Da bi predizborna kampanja bila zanimljiva bilo kome osim političarima, politikolozima i anketarima, potrebna su dva uslova: ishod mora biti nepredvidiv i mora da postoji prava razlika između ličnosti, politika i vizija za budućnost.
Čak se ni najokoreliji glasači liberala nisu uzbudili povodom nedavnih federalnih izbora u Australiji. Pobeda Tonija Abota se očekivala najmanje dve godine – osim možda krajem juna i početkom jula, odmah nakon trećeg i konačno uspešnog pokušaja Kevina Rada da obori Džuliju Gilard. U poslednjim nedeljama kampanje, izgleda da je jedini čovek koji je verovao kako laburisti mogu da pobede bio sam Kevin Rad; u stvari, njegov završni govor sugeriše da to uverenje nije poljuljano ni posle prebrojavanja glasova.
Predvidivi izborni rezultati su izgleda u modi. Davno pre nego što su Norvežani ubacili listiće u glasačke kutije na prošlonedeljnim parlamentarnim izborima, svi posmatrači su bili saglasni kakav će biti rezultat. Popularni i sposobni laburista Jens Stoltenberg, tokom čijeg mandata je ekonomija napredovala, biće poražen, a Erna Solberg iz Konzervativne stranke postaće sledeća premijerka. Rezultati su potvrdili očekivanja.
U Nemačkoj, kampanja pred izbore koji se održavaju ovog vikenda bila je nezanimljiva poput australijske. Prvenstveno zato što svi pretpostavljaju da će Angela Merkel ostati Bundeskanzlerin. Njen izazivač, socijaldemokrata Per Štajnbruk, dobro se snašao u kampanji, ali njegova podrška je još uvek bar petnaest procenata niža. Demohrišćani – Hrišćansko-demokratska unija i njena sestrinska partija Hrišćansko-socijalna unija – sigurno će osvojiti najveći deo glasova.
Ali situacija u Nemačkoj se prilično razlikuje od one u Norveškoj, gde se od Erne Solberg očekivalo da će formirati vladu uz podršku populističke desničarske Stranke progresa. Razlikuje se i od situacije u Australiji, gde se od Tonija Abota oduvek očekivalo da će biti premijer liberalno-nacionalne koalicione vlade – čak i u malo verovatnom slučaju da Liberalna partija osvoji većinu mesta u parlamentu. Iako će Merkel možda ostati kancelarka Nemačke, sastav njene vlade je teško predvideti.
Merkel trenutno predsedava vladajućom koalicijom demohrišćana i Stranke slobodnih demokrata. Zajedno imaju 320 od ukupno 620 poslanika u Bundestagu, nemačkom donjem domu. Socijaldemokrati (146 poslanika), Die Linke (Partija levice) (76) i Stranka zelenih (68) čine opoziciju.
Prema najnovijim anketama, slobodni demokrati i demohrišćani osvojiće isti broj poslaničkih mesta kao i ostale tri partije koje sede u Bundestagu. Ako vladajuća koalicija osvoji manje mesta od socijaldemokrata, levih i zelenih, to ne znači da će ovi drugi moći da formiraju koaliciju. Štajnbruk je isključio mogućnost formiranja vlade sa Die Linke, koja je amalgam bivših levičarskih socijaldemokrata iz Zapadne Nemačke i partije koja je nasledila komunističku Stranku socijalističkog jedinstva u Istočnoj Nemačkoj. Međutim, situacija za vladu bi mogla biti mnogo teža ukoliko Stranka slobodnih demokrata, koja trenutno ima između 5 i 6 odsto podrške, dobije manje od 5 odsto glasova. U tom slučaju neće uspeti da pređe neophodan prag za ulazak u parlament.
Situacija bi se mogla dodatno iskomplikovati ukoliko Alternative für Deutschland (Alternativa za Nemačku) osvoji više od 5 procenata i uđe u parlament. Partiju su u februaru ove godine osnovali bivši ekonomista Svetske banke Bernd Luke, i Konrad Adam, bivši urednik konzervativnog lista Frankfurter Allgemeine Zeitung. Jedini cilj ove partije je ukidanje evrozone. Ali iako Luke i Adam žele da se otarase zajedničke valute (ne samo u Nemačkoj), oni nisu evroskeptici; u stvari, tvrde da evro koči umesto da ubrzava evropske integracije.
Kao što sam ranije pisao, Nemci su posvećeni ideji Evrope, ali sanjaju o povratku dojčmarke. Do sasvim nedavno, ankete su toj novoj partiji davale 3 procenta, ali najnovija istraživanja pokazuju skok podrške. Iako se predviđa da Alternativa za Nemačku neće preći neophodnih 5 posto, to ne bi bilo prvi put da anketari potcene privlačnu snagu neke nove partije, što se videlo u rezultatu Palmerove ujedinjene partije (Palmer United Party) u Australiji.
Sve ovo znači da je produženje aktuelne vlade samo jedan od mogućih scenarija. Drugi sasvim mogući scenario je koalicija dveju najvećih partija. Štajnbruk je već ranije bio ministar finansija u Merkelinoj vladi, od 2005. do 2009, dakle sigurno postoji presedan za tu mogućnost. Ili bi zeleni mogli postati njen manji partner. Ili bi Štajnruk mogao da podnese ostavku i otvori mogućnost koalicije socijaldemokrata, zelenih i levih, ili manjinske vlade koju bi Die Linke podržavala. Drugim relima, šanse da će Merkel ostati na sadašnjem položaju su prilično dobre, dok je mogućnost za dolazak bundeskancelara Štajbruka prilično mala.
