Prošlo je pet godina, a finansijska kriza nije nas ničemu naučila. Pre pet godina, Lehman Brothers, AIG i globalni finansijski sistemi nisu bili razneti sabprajm hipotekama, kolateralnim dužničkim obavezama ili kreditnim svopovima. Nije ih raznela pohlepa niti prevare. Finansijska kriza koja je milione ljudi ostavila bez posla vođena je jednom idejom: idejom da su neregulisana finansijska tržišta uvek dobra, i da možemo da se oslonimo na lične interese bankara, kako bismi poboljšali živote svih nas.
Ideologija slobodnih finansijskih tržišta stekla je prevlast 1990, sa Alenom Grinspenom na čelu američkih Federalnih rezervi (FED) i Robertom Rubinom u Trezoru, ne bivajući pritom ozbiljno osporavana u Vašingtonu do 2008. Bio je to konsenzus na relaciji Volstrit – Vašington koji je obuhvatio bankare, advokate, lobiste, novinare, obrazovne savetnike, zakonodavce, regulatore kao i najviše domete Klintonove i Bušove administracije. To nam je dalo finasijske derivate koji su divljali van domena regulacije, izostanak zaštite potrošača, kraj Glas-Stigalovog zakona, ‘kreativno’ računovodstvo kapitala, regulatornu arbitražu, i, napokon, desetine hiljada praznih kuća koje trunu u pustinji. Na kraju nas je ošinuo finansijski šok, od koga se svet još nije oporavio.
Na jedan trenutak, zakratko je izgledalo kako bi svetska ekonomija mogla samleti samu sebe dok se sasvim ne zaglavi – svima nama je u tom momentu izgledala nezamislivo i sama ideja da ćemo se više ikada vratiti na normalu. U jednom trenutku je čak i Alen Grinspen priznao kako je napravio grešku. Pet godina po izbijanju krize, međutim, ideologija finansijske deregulacije nam se vratila na velika vrata. I premda (još uvek) nije potpuno neosporna i neoboriva, čini se, ipak, da je finansijska deregulacija udobno zakovana za sve što je u svetu finansija iole važno.
Prošlog meseca su, na primer, federalni regulatori ‘progutali’ odredbu Dod – Frenkovog zakona kojim se od garanta finansijskog obezbeđenja tj.jemaca zahteva da zadrže pet odsto rizika hartija od vrednosti koje su stvarali – na osnovu toga što nam je stvarno, stvarno potreban povratak tržišta za hipoteke sa jemstvom. Ovo je usledilo na fonu ranijih pravila koje donosi CFPB kojima se – iako sigurno nisu sva tako loša – daje mogućnost zajmodavcima da (ponovo!) steknu široko utočište od odgovornosti – jer stvarno, stvarno želimo da banke prave hipotekarne kredite. Zatim, tu je Fani, a i Fredi, koji još uvek čine ono što su, uostalom, oduvek i činili: koriste kredite Savezne vlade za subvencionisanje stambenih kredita – jer niko drugi osim njih i dalje nema stomak niti petlju da preuzme odgovornost nad finansijskom džunglom koja se tiče nekretnina.
Ne radi se samo o stanogradnji. Uprkos ozbiljnoj larmi koja dopire iz Federalnih rezervi, kapitalni zahtevi upućeni bankama tj svim velikim finansijskim institucijama – istim onim koje su mogle srušiti finansijski sistem – biće, u najboljem slučaju ‘podignute’ sa nivoa smešnog do nivoa zabavnog. Kontrateg i suprotnost ovim „višim'“ kapitalnim zahtevima zasnovana je na (pogrešnoj) tvrdnji da će ubrizgavanje veće količine kapitala redukovati kreditiranje što će naneti štete privredi.
Pored toga, federalni regulatori su žalosno iza krivine, kada je u pitanju tehnologija rizika. Samo u poslednjih godinu i po dana videli smo najveći debakl za inicijalne javne ponude (IPO) kada je u pitanju BATS IPO, potom IPO fijasko kojeg je doživeo Facebook, pa urušavanje Knight Capital-a, pa katastrofu koju je doživeo London Whale (izazvane neispravnim modelovanjima rizika, delimično nastalim zbog Majkrosoftovog greške u programskom paketu Excel), potom pometnja oko Goldmana i opcija koje mu stoje na raspolaganju. U većim razmerama, i u pogrešno doba dana, ovi šokovi mogu ozbiljno destabilizovati finansijski sistem. U Kini se za ovakve “greške” i ispade dobija, u najboljem slučaju, doživotna robija. Ovde (u Americi i na Zapadu), gde tvrdimo kako smo mnogo bolji u zaštiti integriteta tržišta, izgleda da je ta zaštita mrtvo slovo na papiru.
