Osnovani da bi pružili neophodnu pomoć u nevolji i traumama koje su nam prethodne dve decenije ostavile u nasleđe, a za koje nadležne državne institucije nemaju dovoljno sluha, SOS centri u Srbiji sve teže opstaju jer ne mogu da obezbede elementarne uslove za rad. Njihova sudbina i sudbina onih koji im se javljaju za pomoć, svojevrsna je dijagnoza društva u kome „nestašica“ humanosti očigledno postaje veći problem od one finansijske.
SOS centre u Srbiji najčešće osnivaju nevladine organizacije sa ciljem da pruže psihološku, pravnu, medicinsku, socijalnu, a često i materijalnu pomoć onima koji su se našli u nevolji, bilo da je reč o nasilju u porodici, teškoj bolesti ili oskudici i beznađu zbog gubitka posla. Najčešće su namenjeni ženama, bar ako je suditi po znatno većem broju SOS telefona namenjenih njima kao žrtvama seksualnog, ekonomskog, psihičkog ili fizičkog nasilja. Ovi centri su uglavnom formirani početkom devedesetih godina, kao jedini, mada nedovoljni odgovor na probleme koje su nam doneli rat, kriza, tranzicija, izbeglištvo, izolacija, rastući kriminal, pad morala, raspad porodice…
Međutim, u poslednjoj dekadi se zbog nedostaka novca , postepeno gasi jedna po jedna ovakva telefonska služba, upozorava Dušica Popadić, direktorka beogradskog Incest Trauma Centra. Ovaj centar, formiran 1994. radi pružanja specijalizovane psihološke pomoći za probleme seksualnog nasilja, radio je dve pune godine kao jedina 24-časovna služba u ovoj oblasti. Od 2009. ITC je prerastao u Centar za prevenciju. „Iz iskustva znamo da je izuzetno važno postići kontinuirano finansiranje SOS telefona. O tome se mora voditi računa još kada se planira njegovo formiranje, jer pomoć primaju osobe koje su preživele traumu, a oporavak od traume zahteva dugo vreme. Psihosocijalna i pravna pomoć koja se na ovaj način pruža je za žrtve nasilja neprocenjiva, ali ona ne sme biti jednokratna. Zato smo pod stalnim pritiskom jer ne znamo da li će biti dovoljno novca da nastavimo sa radom“.
Upravo takav problem je doveo do toga da kruševačko Pravno savetovalište i SOS telefon, formirano 2009. godine, u junu ove godine bude zatvoreno na desetak dana jer lokalna samouprava nije platila svoj udeo u finanisiranju, ionako vrlo simboličan. U još težoj situaciji našao se i nedavno otvoreni SOS telefon za osobe obolele od karcinoma, koji je nakon samo nekoliko meseci rada zatvoren usled nedostatka novca. Tako su najteži bolesnici ostali i bez te vrste psihološke podrške, koja im može biti dragocena u trenucima suočavanja sa istinom ili prolaženja kroz dramatične faze terapije i lečenja.
Opasnost od „pregorevanja“
Najveći broj SOS telefona angažuje volontere koji rade besplatno ili uz minimalnu nadoknadu, ali i za njih treba organizovati obuku, obezbediti im uslove za rad, pa i redovnu psihološku podršku, kako bi mogli da “iznesu” stres koji dožive slušajući traumatične životne priče svojih anonimnih sagovornika.
Na primer, kako objašnjavaju u Ženskom autonomnom centru, volonterke koje žele da rade u SOS centru najpre prolaze instruktažu koja uobičajeno traje šest meseci, a sada je, zbog budžeta, smanjena na tri. To su uglavnom studentkinje psihologije, sociologije i humanističkih nauka, koje se u obuci upoznaju sa klasifikacijom nasilja, uticajem ličnih iskustava u stvaranju predrasuda, terapijskim principima lečenja od traume, tehnikom vođenja razgovora, zakonskom regulativom i nadležnostima postojećih socijalnih institucija. One se edukuju i kako da se zaštite od traumatičnih iskustava, kroz razgovor sa koleginicama i sa supervizorom, a u ovom centru ističu da je rad sada ipak lakši zbog dobro uspostavljenih veza sa centrima za socijalni rad i policijom.
