Preduzeće Elex, koje razvija i izvozi visokosofisticiranu tehnologiju za proizvodnju radioizotopa širom sveta, potpisuje ovih dana novi ekskluzivni ugovor sa stranim partnerom. Direktor, Slobodan Raketić, međutim, ističe da ovog uspeha ne bi bilo bez saradnje sa Institutom u Vinči, koji je nedavno proslavio 65 godina rada, a čiji potencijali u Srbiji i dalje nisu dovoljno iskorišćeni.
Slobodan Raketić, direktor preduzeća Elex, sprema se da za nekoliko dana otputuje u Rusiju, kako bi sa tamošnjim partnerom sklopio ekskluzivni ugovor o saradnji. To je novi, i kako kaže, dugoročno veoma važan posao za njegovu firmu koja se bavi razvojem, projektovanjem i proizvodnjom uređaja i opreme za proizvodnju radioizotopa a koji su neophodan deo kompleksnih visokotehnoloških sistema za dijagnostifikovanje stanja ćelija u ljudskom organizmu i mera koje treba preduzeti u lečenju. Pomenuti uređaji, osim u zdravstvu, primenjuju se i u poljoprivredi, a lista tržišta na koje ih Elex izvozi je zavidna: Belgija, Nemačka, Francuska, Holandija, Italija, Slovačka, Turska, Velika Britanija, Izrael, SAD, Kuba, Australija, Rusija i Južna Koreja. Pre dve godine, SIEPA je ovo preduzeće proglasila izvoznikom godine, a u 2012. Evropska komisija ga je uvrstila u svoju brošuru „The Secret of Success“, među 50 najboljih u Evropi u sektoru malih i srednjih preduzeća.
Ipak, navedeni podaci nisu ono što Raketić stavlja u prvi plan kada objašnjava na čemu se temelji poslovanje njegovog preduzeća. Na prvom mestu ističe stav da se može naći manevarski prostor za uspešno poslovanje i u teškim ekonomskim okolnostima. Potom, da nikada nije izgubio uverenje da etika i poslovanje ne mogu jedno bez drugog ako gradite ozbiljan i dugoročan posao. „To podrazumeva i poverenje prema ljudima da u poslu nisu uvek vođeni isključivo uskim ličnim interesom, i da, ukoliko prepoznaju kvalitet, žele da pomognu i kada nemaju materijalne koristi“.
Raketić sebe opisuje i kao čoveka koji visoko ceni mogućnosti domaće nauke, posebno vrhunskih pojedinaca, zahvaljujući kojima je ušao u posao kojim se i danas bavi. Neostvarena želja mu je da bar jedan od uređaja koje proizvodi u Srbiji konačno plasira na domaćem tržištu, „jer bi zadovoljenje potrebe za njim bilo jedan od znakova da je naše zdravstvo dostiglo nivo koji mu omogućava da i u praksi prati svetske tokove“. Stoga, ističe da je za njega jedini pravi patriotizam da se posluje legalno i državi uplaćuju sve obaveze, kako bi se iz budžeta više izdvajalo za razvoj zdravstva, obrazovanja, nauke i drugih javnih servisa koji su neophodni uređenom i naprednom društvu. To mu, kaže, sa druge strane daje pravo da, kada zaključi da je to potrebno i da može biti korisno, argumentovano kritikuje poteze države za koje ocenjuje da ne doprinose takvom cilju.
Od uvoznika do izvoznika
Navedeni stavovi svojevrsni su koncentrat poslovne istorije Elexa od trenutka kada je 1991. osnovano privatno preduzeće Elex Commerce i, potom, na osnovu saradnje sa Institutom u Vinči dobilo veliki posao: uvoz opreme za akceleratorsku instalaciju „Tesla“, strateški projekat vredan oko 15 miliona evra. Raketić, inače mašinski inženjer, bio je upućen na saradnju sa naučnicima u Laboratoriji za fiziku, „i kroz zajednički rad shvatio sam da postoji veliki potencijal – imate laboratoriju u kojoj radi 30 do 40 naučnika, a neki od njih su vrhunski ali nemaju mogućnosti da svoje znanje komercijalizuju na tržištu. Njima je odgovaralo da stručnjaci koji se bave primenjenom naukom mogu to što rade da preko nas plasiraju na tržište, i tako je započela naša saradnja, profesionalna i ljudska“.
To nije bilo lako u vreme kada je Srbija u svetskim medijima bila sinonim za sve najgore, „ali, srećom, naučnici u Vinči su imali veoma kvalitetne kontakte sa stručnjacima u svetu i Evropi, koji su bili spremni da pomognu jer su cenili njihov rad i imali razumevanja za naše razvojne teškoće. Mi smo mnogo postigli zahvaljujući dobronamernosti i predusretljivosti ljudi iz Nemačke i Belgije… zahvaljujući činjenici što nam je jedan veoma uvaženi profesor iz Ženeve pomogao informacijom o tome šta se traži na tržištu i pružio nam podršku. I tako je nastao prvi uređaj u proizvodnji radioizotopa, koji se zvao COSTIS. On je razvijen u Vinči, projektovan, napravljen, ispitan, a moja firma ga je prodala i prvi kupac je bila jedna velika zapadna kompanija“.
