Nedavna najava holandske vlade da će država blagostanja na neodređeno vreme biti zamenjena „participativnim tj. društvom učešća“, mogla bi da bude vest godine – ili barem to zaslužuje da bude. Nesumnjivo da naslovi u medijima, kao i obično, sve pojednostavljuju. Međutim, alarm se oglasio: ako već Holanđani – koji su paradigma bogatstva, efikasnosti i demokratije i koji se u globalizovanom svetu osećaju kao kod svoje kuće – ako oni proglase mrtvim evropski socijalni model – šta, onda, možemo očekivati u politički sputanim, zatvorenim društvima kao što je npr. naše, piše za madridski ‘El Pais’ Hoze Ignasio Toreblanka
Kako ne biti depresivan, ako nam je rečeno da pustoš koju je načinila politika štednje znači neodrživost glavnih obeležja EU socijalnog modela, kojeg vidimo kao prirodnu težnju bilo kog pojedinca ili nacije? Znači li to da Evropa više neće napredovati, da smo udarili o plafon i sada nam je još preostalo samo da padamo?
Društvo se zasniva na tri ugovora. Prvi je onaj sklopljen između generacija: oni u koji su u radnom dobu održavaju ostatak nacije, kako one starije tako i mlađe. Iako je to ponekad lako zaboraviti, penzije se u stvarnosti ne isplaćuju od ušteda penzionera već od poreza ubranog na one koji rade. Ovaj masivni međugeneracijski transfer prihoda (121 milijarda evra u Španiji u 2013, što je 12% BDP-a ) prihvata se bez pogovora. Stari, kako to postavljaju političari, jesu „naši“ stariji. Penzioni sistem zasnovan isključivo na oporavku privatne štednje od strane svakog pojedinca tokom svog radnog veka iznedriće radikalne promene u našem političkom, ekonomskom i socijalnom modelu.
Drugi ugovor je između klasa. U osnovi je, takođe, naše prihvatanje suživota u kojem nacionalni dohodak transferujemo od bogatijih klasa ka siromašnijima. Progresivno oporezivanje koje mi prihvatamo jedan je dokaz za to. Zašto bi (međutim) oni koji imaju više plaćali više? Zar ne bi trebalo da svi plaćaju isto?
Ovo su pitanja koja najčešće postavljaju američki liberali, zagovornici minimalne države ograničene na garantovanje privatne imovine i ispunjenje ugovora.
Ali, u „socijalnoj“ tj Evropi blagostanja nema te stranke koja će izaći na izbore sa programom kojim se predlaže potiskivanje progresivnog oporezivanja, a sa njim i politike ravnopravnosti (obrazovanje, zdravstvo) koje (bar u teoriji) obezbeđuju da se položaj građana u društvu ne utvrđuje u potpunosti po rođenju i socijalnim poreklom već, barem u izvesnoj meri, po zasluzi.
Treći ugovor je između teritorija. Svaka država ima svoje bogatije i siromašnije regione, i neprihvatljivo je da eventualno održavanje ovakvih ekonomskih podela predstavlja simbol “prirodnog poretka stvari”.
Nezavisno od rasprave o uzrocima ovih razlika i načinima za njihovo ublažavanje, postoji konsenzus da se ovaj problem treba korigovati pomoću transfera prihoda, te da bez takve „teritorijalne kohezije“ nije moguće dalje održavati stabilnost i jedinstvo zemlje.
Ova tri društvena ugovora odražavaju, kako to već Amerikanci vole da kažu, evropski način života. U Evropi je demokratija rezultat širokog pakta između kapitala i rada, potvrđena upravo u opštem prihvatanju ekonomije zasnovane na privatnoj inicijativi – a u zamenu za socijalnu državu, koja je redistributivna u svakoj od ove tri dimenzije.
Holandska vladi sada misli da bi neki od aspekata ovakve socijalne zaštite ponovo trebalo da postanu stvar pojedinca, dok bi drugi hteli da ovaj problem prebace sa nacionalnog nivoa na lokalne vlasti.
Ono što je iznenađujuće u raspravama ove vrste jeste nepoštovanje očigledne alternative: da je jedini način da ovaj trostruki ugovor profunkcioniše kroz postepeno preuzimanje odgovornosti na višem tj evropskom nivou, izgradnjom istinske kontinentalne države blagostanja. Ovo će biti trnovit put. Ipak, baciti peškir u ring i tek tako odustati – kopajući za to vreme rovove oko svakog parčeta nacionalne teritorije i krijući se iza njih – ne izgleda da je najbolji put u budućnost.
Ovaj članak prvi put se pojavio u madridskom dnevniku El Pais
Englesku verziju je prvi put objavio ECF
Jose Ignacio Torreblanca, SOCIAL EUROPE
(priredio: Milan Lukić)