Međutim, koliko je rad u ovakvim centrima naporan i koliko su oni neophodni, ilustruje Olivera Otašević iz organizacije ASTRA SOS telefon, koja kaže da je od 2002 godine, kada je centar formiran, pa do decembra prošle godine, stiglo više od 12 hiljada poziva, koje im je uputilo ukupno 2.400 klijenata, što ukazuje da se javljaju i više puta, jer su stekli poverenje. ASTRA poseduje i obimnu bazu podataka o žrtvama seksualne trgovine ljudima, o njihovim porodicama, načinu na koji su prevareni, kao i o firmama koje zaista posreduju u zapošljavanju u inostranstvu i o onim koje se samo tako predstavljaju. Na osnovu njihove evidencije može se steći uvid u proces razvoja ove kriminalne delatnosti, koja iz dana u dan dobija nove oblike. Takvom bazom podataka se malo koja državna institucija može pohvaliti. Međutim, i ASTRA i AŽC se finansiraju isključivo iz donacija i projekata za koje konkurišu.
Prevencija suicida samo poslepodne
Među “kriznim” telefonima koji su svojevremeno otvoreni – zbog izuzetne potrebe za tom vrstom socijalne pomoći – pa potom ugašeni mada potreba i dalje postoji, jeste i SOS za diskriminaciju na poslu. Ovaj telefon je od 2000. do 2010. bio otvoren najčešće za žrtve tranzicije koje nisu znale kome drugom da se obrate. „Većinom su nam se javljale žene, jer je centar bio prevashodno namenjen njima, ali i muškarci, koji nisu više znali od koga da traže pomoć“, objašnjava Leposava Živanović, pravnica koja je sve vreme radila u ovom centru. „Materijalnu podršku nam je dala jedna švedska organizacija, ali kada je ta pomoć izostala, ni centar više nije mogao da funkcioniše, mada bi trebalo. Ujedno, to bi bila i dobra praksa za mnoge mlade pravnike. Ljudi su nam se najčešće obraćali zbog otpuštanja, maltretiranja na poslu, neplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Uspeli smo da rešimo mnoge slučajeve, a i da izdejstvujemo usvajanje Zakona o mobingu“, kaže naša sagovornica.
Prateći rad i istorijat SOS telefona, može se dobiti i svojevrsna slika društva u kojem živimo, i u kojem se javlja potreba za različitim specijalizovanim centrima. Međutim, neracionalno je praviti paralelne sisteme – državne kojima je to posao ali ga ne rade dovoljno kvalitetno, i nevladine koji imaju problem održivosti zbog nedostatka novca, ocenjuje Dušica Popadić iz ITC-a i dodaje: „Kad je reč o nasilju nad ženama, svaka žrtva ima zakonom zagarantovano pravo da dobije pomoć od svog socijalnog radnika, lekarke, pedagoga, škole…. Zato bi naše usmerenje trebalo da bude uspostavljanje funkcionalnih i kvalitetnih SOS službi unutar državnih ustanova, gde je službenicima u opisu posla da pružaju pomoć žrtvama nasilja i da za to primaju platu“.
U međuvremenu, dok navedeni koncept ne zaživi (što je po svemu sudeći još na dugom štapu), sudbina SOS telefona i takve vrste pomoći osobama u nevolji prepuštena je entuzijazmu pojedinaca i njihovim mogućnostima da obezbede finansijsku podršku za rad. Kada bi se obezbedilo više sredstava i obučenih konsultanata, verovatno da telefon za prevenciju suicida ne bi radio samo poslepodne. Prepodne se uključuje automatska sekretarica koja kaže da “poziv ne može biti sada realizovan”. A kada bude realizovan, možda će već biti kasno.
Sanja Lazarević
Biynis Top 2010/11