Nemci imaju iskustva sa najrazličitijim koalicijama, uključujući i koaliciju demohrišćana, zelenih i slobodnih demokrata (od 2009. do 2012. u Sarlandu). Danas samo jednu od šesnaest nemačkih država predvodi vlada koju sačinjavaju pripadnici jedne partije: Hamburg, gde socijaldemokrati vladaju sami. U pet država, vladu čine socijaldemokrati i zeleni; u jednoj od njih, Baden-Virtembergu, socijaldemokrati su manji partner. U Šlezvig-Holštajnu na krajnjem severu zemlje, socijaldemokrati i zeleni vladaju uz pomoć male partije danske manjine. U pet država na vlasti je koalicija socijaldemokrata i demohrišćana, a u dvema od njih su ovi prvi glavni. U Brandenburgu vlada koalicija socijaldemokrata i levih. Na kraju, u tri države lokalna vlada je kopija federalne vlade u Berlinu – iako će se to promeniti, pošto je Hrišćansko-socijalna unija osvojila apsolutnu većinu poslaničkih mesta na jučerašnjim izborima u Bavarskoj, dok njihovi partneri, slobodni demokrati, nisu uspeli da pređu cenzus.
Dakle, čak i da je većina komentatora i ispitanika u pravu kad predviđa još jednu Merkelinu vladu, ishod izbora u nedelju – to jest, sastav nove vlade – ipak je neizvestan. Zašto onda nije bilo većeg interesovanja za ove izbore?
Kao što smo već pisali, nesporazuma između socijaldemokrata i demohrišćana oko ključnih pritanja nije bilo mnogo. Demohrišćani su postali veći partner. Pri tom su prihvatili mere koje se tradicionalno povezuju sa zelenima: što je najvažnije, Merkelina vlada je smanjila oslanjanje Nemačke na nuklearnu energiju i uvela propise za značajno snižavanje emisije štetnih materija.
Tokom 2012, prema izveštaju UNHCR-a, Nemačka je primila 64.540 zahteva za azil, to jest 13 odsto ukupnih svetskih zahteva. Nedavno je Der Spiegel pisao da će nemačka verovatno primiti preko 100.000 azilanata ove godine; skoro trećini njih će se priznati status izbeglica ili će na neki drugi način dobiti dozvolu da ostanu u Nemačkoj. Uprkos povećanom broju zahteva za azil, vlada je u martu ponudila da prihvati 5.000 izbeglica iz Sirije na najmanje dve godine. Oni će dobiti pravo da rade i mogućnost da besplatno pohađaju kurseve nemačkog. Prošle nedelje, prvih 107 Sirijaca stiglo je iz Libana avionom koji je obezbedila nemačka vlada, dok u Nemačkoj već boravi 30.000 sirijskih azilanata i izbeglica. Opozicione partije su kritikovale odgovor Merkeline vlade na problem sirijskih izbeglica – ne zato što ne žele da ih vide u Nemačkoj, nego zato što smatraju da Nemačka treba da primi više od 5.000 ljudi.
Pošto je Angela Merkel pretvorila Demohrišćansku uniju u još jednu, doduše efikasniju, socijaldemokratsku partiju, socijaldemokratima i zelenima postalo je teže da pokažu u čemu se razlikuju njihova i njena politika. Nije mnogo važno što se Merkelina politika ne podudara u potpunosti sa politikom vlade, jer je Merkel morala da usaglasi svoje poglede sa bavarskom Hrišćansko-socijalnom unijom, koja je oduvek bila konzervativnija od njene partije, kao i sa tržišno orijentisanim slobodnim demokratima. U nekim delovima Nemačke, Socijaldemokratska unija nije više jedna od dve najveće partije: u tri istočnonemačke države, oni su treći (iza Partije levice), dok su ih u Baden-Virtembergu pretekli zeleni.
Seme socijaldemokratizacije demohrišćana posejano je u periodu od 1998. do 2005, kada je Gerhard Šreder, socijaldemokratski kancelar, sproveo ekonomsku liberalizaciju i delimično razmontirao nemačku socijalnu državu. Zahvaljujući Šrederu, Merkel nije morala da pravi velike pomake kada je usvojila mere socijaldemokrata. To je naročito efikasno radila u prvom mandatu, kada su socijaldemokrati bili manji partner u koaliciji sa demohrišćanima. Ali bilo joj je lako i da zauzme neke stavove koji se obično povezuju sa levom stranom političkog spektra jer, za razliku od njenih prethodnika, uključujući i Helmuta Kola, nije bila opterećena ideološkim balastom.
Partija levice je još uvek značajna politička sila na levoj strani spektra, a Piratska partija je mogla da uspešno pređe prag od 5 posto da nije imala neiskusno rukovodstvo. Pirati trenutno sede u parlamentima četiri nemačke države, uključujući Severnu Rajnu-Vestfaliju – ubedljivo najnaseljeniju državu, sa 17,5 miliona stanovnika – gde su 2012. osvojili 7,8 odsto glasova. Na izborima u nedelju, verovatno će im ići na ruku bes Nemaca zbog špijuniranja američkih, britanskih i nemačkih službi bezbednosti. O tome se dosta govori u medijima od juna, i to je bolna tačka Merkeline vlade. Na suprotnom kraju spektra, neonacisti iz Nacional-demokratske partije Nemačke, koji sede u dva parlamenta u Istočnoj Nemačkoj, mogu biti zadovoljni ako u nedelju osvoje više od 1 odsto glasova.