Nakon toga stigla je ponuda za saradnju belgijske kompanije IBA, koja je među vodećim proizvođačima ciklotrona i prateće opreme za proizvodnju radioizotopa i radiofarmaceutika, što je po Raketićevim rečima bila odlična kombinacija: na razvoju u Vinči uspostavljena je proizvodnja u Elexu, a belgijska kompanija je preuzela marketing i prodaju, za šta je imala daleko veće resurse i finansijska sredstva od beogradskog preduzeća. Sa Belgijancima je sklopljen ugovor koji je podrazumevao da se uređaj razvija i proizvodi isključivo za njih, a sa druge strane da taj posao za njihove potrebe ne može da obavlja niko drugi. Ubrzo je stigla ponuda za razvoj drugog uređaja od nemačke kompanije HWM, kasnije ITD, a ugovor je sklopljen pod istim uslovima. S obzirom da je za naučni razvoj u Vinči bilo sve manje državnih sredstava, Elex je, pored proizvodnje, preuzeo i taj segment, a sa Vinčom nastavio saradnju na drugim projektima.
Danas u svom sastavu ima jednog doktora nauka, dr Jožefa Čamora, koji je zvanični ekspert Međunarodne agencije za atomsku energiju iz Beča, pet inženjera i jednog iskusnog tehničara, koji su do sada razvili, projektovali i napravili osam vrsta uređaja za proizvodnju radioizotopa, uz saradnju sa dobavljačima komponenti iz Evrope i Amerike, ali i sa domaćim kooperantima. „To je firma Mikro kontrol, koja nas godinama uspešno prati u proizvodnji upravljačkih sistema naših uređaja, kao i izvrsne male radionice za obradu metala i plastike, Piqoplast i DCD“.
Preduzeće je uvelo standard upravljanja kvalitetom ISO 9001, „i to smo uradili preko ogranka jedne nemačke firme, da bismo dokazali da smo sve procedure maksimalno poštovali“, kao i CE znak – evropski znak kvaliteta za svoje proizvode, „što nas prepororučuje i na tržištima van Evropske unije, jer se i tamo zna da je to garancija za kvalitet“. Posebna prednost kod inostranih partnera je sopstvena visokosofisticirana oprema, kojom Elex testira proizvode, „jer u zdravstvu i najmanja greška se veoma skupo plaća“.
Svaki uređaj je inovativan
Konkurencija u ovoj oblasti je veoma oštra. „Tu su kompanije kao što su Simens, Filips, Dženeral Elektrik, ali naši partneri mogu da prate svetske trendove, šta je potrebno u Australiji, Koreji ili Južnoj Africi“, kaže Raketić, što sa druge strane uslovljava da svaki uređaj mora da bude inovativan i besprekorno urađen. Budući da zahteve nameće razvoj u zdravstvu, period zastarevanja uređaja se u proseku kreće od tri do pet godina, pa i one koji nakon više od decenije odgovaraju potrebama neophodno je neprestano unapređivati. „Mi svaki put pravimo nešto drugo, na drugačiji način. Uvek smo u toku sa onim što je aktuelno u svetu i koristimo najnoviju tehnologiju“, ističe Raketić.
Takav pristup obezbeđuje i avansno plaćanje, pa preduzeće nema dugoročnih potraživanja, niti obaveza s obzirom da se finansira iz sopstvenih sredstava, a najviše se ulaže u razvoj. Uređaji tog tipa mogu da se prodaju u malim serijama, a cena se kreće od nekolko desetina do nekoliko stotina hiljada evra, pri čemu je nasjkuplji uređaj do sada prodat u Turskoj, a drugi će, možda – u Južnoj Koreji. Raketić kaže da nemaju problema sa cenom, jer „iako nas ne plaćaju kao Amerikance, a ponekad pregovori oko cene traju malo duže, naši partneri prihvataju da i vrednost našeg znanja i rada treba da prati svetske trendove“.
Globalnu krizu ne osećaju, „jer nakon hrane, zdravstvo je prioritetna oblast za koju uvek moraju da se nađu sredstva“, ali naš sagovornik ističe da i pored toga insistira na umerenom, ali dugoročno stabilnom rastu preduzeća. „Voleo bih kada bih mogao da zaposlim mnogo novih ljudi, ali to nije realno. Ove godine smo otvorili novo radno mesto, nakon potpisivanja ugovora sa ruskim partnerom i, eventualno, otvaranja novog posla u Indiji, moguće je da ćemo otvoriti još jedno ili dva. To na prvi pogled ne deluje impresivno, ali analize Evropske komisije pokazuju da, kada bi svako malo ili srednje preduzeće primilo samo jednog novog čoveka, bio bi rešen problem nezaposlenosti u Evropi“.
broj 97, maj 2013.