Iako ga brojna proučavanja i studije nisu podržale, naučnik Lajnus Poling je i dalje verovao da vitamini i vitaminski dodaci imaju svojstvo koje ih čini lekom za sve, ono koje ih čini ozbiljnim rivalom na tržištu pored reči „prirodno“ i „organsko“ a to je upravo njihovo svojstvo antioksidansa.
Antioksidacija nasuprot oksidacije može se uporediti sa večnom borbom između dobra i zla. Ova bitka se odigrava u ćelijskim organelama – mitohondrijama, gde telo pretvara hranu u energiju, proces koji zahteva kiseonik i zbog toga se naziva oksidacija. Jedna od posledica oksidacije jeste stvaranje elektrona parazita koji se nazivaju slobodni radikali. Oni mogu uništiti DNK i ćelijske membrane stoga ne čudi što se povezuju sa starenjem, rakom i srčanim bolestima. Kako bi neutralizovalo slobodne radikale, telo stvara sopstvene antioksidanse. Oni se mogu naći u voću i povrću, naročito onom koje sadrži selen, beta-karoten, vitamine A, C i E. Istraživanja su pokazala da ljudi koji jedu više voća i povrća imaju manji rizik od bolesti raka i srčanih bolesti i da duže žive. Logika je očigledna: ako voće i povrće sadrži antioksidanse – i ljudi koji jedu više voća i povrća su zdraviji – onda i ljudi koji uzimaju antioksidanse u vidu dodataka ishrani bi takođe trebalo da budu zdraviji.
Istina je da su zapravo, manje zdravi.
Američki Nacionalni Institut za Onkologiju, zajedno sa Nacionalnim Zdravstvenim Institutom Finske, je 1994.godine ispitao 29.000 Finaca, od kojih su svi bili dugogodišnji pušači preko 50 godina starosti. Ova grupa muškaraca izabrana je upravo zbog toga što predstavlja najrizičniju grupu, najpodložniju srčanim oboljenjima i raku. Samo jednoj grupi ispitanika je davan vitamin E i beta-karoten i rezultati su pokazali sledeće: oni koji su konzumirali vitamine i vitaminske dodatke u ishrani, bili su podložniji oboljevanju – upravo suprotno od onoga šta su naučnici očekivali. Usledila su brojna istraživanja.
Naučnici iz Fred Hačinson centra za bolesti raka u Sijetlu su 1996.godine vršili preglede na 18.000 pacijenata koji su zbog prethodne ižloženosti azbestu imali povećan rizik od dobijanja raka pluća. Istraživanje je momentalno prekinuto kada se pokazalo da su oni koji su bili lečeni vitaminom A i beta-karotenom umirali 17% brže od onih čije lečenje nije podrazumevalo konzumiranje vitamina.
Nakon toga rađena su istraživanja i na Univerzitetu Kopenhagen tokom 2004.godine koja su samo potvrdila već viđeno – uzimanje vitamina A, C, E i beta-karotena ne samo da nije sprečilo rak creva već je povećalo stopu smrtnosti. Zatim tokom 2005. naučnici sa američkog univerziteta Džon Hopkins proučavali su 19 studija koje su obuhvatale preko 136.000 ljudi i ponovo su došli do istih rezultata. Istraživanja tokom 2007. 2008 i 2011. pokazala su i dokazala isto. „Čitav koncept o multivitaminima koji je prodat američkom stanovništvu je samo potez farmaceutske industrije željne što većeg profita. Nikada nije postojao nijedan naučni dokaz koji podržava njihovo konzumiranje”, izjavio je Stiven Nisen (Steven Nissen), šef odeljenja za kardiologiju na klinici u Klivlendu. Ali izgleda kao da ništa nije moglo da uzdrma industriju vitamina. U 2010-oj godini ova industrija zaradila je preko 28 milijardi dolara, što je bilo 4,4% više nego prethodne, 2009. godine.
Postavlja se pitanje: ako znamo da slobodni radikali štete ćelijama, i ako znamo da ishrana koja je bogata supstancama koje suzbijaju ove slobodne radikale jeste korisna i zdravija, kako dolazimo do tako poražavajućih rezultata po antioksidantne vitaminske dodatke? Najverovatnije objašnjenje je da slobodni radikali i nisu tako štetni kako se o njima u prošlosti pisalo. Iako jeste očigledno da oni ozbiljno mogu narušiti DNK i ćelijske membrane, to možda nije uvek tako loša stvar. Ljudima su slobodni radikali potrebni kako bi uništili bakterije i novonastale ćelije kancera. Ali kada ljudi uzimaju velike doze antioksidansa, balans između nastajućih i nestajućih slobodnih radikala može biti narušen i tako može nastati jedno neprirodno stanje organizma u kome imuni sistem nije u stanju da ubija štetne „napadače”. Naučnici su ovu pojavu nazvali „paradoks antioksidansa”.
I šta god da je razlog tome, podaci su očigledni: velike doze vitamina i njihovih oblika u vidu pilula i tableta kao dodataka ishrani povećavaju rizik od raka i srčanih bolesti. Upravo zbog toga nijedna nacionalna niti internacionalna javna organizacija odgovorna za zdravlje svojih građana ne bi smela da ih preporučuje.
Kada je 1980. tokom jednog intervju Polingu postavljeno pitanje: da li vitamin C ima neke propratne efekte ukoliko se konzumira duži vremenski period, usledio je kratak i jasan odgovor: „Ne”.
Sedam meseci kasnije, njegova žena preminula je od raka želudca. 1994. Lajnus Poling preminuo je od raka prostate.
Priredila Katarina Marinković
Ovo je bio treći deo feljtona Zašto mislimo da su nam vitamini potrebni, prvi deo možete pročitati ovde a drugi na ovom linku.