Prošle nedelje u Nacionalnoj aleji u Vašingtonu, znaci obustave rada vlade bili su očigledni. Bilo je onih doslovnih, kao što su znaci postavljeni ispred muzeja i spomenika kojima je poseta besplatna i koji su otvoreni tokom cele godine. Na njima piše da su ovi objekti zatvoreni „zbog prekida rada federalne vlade“. Ispred Nacionalnog muzeja vazduhoplovstva i astronautike, videla sam porodicu japanskih turista kako se fotografiše pored ovakvog znaka.
Usamljeni džogeri zamenili su bučne autobuse pune dece koja obično preplavljuju aleju. Kongresna biblioteka je zatvorena, čak je i njen veb-sajt ugašen. Policija u Vašingtonu ne prima platu, ali policajci su bili na dužnosti i srećom je gužva bila manja nego obično četvrtkom popodne, kada je vozač koji se kolima zabio u barikadu ispred Bele kuće krenuo da beži od policije. „Bilo je zaista strašno“, rekao je poslanik iz Teksasa Blejk Farenthold, „Policija na Kapitol hilu radi sa minimalnim ljudstvom zbog prekida rada vlade.“
Farenthold je jedan od republikanaca iz Tea Party frakcije, koji su podržali blokiranje rada vlade kako bi zaustavili Obamaker, i izgleda da nije jedini koji se sada pita kako sve to izgleda građanima. Republikanci su već počeli da uvode mere za privremeno finansirnje i otvaranje muzeja, spomenika i nacionalnih parkova, odjednom fotogeničnih u svojoj opusteloj nedostupnosti.
U Memorijalnom centru Drugog svetskog rata održana je prilično neprimerena priredba, kada su republikanski poslanici lično došli da obaveste stare veterane kako je za zatvaranje centra kriv predsednik Obama. Predsednik Republikanskog nacionalnog komiteta (RNK), Rejns Pribus, kasnije je ponudio da RNK finansira otvaranje centra, tvrdeći da ova administracija „ne dopušta najvećoj generaciji svojih heroja da poseti spomenik podignut u njihovu čast“. Možete da obustavite isplatu zarada hiljadama federalnih radnika, možete blokirati čitave državne agencije, ali da zatvorite ratni memorijalni centar? Služba za nacionalne parkove odbila je ovu ponudu jer, kako je objasnio njihov predstavnik za novinare, „mi smo nacionalni sistem“. Ova služba ne može da bira strane – da otvori memorijalni centar Drugog svetskog rata a ne Vijetnamskog rata, da otvori park Jeloustoun a ne Josemiti – i to se od nje ne sme tražiti.
Među ustanovama kojima su republikanci bili spremni da uskrate sredstva, pored vašingtonske policije, nalaze se i ove:
Centar za kontrolu bolesti, koji je saopštio da će morati da obustavi redovni program prevencije gripa, i da će „sposobnost da se odgovori na izbijanje epidemija biti značajno umanjena“;
Agencija za zaštitu životne sredine, koja će se skoro potpuno zatvoriti;
Uprava za bezbednost i zaštitu na radu, koja će prekinuti većinu svojih inspekcija;
WIC program, koji obezbeđuje zdrave dodatke ishrani milionima trudnica, porodilja i beba, može da radi pomoću privremenih federalnih sredstava samo do kraja meseca;
Uprava za hranu i lekove, koja je objavila da „neće biti u mogućnosti da održi većinu aktivnosti vezanih za kontrolu ispravnosti prehrambenih proizvoda i kozmetike“ i da će morati da zaustavi „većinu laboratorijskih istraživanja neophodnih za informisanje građana o zdravstvenim odlukama“;
Nacionalni institut za zdravlje, koji je objavio da neće primati nove pacijente za tekuća istraživanja i kliničke eksperimente.
Budući da Tea Party konzervativci ne vole državu kao takvu, sputavanje svakodnevnih aktivnosti federalne vlade ne zabrinjava ih mnogo. Ali ono što bi trebalo da ih brine, i to duboko, jeste antidemokratska priroda takvog manevra. Sputavati budžet i prekidati funkcionisanje vlade da biste sabotirali zakon koji vam se ne sviđa nije samo pokazivanje šipka državi – to je sprdanje sa voljom naroda. Obamaker je prošao i Kongres i Senat pre skoro tri godine. U junu 2012, u mišljenju koje je napisao sudija Džon Roberts, Vrhovni sud je potvrdio ustavnost njegovih osnovnih elemenata. U novembru 2012. Obama, koji je uložio mnogo svog političkog kapitala u Zakon o zdravstvu – koji će verovatno biti njegov najveći doprinos – bez problema je osvojio drugi mandat. A prošle nedelje, prvog dana kada ste mogli da se prijavite za osiguranje po novom zdravstvenom sistemu, 2,8 miliona ljudi je posetilo veb-sajt federalne vlade za upis.
Ovo je očigledno dokaz da, šta god na kraju ispalo od Obamakera, ova zakonska mera ispunjava jednu realnu potrebu: potrebu petnaest procenata američkog stanovništva koje nema osiguranje, kao i potrebu ljudi koji plaćaju zelenaške svote za osiguranje na otvorenom tržištu i koji žive uz rizik da neće moći da priušte zdravstvenu zaštitu. Barak Obama je u velikoj meri izabran da reši ovaj problem.
U međuvremenu, zakleti protivnici ovog zakona u Kongresu i dalje deluju kao frakcija u sopstvenoj partiji, dok ih partijske kolege opisuju sve čudnijim epitetima. Za kongresmena Devina Nuneza, republikanca iz Kalifornije, oni su „samoubice opasane dinamitom“. Za senatora Džona Mekejna, to su „ludaci“. (Upotrebio je ovaj termin u martu, kada su senatori Rend Pol i Ted Kruz ometali nominaciju Džona Brenana za direktora CIA-e; Mekejn se kasnije izvinio.) Za kongresmena Pitera Kinga iz Njujorka, Kruz je „prevarant“ koji je znao da „ovo nikad neće uspeti“ ali je nekako „nasamario“ republikance u Kongresu. Kruz je, s druge strane, one republikance koji su spremni da glasaju za budžet i dozvole da se Obamaker nastavi, uporedio sa političarima koji su tolerisali naciste.
Treba se prisetiti da je početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada se raspravljalo o drugom zakonu o zdravstvu, republikanska retorika bila podjednako sumanuta. Nismo dobili socijalizam, na šta su nas upozoravali tadašnji protivnici tog zakona; dobili smo Mediker, koji je ispao najpopularniji, najfunkcionalniji program koji spasava stare ljude od bankrota kada se razbole. Na kraju, kao što predsednik kaže, upravo se ovakvog ishoda plaše republikanski ekstremisti koji vode ovu bitku za budžet – da će Obamaker uspeti i da će demokrati za to dobiti priznanje. A umereni republikanci se najviše boje da će ih birači okriviti da su dopustili da ludaci povedu kolo. Ako Obama ne odstupi, ovo bi mogao biti trenutak koji će definisati njegovu zaostavštinu – to bi mogla biti borba za demokratiju koliko i za demokrate.
Margaret Talbot, The New Yorker, 14.10.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.10.2013.