Sve što je bilo lažno u ideji i praktikovanju humanitarnih intervencija sa Sirijom je eksplodiralo u najčistijem obliku. OK, tamo imamo zlog diktatora koji (navodno) koristi otrovni gas protiv stanovnika svoje države – ali ko je opozicija njegovom režimu? Čini se da se sve što je ostalo od demokratsko-sekularnog otpora sada manje-više utopilo u haosu islamističkih grupa koje podržavaju Turska i Saudijska Arabija, uz snažno prisustvo Al Kaide iz senke.
Što se tiče Bašara al-Asada, njegova se Sirija barem pretvarala da je sekularna država, pa ne čudi što hrišćani i druge manjine danas uglavnom zauzimaju njegovu stranu protiv sunitskih pobunjenika.
Ukratko, imamo posla sa nejasnim konfliktom, koji maglovito podseća na libijski revolt protiv pukovnika Gadafija – politički ulog nije jasan, nema naznaka široke emancipatorsko-demokratske koalicije, postoji samo složena mreža religijskih i etničkih alijansi, već determinisanih uticajima supersila (sa jedne strane SAD i zapadnoevropskih zemalja, a sa druge Rusije, Kine i drugih). U takvim okolnostima, svaka direktna vojna intervencija vodi u politički haos sa nesagledivim posledicama – šta ako, recimo, radikalni islamisti preuzmu vlast nakon Asadovog pada? Hoće li Sjedinjene Države ponoviti grešku iz Avganistana, kada su naoružavale buduće kadrove Al Kaide i talibana?
U tako zamršenoj situaciji, vojna intervencija se može pravdati samo kratkoročnim autodestruktivnim oportunizmom. Moralni bes koji se izaziva kako bi se obezbedilo racionalno pokriće za prisiljenost-da-se-interveniše (“Ne smemo dozvoliti upotrebu otrovnog gasa nad civilima!”) je lažna. Kada ste suočeni sa iščašenom etikom koja opravdava podržavanje jedne fundametalističke kriminalne grupe protiv druge, ne možete da ne simpatišete reakciju Rona Pola na zagovaranje snažne intervencije od strane Džona Mekejna: “Sa ovakvim političarima, kome su potrebni teroristi?” Situaciju u Siriji bi trebalo upoređivati s onom u Egiptu. Sada kada je egipatska vojska odlučila da prekine pat-poziciju i očisti javni prostor od islamističkih demonstranata – rezultat toga je na stotine, možda i hiljade mrtvih – trebalo bi da se vratimo korak unazad i da se fokusiramo na nedostatak treće strane u trenutnom sukobu: gde su agenti demonstranata sa Trga Tahrir od pre dve godine? Nije li njihova uloga za iznenađenog neupućenog posmatrača sada neobično slična ulozi koju su onda imala Muslimanska Braća? Sa vojnim pučem u Egiptu, izgleda da je krug na neki način zatvoren: demonstranti koji su srušili Mubaraka zahtevajući demokratiju, pasivno su podržali vojni coup d’etat koji je ukinuo demokratiju… Šta se dešava?
Najčešće tumačenje koje, između ostalih, zastupa i Fransis Fukujama je da je pokret koji je zbacio Mubaraka pretežno predstavljao revolt obrazovane srednje klase, gde su siromašni radnici i seljaci svedeni na ulogu (naklonjenih) posmatrača. No, kada su vrata demokratije otvorena, Muslimansko Bratstvo, čiju društvenu bazu čini siromašna većina, pobedila je na demokratskim izborima i oformila Vladu koju su vodili muslimanski fundamentalisti, pa se, razumljivo, prvobitno jezgro sekularnih demonstranata okrenulo protiv njih, uz spremnost da prihvati čak i vojni puč ne bi li ih zaustavili.
Ovako pojednostavljen pogled, međutim, ignoriše ključnu crtu u protestnom pokretu: eksploziju heterogenih organizacija (studenata, žena i radnika) u kojima je civilno društvo počelo da artikuliše svoje interesovanje izvan polja državnih i religijskih institucija. Ova široka mreža novih društvenih jedinica je, mnogo više od svrgavanja Mubaraka, glavni dobitak Arapskog proleća; to je kontinuirani proces, nezavistan od velikih političkih promena poput puča; on ide dublje od religijske/liberalne podele.
Čak i u slučaju otvoreno fundamentalističkih pokreta, ne bi trebalo smetnuti s uma njihovu društvenu komponentu. Talibani su regularno prisutni kao fundamentalistička islamska grupa koja svoju vlast sprovodi terorom – međutim, kada su u proleće 2009. zauzeli dolinu Svalt u Pakistanu, New York Times je izvestio da su započeli “klasni revolt na osnovu dubokih razlika između male grupe bogatih zemljoposednika i njihovih siromašnih zakupaca”. Ako su, međutim, talibani, “iskoristivši” loš položaj seljaka, “podigli uzbunu o rizicima u Pakistanu, koji je ostao izuzetno feudalan”, šta sprečava liberalne demokrate u Pakistanu i SAD da na isti način “iskoriste priliku” lošeg položaja i pomognu siromašnim farmerima koji nemaju zemlju? Tužna implikacija u ovom propustu je da su feudalne snage u Pakistanu “prirodni saveznik” liberalne demokratije… Jedini način za građansko-demokratske demonstrante da ne budu zaobiđeni od strane religijskih fundamentalista je prema tome usvajanje mnogo radikalnije agende društvene i ekonomske emancipacije.
Ovo nas vraća na slučaj Sirije: borba koju sada gledamo je krajnje lažna. Treba imati na umu da ova pseudoborba cveta, jer ne postoji treća, jaka radikalno-emancipatorska opozicija čiji su elementi bili jasno vidljivi u Egiptu. Kao što se govorilo pre skoro pola veka: ne moraš biti prognostičar da bi znao na koju stranu vetar duva u Siriji – duva ka Avganistanu. Čak i ako Asad nekako pobedi i stabilizuje situaciju, njegova će pobeda verovatno dovesti do ekspolozije poput talibanske revolucije koja će za nekoliko godina zapljusnuti Siriju. Od ove perspektive nas može spasiti samo radikalizacija borbe za slobodu i demokratiju u borbu za socijalnu i ekonomsku pravdu.
Pa šta se ovih dana događa u Siriji? Ništa posebno zaista, osim što je Kina korak bliže tome da postane nova svetska supersila, dok njeni konkurenti strastveno slabe jedni druge.
Preuzeto sa Kontrapress-a