Zatim, tu je Leri Samers – koji je, očigledno, i dalje Obamin prvi izbor za predsedavajućeg Federalnih rezervi. Svakako da Samers nije lišen kvalifikacija. Ali, ako ste zaista razumeli vezu između finansijske deregulacije iz 1990. sa finansijskom krizom iz 2008, shvatili biste da je Samers upravo poslednja osoba koju biste odabrali (na “skali neprimerenosti” on je negde između Grinspena i Rubina) za jednu od dve najvažnije pozicije finansijskog regulatora. Samers je bio ključni lik Klintonove administracije zadužen za finansijsku deregulaciju i sekretar za finansije koji je progurao Zakon o modernizaciji finansijskih službi iz 1999. kao i Zakon o modernizaciji fjučersa iz 2000. Malo je razloga da poverujemo kako su se njegovi stavovi na tu temu (tokom svoje aktuelne službe pod Obamom) promenili.
Ako ništa drugo, čini se da Obama više voli Samersa zbog njegovih veština „krizne borbe“. To je sumanuto. Ne zato što Samers nije vešt borac u kriznim situacijama, već zato što je taj povratak u loše stare dane Grinspena (ponovo) uspostavio nešto: ideju da ne morate da brinete o padovima, jer stolica Fed-a uvek može da svakoga izvuče iz finansijskih dubioza. Da je ovo povratak potpuno diskreditovane ideje (osam miliona izgubljenih radnih mesta, treba li još nešto dodati???) – iste one ideje koju nam je, nakon Alena Grinspena, uspešno zavukao i Leri Samers – jasan je pokazatelj koliko smo dosad malo naučili.
Zašto se ponašamo kao da se poslednjih pet godina nije ni dogodilo? Ideje se ne izmišljaju i šire tek same od sebe. One se promovišu od strane ekonomskih i političkih interesa. Finansijska deregulacija prerasla je u Vašingtonski konsenzus prvenstveno iz nekoliko osnovnih razloga. Tu su poslovni interesi koji dominiraju Republikanskom partijom. Potom su Demokrate, da bi ušle u trku za finansiranje svojih kampanja, morali da kultivišu bankarsku zajednicu sa Volstrita (u svoju korist). Bankari sa Volstrita i agenti za nekretnine hteli su da prodaju kuće svima. Lobisti postaju brokerski moćnici unutar Beltveja, vladinog “kruga dvojke” i nedodirljivih. Regulatori, koji su brinuli o svom vlastitom interesu, shvatili su da novac na dugi rok leži u gajenju prijateljskih odnosa sa industrijom. A svi oni su želeli ekonomski rast i niske kamatne stope.
Brzo premotajmo film do današnjeg dana i 2013. – preskačući neke male neprijatnosti iz 2008. – kako se malo toga promenilo. Republikanci žive u svetu fantazija u kojem je regulacija uvek loša a deregulacija uvek dobra. Demokrate se koprcaju u pokušajima da budu fini s menadžerima fondova i investicionim bankarima. Svi žele da se tržište nekretnina oporavi. Novac na dugi rok i dalje leži u industrijama i lobiranjima. I svi, pogotovo Demokrate – više nego ikad žele rast i zapošljavanje.
Finansijska stabilnost nema svoj lobi. Ona ima svoje advokate i akademike, kao što su Elizabet Voren i Anat Admati, ali nema super PAC ili 501 (c ) ( 4) organizacije. Zakratko je u 2009. i početkom 2010. nastao trenutak kada su svi hteli da ukrote finansijski sektor, ali je Obamina administracija – predvođena Lerijem Samersom i Timotijem Gajtnerom – odlučila da ne pritiska u pravcu preko potrebnih strukturnih reformi, koje bi mogle da nešto promene. Danas su se mediji i javnost preselili na neke druge teme. Ili predsednik Obama zaista veruje u retoriku deregulacije iz ludih Grinspenovih 1990-ih, ili se trudi da pokupi novčiće ispred buldožera, kladeći se da se sledeća finansijska kriza neće pojaviti u njegovom mandatu.
Sajmon Džonson i ja tvrdili smo u kjnizi “13Bbankara” da je najveći i najznačajniji uspeh Volstrita što je ubedio sve nas (svakog, zapravo, ko je iole važan u sistemu) da su neregulisane finansije dobre po čitav svet. Pet godina kasnije, njihova pobeda još uvek traje.
(Džejms Kvak je predavač u pravnoj školi pri Univerzitetu Konektikat. Koautor je knjige “Bela Kuća u plamenu: Oci osnivači, naš nacionalni dug i zašto ovo treba da vam je važno”. On i Sajmon Džonson takođe su napisali izuzetno zapaženu knjigu „13 Bankers: The Wall Street Takeover and the Next Financial Meltdown“ (Pantheon, 2010). Njih dvojica, takođe, imaju zajednički blog, The Baseline Scenario, u kojem iznose svoje ekonomske, pravne i koncepte javnih politika)
(M.L.)