Dok se gotovo svakodnevno vodi debata o tome kako domaći obrazovni sistem što pre prilagoditi potrebama privrede, brojne zemlje odavno su završile taj posao, žrtvujući usput „luksuzne“ veštine poput umetničkih ili filozofskih radi usavršavanja korisnih i profitabilnih. Da li je budućnost u obrazovanju koje proizvodi prave kadrove ili prave građane?
Ko je u gorem stanju: domaća privreda ili obrazovni sistem? Čak i najokorelijem kritičaru ovdašnjih ekonomsko-političkih prilika nije lako da se odluči da li je gora „neefikasna, nelikvidna, nekonkurentna“ privreda ili „zastareo, rigidan, nereformisan“ obrazovni sistem. Ne manjka, zato, ni ideja kako ih dovesti u red a prva preporuka gotovo uvek je – prilagodimo obrazovni sistem potrebama privrede.
Srbija, naravno, nije ni jedina ni poslednja zemlja koju muči dilema kako da organizuje obrazovni sistem tako da se poveća izglednost pronalaska posla u uslovima hronično visoke nezaposlenosti, ali iskustva onih zemalja koje su tu dilemu rešile fokusirajući se isključivo na ono što pedagog Marta Nusbaum naziva „obrazovanjem radi ekonomskog rasta“ bude jezu: u svom radu „Ne za profit: Zašto je demokratiji potrebna humanistika?“ Nusbaum navodi primer indijskih država Guđarat i Andra Pradeš: „Njihovi obrazovni sistemi poznati su po načinu na koji kombinuju tehnološku sofisticiranost sa poslušništvom i konformizmom. Slobodoumlje među učenicima može biti opasno ako je cilj da se stvori grupa tehnički obučenih, poslušnih radnika koji će izvršavati planove elita čiji su ciljevi strana ulaganja i tehnološki napredak“, piše Nusbaum poredeći današnje trendove u indijskom obrazovanju sa onima koje je uspostavio čuveni pesnik i pedagog Rabindranat Tagore, a koji je počivao na razvoju kreativnosti i imaginacije.
“Ne vidim, zašto bi društvo preuzimalo na sebe troškove da obrazuje radnu snagu za trenutno najjače aktere na tržištu, kaže Dejan Ilić, urednik u izdavačkoj kući „Fabrika knjiga“.
Prvo, niko ne može garantovati da će oni na duge staze ostati najjači, a obrazovanje je proces koji traje i osmišljava se na više decenija. Drugo, zabluda je da je reč o nekom posebnom obrazovanju. U najrazvijenijim zemljama obrazovanje na osnovnim nivoima, koji su ujedno i obavezni, vrlo je jednostavno, primećuje Ilić. “Iz ugla opšteg dobra, više se isplati školovati građane koji su u stanju da uzmu aktivno učešće u oblikovanju društva, nego građane koji će odgovoriti na prolazne i specifične potrebe tržišta rada. Jer, zahtevi tržišta rada su u stvari vrlo mali što se obrazovanja tiče.”
S druge strane, živimo u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti zastrašujućih 24% i čiji se građani više od svega plaše gubitka posla – zašto se, onda, ne bi prilagodili potrebama najjačih kompanija i najvećih poslodavaca?
„Zato što takav način razmišljanja, čini mi se, proizlazi iz pogrešne pretpostavke da je nezaposlenost nešto za šta smo isključivo sami, kao pojedinci, krivi. Onda nam se kao jedino razumno čini da tražimo rešenja koja podrazumevaju isključivo naše prilagođavanje nekom objektivno datom stanju stvari. No, kada bismo se zapitali otkuda nezaposlenost, i šta joj prethodi, možda bismo došli do zaključka da je sadašnji način privređivanja koji u ovom trenutku ima globalnu dominaciju, tako ustrojen da pored ostalog proizvodi i nezaposlenost, kaže Ilić.
Šta zna ekspert?
Strah od nezaposlenosti i nemaštine, prema svedočenju Marte Nusbaum, dovodi do eliminacije humanističkih nauka iz kurikuluma srednjih škola, koledža i fakulteta, a na njihovo mesto dolaze praktične, primenjive veštine – često na zahtev samih učenika ili njihovih roditelja. Pisca i vlasnika izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojka Božovića, koji veruje da se ulaganjem u kulturu ulaže u ekonomski rast, zato ne iznenađuje to što će se mnogi roditelj obradovati kada se dete odluči da ode u inženjere ali i uhvatiti za glavu ako se odluči za filozofiju: „Bez kulture se ne može živeti, ali se može preživljavati. Bez kulture nema razvoja, ali ima pada u bedu: moralnu, ljudsku i materijalnu. Otuda se i javlja strah „zabrinutih roditelja“ da će njihova deca egzistencijalno propasti u polju humanističkih nauka. Od kulture i humanističkih nauka zaista se sve teže živi, ali sve što znamo o istoriji kulture i humanističkih nauka govori nam da je u svim vremenima za njih bilo potrebno i živeti. Moramo na to misliti i danas.“
Božović smatra da su uloga i uticaj intelektualaca u današnjem društvu najbolji pokazatelj šta nas čeka sa obrazovanjem kome je cilj da proizvede robu a ne građanina: „Portparol svake političke stranke ili osrednje korporacije ili kakav domišljat bloger ima neuporedivo veći javni uticaj od bilo kog intelektualca čije bismo ime s razlogom mogli da prizovemo“, kaže Božović.
