Još od šezdesetih godina sve se više evropskih zemalja suočavalo s neviđenim rastom cena, a osećaj ekonomske ranjivosti još više je izazvala naftna kriza iz 1973. godine. Za vreme Oktobarskog rata između Izraela s jedne strane i Egipta i Sirije s druge, arapske zemlje su prvi put upotrebile naftu kao oružje. Zajedno su podigle cene i neke zemlje, među kojima je bila i Holandija, suočile s embargom. U nepuna tri meseca cena barela nafte se učetvorostručila. Bio je to istorijski preokret: odjednom su Saudijska Arabija, Kuvajt i druge vazalske zemlje Zapada pokazale svoje zube. Bio je to direktan napad na status kvo koji je godinama vladao u posleratnom svetu, završetak skoro četvrtvekovnog optimizma i poverenja. Nastala je dugotrajna recesija, brojke su pokazivale neviđenu kombinaciju sve veće nezaposlenosti i inflacije, prosečna stopa nezaposlenosti u zemljama Evropske zajednice narasla je s 1,5 na više od 10%. Britanski istoričar Erik Hobsbaum okarakterisao je taj period posle naftne krize kao zemljotres. „Istorija onih 20 godina koje su došle posle 1973. godine je istorija sveta koji je izgubio svoja sidra i otplovio u nestabilnost i krizu.“
Istovremeno je bogata Evropa i dalje privlačila imigrante koji su iz celog sveta dolazili legalno i ilegalno: radnici i azilanti, pioniri i članovi porodice koji dolaze za njima, novi talenti i prodavci ruža, rivali i bračni partneri.
Britanski ultrakonzervativac Inok Pauel održao je 1968. godine vatren, skoro klasičan govor protiv imigracije. „Oni koje bogovi žele da unište, prvo ih dovode do ludila“, vikao je iznenađenoj publici u Birmingemu. „Mi smo sigurno ludi, doslovno ludi, kad kao nacija dozvoljavamo da nam svake godine dođe oko 50.000 zavisnih ljudi koji će većim delom biti osnova budućeg porasta stanovništva stranog porekla. Izgleda kao da nacija ulaže sve napore da sebi napravi lomaču.“ Pauela su smatrali izrodom. Trideset godina kasnije, njegova razmišljanja postala su svojstvena mnogim evropskim grupacijama.
Još 1956. godine savezni kancelar Adenauer obećao je u Rimu besplatnu voznu kartu svakom Italijanu koji hoće da radi u dalekoj Nemačkoj. Milioniti „gastarbajter“ je 1964. godine dočekan s oduševljenjem. Od zajedničkih poslodavaca taj srećnik, portugalski imigrant, dobio je na poklon motocikl marke cindap. U tom trenutku oko 7% zaposlenog stanovništva činili su strani radnici, a nešto slično je bilo u Francuskoj i Engleskoj. Holandija je još uvek ulagala sve napore da pridobije strane radnike: potpisala je ugovore s Italijom (1960), Španijom (1961), Portugalijom (1963), Turskom (1964), Grčkom (1966), Marokom (1969), te Jugoslavijom i Tunisom (1970). Povrh svega, posle nezavisnosti Alžira, oko četiri miliona Alžiraca emigriralo je u Francusku, a isto tako su Velika Britanija, Belgija i Holandija bile suočene s velikim brojem imigranata iz bivših kolonija. U celoj Evropi porastao je procenat stranaca: od 3,7 miliona (1,3% celokupnog evropskog stanovništva) 1950. godine, na preko 10,7 miliona (3,8%) 1970. godine, do 16 miliona (4,5%) 1990. godine.
Pored toga bilo je još stotine hiljada imigranata koji su – po proceni iz 1998. godine, njih negde oko tri miliona – živeli i radili u sumraku ilegalnosti: u restoranima i preduzećima za čišćenje, u nezi i zdravstvu, u poljoprivredi i u građevini. Njihov doprinos evropskoj ekonomiji ne sme biti zanemaren. U Velikoj Britaniji je 1990. godine The Financial Times je objavio da ilegalni imigranti većim delom „pokreću točkove“. „Građevinski sektor zavisi od njih, uključujući i izgradnju tunela ispod Lamanša, tekstilna industrija propala bi bez ilegalaca, a nestala bi i sva pomoć u domaćinstvu.“
U radničkim delovima Londona, Liverpula i Mančestera 1981. godine izbili su žestoki neredi. Bili su prouzrokovani periodom tačerizma bez perspektive, bar za siromašne Britance, mada su i rasne suprotnosti igrale ulogu. Od početka devedesetih godina to nezadovoljstvo se odrazilo i na evropsku politiku: u Francuskoj je naprasit nacionalista Žan Mari Le Pen dobio 15% glasova, u Nemačkoj su republikanci bivšeg SS-ovca Franca Šenubera – čiji su memoari Telesna garda Adolfa Hitlera (Leibstandarte Adolf Hitler) prodati u 180.000 primeraka – uspeli da dobiju od 5% do 10% glasova, u Austriji je Slobodarska partija Austrije (SPA) mladog desnog radikala Jerga Hajdera u oktobru 1999. godine postala druga partija s više od četvrtine glasova, u Holandiji je stupila na scenu Centralna demokratska partija (Centrumdemocraten), kao i čitav niz otcepljenih frakcija, u Belgiji je Filip Devinter od Flamanskog bloka napravio senzaciju sloganom: „Flamanska Flandrija u beloj Evropi.“
Ispitivanja javnog mnjenja su bez izuzetaka pokazala stalno istu strukturu: većina Evropljana ostala je prilično tolerantna, ali grupa koja se odupirala multikulturalnoj Evropi od osamdesetih godina neprestano je bivala u porastu. U anketi koja je obuhvatila 1000 stanovnika svih zemalja članica EU, 1997. godine je 41% ispitanika izjavilo da u njihovoj zemlji živi previše stranaca. Svaki deseti je simpatisao rasističke i ultrarasističke organizacije. U 2000. godini više od polovine anketiranih građana Zapadne Evrope smatralo je da su se zbog imigranata njihovi životni uslovi pogoršali i da su socijalno ugroženi.
Polovinom devedesetih godina britanski novinar Vil Haton primetio je u svojoj zemlji jasnu promenu mentaliteta, opadanje sklonosti za preuzimanjem kolektivne odgovornosti „isparavanje“ vrednosti kao što su „pošten radni dan za poštenu platu“ i „ideja da se uspeh postiže teškim radom“. „Poslovni ljudi usredsređeni su na sopstvenu zaradu. Političari nisu više u stanju da istupe iz svojih matičnih krugova. Radna mesta se lako gube i više nikada se ne nalaze. Dugogodišnja ušteđevina može da bude ukradena. […] Vlada opšti osećaj straha i teskobe.“
Tačer je 10 godina proklinjala jednakost, a nejednakost glasno pozdravljala. Nejednakost je bila ključ njene ideologije, motor njenog uspeha. Uprkos njenim dvosmislenim rezultatima, taj ton su devedesetih godina preuzele mnoge evropske zemlje. I pored svih zajedničkih ratnih iskustava, osećaj zajedništva i solidarnosti izgubio se posle četiri decenije.
———————————————————————————————-
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.