Kako više nisu zadovoljni napadima na imigrante i zastrašivanjem svojih protivnika, ubice, pripadnici Zlatne zore su se proračunato odlučile za novu taktiku: sprovođenje smrtonosnog nasilja protiv aktivista levice – prvo protiv devet pripadnika komunističke partije, koji su završili u bolnici, i ubrzo potom ubistvom s predumišljajem Pavlosa.
Kada su nacističke ubice, na ulici u radničkom mestu Ketacini blizu Atine, na smrt izbole Pavlosa Fisasa, repera antirasistu, grčko društvo je bilo primorano da prizna da se zmijsko jaje ne samo izleglo, već da je iz njega izašla zmija otrovnica, namerena da uzme veliki danak. Kako više nisu zadovoljni napadima na imigrante i zastrašivanjem svojih protivnika, ubice, pripadnici Zlatne zore su se proračunato odlučile za novu taktiku: sprovođenje smrtonosnog nasilja protiv aktivista levice – prvo protiv devet pripadnika komunističke partije, koji su završili u bolnici, i ubrzo potom ubistvom s predumišljajem Pavlosa.
Trebalo bi posmatrati novu strategiju Zlatne zore u okvirima dva nezavisna, ali povezana motiva.
Prvo, grčke nacističke ubice se odlučuju da iskoriste taktiku vlasti da traži legitimnost krijući se iza odurne strategije po kojoj se zvanična opoziciona partija, Siriza, prikazuje kao pandan Zlatnoj zori. Jednom kada se pokazalo da je priča o grčkom uspehu samo uvredljiva opsena, posle premeštanja sedišta još jedne grčke korporacije van Grčke i pošto je nezaposlenost dobila još jedan podstrek, uz program prilagđavanja, inače potpuno uništenog, poreskog sistema (na čijem su oltaru milioni Grka žrtvovani), vlada gospodina Samarasa je prepoznala kao dar od boga otvoren sukob između grčke levice (u kojoj je Siriza glavni pokretač) i Zlatne zore. Prepoznala je divnu priliku da se predstavi kao jedini bastion mira i stabilnosti u zemlji. Zlatna zora, potpuno svesna ovoga, je videla priliku da ostvari ova očekivanja kleptokratije na vlasti, organizovanjem serije napada na levičare. Duh Građanskog rata, tokom kojeg su Grci mnogo propatili u drugoj polovini četrdesetih godina prošlog veka, se tako vratio da “opseda” naše društvo.
Drugo, pre oko nedelju dana, glavni stručnjak za ekonomska pitanja, dopisnik za uticajni SKAI TV i Katimerini novine, gospodin Babis Papadimitru, je uživo dao jednu neverovatni izjavu. Tokom diskusije sa članom Sirize, pitao je :” Ako vaša partija namerava da traži podršku od komunističe partije, zašto Nova demokratija gospodina Samarasa ne bi trebalo da traži podršku ozbiljne Zlatne zore?” “Ozbiljne” Zlatne zore? Dok je gospodin Papadimitrou, sa kojim sam se nebrojeno puta sretao na SKAI tv, očigledno ponavljao mantru sadašnje koalicije na vlasti (da su Zlatna zora i Sirza samo različita lica ekstremizma), nenamerno je izazvao potres u Zlatnoj zori. Kako zvaničnici Zlatne zore objavljuju na svojoj internet stranici, oni kategorički odbijaju da “ozbiljno” sarađuju sa Novom demokratijom. Iako su očigledno srećni da igraju ulogu smrtnih neprijatelja Sirze, oni ne žele da ukaljaju “nacistički puritizam” bilo kakvom aluzijom na pozajmljivanje glasova Novoj demokratiji. Stravično ubistvo Pavlosa Fisasa je delom poslužilo kao dokaz odlučnosti Zlatne zore da ne bude povezana sa Novom demokratijom. Barem ne pod uslovima koje im ovi nude.
Kako ubicama stati na put
Sada kada odlazimo na sahrane levičara, kao što je Fisas, prirodno je da većina progesivaca misli da je rešenje “problema” Zlatne zore kriminalizacija te grozne Pandorine kutije. Međutim, ne slažem se sa tim. Ne slažem se, svim silama.
Nacisti imaju dva saveznika: prvi je očaj uskraćenih masa izazvan ekonomskom krizom koja samu sebe jača, a koju klasa političara nije u stanju da reši. Drugi je refleksna reakcija nekih od nas koji smo užasnuti nacistima, dok preplavljeni besom gledamo njihove žrtve.