Danas su intelektualce zamenili eksperti. Oni se dramatično razlikuju od intelektualaca, jer njihovo delovanje ne podrazumeva ni kritičko mišljenje, ni javni i moralni autoritet, ni erudiciju. Eksperti ne stvaraju ideje, oni ih u najboljem slučaju primenjuju. Eksperti nisu autonomni izvori mišljenja, već tehničari i izvršioci političke volje ili kolektivnih nagona. A od kategoričkih imperativa znaju jedino za novac. Međutim, to nije problem intelektualaca koliko je problem društva. Društvo koje ne stvara samosvesne i obrazovane građane lako zapada u samodovoljnost i frustraciju, apatiju i ravnodušnost, kolektivnu paniku i autoritarnost, upozorava sagovornik B&F.
Čiji su moji lešnici?
Kako, dakle, pomiriti interese privrede i tržišta? Filozof i urednik portala dvogled.rs Vladimir Milutinović poziva da zamislimo situaciju u kojoj jedan član društva proizvodi lešnike a drugi ne radi ništa ali, kad lešnici dozreju, dođe, obere i prisvoji prinos onog prvog. „Naravno da ova situacija ne može dugo da traje. Ili će drugi prestati da otima od prvog ili ni prvi više neće saditi lešnike i obojica će biti na nuli. To znači da nije dovoljno imati materijalna znanja o proizvodnji, nego i neku predstavu o pravdi i o koristi koju ona svima donosi. To je razlog zbog koga škola ne treba da podučava samo tehničkim znanjima, niti bi poslodavci koji pogledaju koja im znanja trebaju u proizvodnji trebalo da jedini oblikuju školski sistem. Društvo u kome ima pravde složen je sistem čije funkcionisanje i preduslove treba poznavati jednako kao i funkcionisanje neke mašine ili informacionog sistema“.
U kontekstu debate o potrebama tržišta i potrebama društva, Milutinovića posebno brine tretman javnog sektora kao anomalije koja samo stvara troškove i gubitke u tržišnoj privredi: „Kao da zaboravljamo da javni sektor postoji zbog toga što je jedno društvo odlučilo da određene vrednosti distribuira svim svojim članovima bez razlike“.
Na primer, obrazovanje distribuirano svima otvara šanse za veću društvenu pokretljivost, proširujući mogućnosti za napredak i stvarajući supstancu zajednice, jer zajedničko znanje postaje osnova zajedništva uopšte. Onaj ko se odriče javnog sektora, ne odriče se političke manipulacije nego ovih zajedničkih vrednosti koje su doprinele uspehu današnjih društava jednako kao i tehnološke inovacije. Poslednjih decenija celokupno društvo, a sa njim i školstvo, prolazi kroz promene koje bi se najkraće mogle opisati kao gubljenje univerzalnih, zajedničkih stvari u korist pojedinačnog i partikularnog.
Društvo je razbijeno u zbir privatnih, naravno materijalnih, interesa.Taj način mišljenja u korenu je i razlike između navodno „realnog“ i „javnog“ sektora u kome se ovaj drugi percipira kao izdržavan i nepotreban. Pri tom se zaboravlja da su ove dve sfere, sfera privatnog i sfera javnog, isprepletene na hiljadu načina, da žive jedna od druge, da su školstvo, zdravstvo i umetnost jednako i potrebni i moguće tržišno „realni“ kao i proizvodnja sira ili automobila. Mi smo sada društva veštačke neravnoteže i favorizovanja jednog principa koji sam reže granu na kojoj sedi, kaže Milutinović.
Vežbanje demokratske kulture
Koje bi, onda, kompetencije trebalo obezbediti kroz obrazovanje a da se ne dovede u pitanje humani, društveni kapacitet učenika odnosno studenta niti njihova sposobnost da budu konkurentni na tržištu rada? Psiholog Aleksandar Baucal ponudio je rešenje pozivajući se na istraživanja koja su, u pokušaju da identifikuju ključne kompetencije „građana budućnosti“, sprovele EU i zemlje okupljene oko projekta DeSeCo. U radu „Ne samo za tržište: Ka društvenom konsenzusu o ključnim kompetencijama sledeće generacije građana“, Baucal navodi da su rezultati DeSeCo projekta (u kome su pored zapadnoevropskih i skandinavskih zemalja učestovale i SAD i Novi Zeland) pokazali da se u svim tim društvima ključnim kompetencijama smatraju spremnost za učenje tokom celog života, poznavanje maternjeg jezika, matematička pismenost, komunikacija, spremnost za rad sa drugima, informatička i medijska pismenost i sposobnost rešavanja problema, dok su im takođe zajedničke ali različito vrednovane kompetencije poput autonomije, upravljanje sopstvenim ponašanjem i donošenje odluka kao i vrednosne orijentacije i etika.
Istraživanje u EU je, pored pomenutih, identifikovalo i socijalne i građanske veštine, samoinicijativu i preduzetništvo i kulturnu svest i izražavanje kao kompetencije budućnosti. Bez obzira da li će Srbija, u potrazi za sopstvenom deficinicijom kompetencija, preuzeti iskustva drugih ili pokušati sama da ih identifikuje, Baucal preporučuje da se zahvati što šire i obezbedi konsenzus oko rezultata te potrage. “ Iako nekada može izgledati da je postizanje širokog konsenzusa nemoguće ili praktično nemoguće u Srbiji“, piše Baucal, njemu treba težiti jer nema boljeg demokratskog načina na koji bi to moglo da se ostvari. Uostalom“, zaključuje,“ suočavanje sa teškoćama koje su povezane sa takvim procesom i traganje za njihovim prevazilaženjem delovalo bi podsticajno na razvoj demokratske kulture u Srbiji“.
Milica Rilak
broj 100, septembar 2013.