1 je deo ‘porodice sedam gena’, nazvanih sirtuini, za koje se misli da regulišu ćelije organizma zadužene za upravljanje našim ‘otpadnim sistemom’, održavajući naše zdravlje na ćelijskom nivou. Kako starimo, sirtuini postaju manje aktivni, a samim tim i ćelijski sistem za uklanjanje otpadnih materija iz organizma postaje manje efikasan, čime se povećavaju šanse za dobijanje određenih poremećaja, uključujući rak i Alchajmerovu bolest.

Sinkler i drugi veruju da kalorijska restrikcija i resveratrol aktiviraju ili podstiču sirtuine, održavajući tako sistem upravljanja telesnim otpadom tokom čitavog našeg života. Sirtris, farmaceutska kompanija čiji je Sinkler suosnivač, i farmaceutski gigant GlaxoSmithKline testirali su tri različite sintetičke verzije resveratrola kod ljudi kao potencijalnu terapiju za senilnost, istražujući i druge načine na koje se sirtuini mogu aktivirati.

Dosad nijedan od testiranih lekova Sirtrisa nije urodio plodom, pa je tokom ove 2013. Glaxo zatvorio svoje prostorije za dalja istraživanja. Međutim, ovaj farmaceutski gigant (kroz svoja obimnija istraživanja unutar sopstvenih laboratorija) nastavlja da ispituje medicinske potencijale sirtuina, koristeći istraživanja, pa čak i istraživači iz sada već ugašene kompanije Sirtris. Još uvek postoji nada da će jedno ili više jedinjenja doprineti izlečenju dijabetesa, srčanih bolesti i drugih problema vezanih za starost, i, uz to, značajno produžiti zdrav životni vek.

Neki istraživači svoje nade u dugovečnost polažu u drugi lek, rapamicin, koji takođe može naterati telo da imitira kalorijske restrikcije produžavajući, na taj način, životni vek. Godinama se ovaj antibiotik koristi kao imunosupresant kod pacijenata pri transplantaciji organa. Međutim, testovi na životinjama su pokazali da rapamicin takođe može imati osobine koje poboljšavaju dugovečnost. Na primer, u jednom eksperimentu, istraživači Džekson laboratorije u Bar Harboru, Mejn, utvrdili su da rapamicin produžava prosečni životni vek ženki miševa za 14 odsto, iako lek nije bio pravilno korišćen tokom prvih 600 dana eksperimenta. Ova greška od strane laboratorije značila je da miševi, zapravo, nisu počeli da osećaju uticaj ovog leka svo dok nisu već dobro zašli u svoje zrelo doba. Neki naučnici spekulišu da je rapamicin mogao produžiti živote ženki miševa za 20% ili više da je na vreme počeo da se pravilno primenjuje..

Zagovornici rapamicina tvrde da on deluje tako što pojačava ćelijski sistem za uklanjanje otpadnih materija u organizmu, suzbijajući aktivnosti gena ‘mTOR’ koji proizvodi određene proteine koji doprinose kontroli ćelijskog metabolizma. Oni koji rade na ispitivanju rapamicina nadaju se da bi se, pored produženja života, ovaj antibiotik mogao koristiti u borbi protiv određenih bolesti, odnosno raka.
Pew ResearchReligion & Public Life Project

Ovde možete pročitati prvi deo Besmrtni čovek, ljubav, vera i nada: Naučni pogled na dugovečnost (I) 
Preveo: Milan Lukić

Pročitajte i ovo...