U isto vreme, dva najgora savetnika po pitanju bilo čega što ima veze sa ustavom su tuga i bes. Kada vidimo predstavnike Zlatne zore u parlamentu kako provociraju i izazivaju samo nekoliko trenutaka pošto su njihovi jurišnici ubili Pavlosa Fisasa, normalno je da želimo da se stavi moratrijum na tu partiju razbojnika, da se zabrane zakonom, da sam Parlament donese ukaz po kome će biti izbačeni iz Parlamenta.
Osnovna razlika između nas i nacista je tolerancija prema drugome, prema različitom, prema onome ko se sa nama ne slaže.
Osnovna razlika sa nacistima je da mi odbacujemo ideju da imamo pravo da napadamo (putem privatnog ili državnog nasilja) gene, ideje ili seksualnost onih čiji se geni razlikuju od naših, čije ideje odbacujemo ili čiju seksualnu orijentaciju ne delimo ili ne razumemo.
U suprotnosti sa nacistima, ono što nas spaja, nezavisno od međusobnih razlika, je verovanje da iako njihovo nasilje i ideje ne zaslužuju našu toleranciju, njih ne treba proganjati zbog njihovih ubeđenja. Kako kombinovati to odsustvo tolerancije prema nacistima bez kriminalizacije njihovih ideja i zabrane učešća njihove odvratne partije u izbornom procesu? Nesumnjivo je da ovo nije lak zadatak. Međutim, od presudne je važnosti da to postignemo.
Ako ne učinimo ništa i samo nastavimo, kao društvo, da tolerišemo njihove otrovne, rasističke narodne kuhinje (kojima je jedina svrha isključivanje gladnih imigranta), njihove pretnje upućene onima koji im se ne sklanjaju s puta, njhovo nasilje… Imaćemo zbog mnogo čega da odgovaramo pred budućim generacijama.
U isto vreme, ako se sakrijemo iza zakonske zabrane Zlatne zore i podržimo kriminalizaciju njihovih ideja i poltičkog angažovanja, učinićemo nacistima veliku uslugu, već samim prihvatanjem te ideje da većina ima pravo da zabrani i legalno političko angažovanje onih koji se većini ne dopadaju.
Kriminalizacija nacističkih ideja i partija je, na kraju krajeva, ne samo jalov način da se protiv njih borimo, već je i ideološki poraz demokrata. To je “lako rešenje”. Kako je to uvek slučaj, “lako rešenje” nije nikada pravo rešenje.
Imamo li alternativu? Imamo alternativu, kao društvo, kao susedi, kao građani da primenjujemo princip nulte tolerancije širom naše zemlje.
Sanjam Grčku u kojoj se, svaki put kada se razbojnici Zlatne zore usude da dele svoje pamflete na nekoj seoskoj pijaci, kod naplatnih rampi ili u školskim dvorištima, skupi hiljade Grka da ih izviždi. Bez straha ili strasti. Odlučni da mirno savladaju njihovo nasilništvo i da ih osramote dok se ne povuku.
Sanjam parlament u kojoj multu toleranciju prema nacističkim poslanicima sprovode svi nenacistički poslanici, desničari i levičari, pobornici za vladinu politiku štednje i njeni zagriženi protivnici. Bez želje za uplitanjem u strateške igre koje nacistima dozvoljavaju da nas podele i da tako samostalno vladaju.
Naravno, takav stav nulte telorancije prema nacistima zahteva mnogo rada. Izlaže nas opasnosti svaki put kada se suočimo sa zaljubljenicima u brutalnu silu i golo nasilje. Od nas zahteva da takvo ponašanje počne da nam “smeta”.
Zbog toga je razumljivo da mnogi radije biraju “nationalisation”, državno rešenje za problem nacista – zakonsku zabranu partije Zlatna zora.
Međutim, na ovom bojištu protiv suštinskog zla nema mesta za statična rešenja. Protiv najgoreg košmara ljudskog roda, nacizma, moramo se boriti ličnim inicijativama i spontanim udruženim angažovanjem građana koji autonomno, ali sarađujući sa drugima, odlučuju da podignu Zid netolerancije prema nacistima, bez pribegavanja “lakim” rešenjima kao što je to traženje od države da ubije ovu zmiju.
Yanis Varoufakis