U Srbiji u 19 veku, razdiranu ratovima i borbom za nezavisnost, novotarija kao što je telefon nije mnogo zanimala vlast kojoj je stalno nedostajalo novca za finansiranje vojske, obnovu i izgradnju infrastrukture, školovanje stručnjaka… Kada je končano uspostavljena prva telefonska centrala za javni saobraćaj i poslat poziv za pretplatu poslovnoj eliti, odgovor je glasio: „Ama, ljudi, šta meni treba telefon? Kad mi zatreba nešto hitno, ja pošaljem moga šegrta pa on klisne i za čas mi svrši posao“!
Trebalo je, kako knjiga kaže, na početku da bude reč. Ali nije. Prvi zvuk, prenet telefonskom žicom, nije bio ljudski glas, već muzika violine.
Kao da je ova kontradikcija obeležila početak svetske telefonije. Iako je ideja o prenosu ljudskog glasa električnim putem sazrela gotovo u isto vreme, kod različitih ljudi i na različitim krajevima tadašnjeg civilozovanog sveta, telefon nije prihvaćen onako kako bismo iz današnje perspektive pomislili da je trebalo.
Naime, danas se smatra da je telefon, telekomunikacija uopšte, najznačajniji ljudski izum posle pluga, točka i štampe; značajniji od parne mašine, automobila, sijalice i računara.
Pa, šta je to što je usporilo početni razvoj telefonije? Uprkos činjenice da je A. G. Bel (1876) patentirao sasvim pristojan sistem za prenos glasa, što su Belov saradnik Vatson i Edison usavršili mikrofon (1877), a izum telefonske centrale (1878) je omogućio povezivanje pojedinačnih telefonskih aparata u mrežu, nešto je škripalo.
Osnovni problem je bio stepen razvoja društva, pre svega privrede. Tadašnje društvo je sve svoje osnovne potrebe za komunikacijama zadovoljavalo vekovima usavršavanim i pouzdanim poštanskim saobraćajem, a slanje kratkih i hitnih poruka proverenom mrežom Morzeovih telegrafa.
Glavni inženjer Britanske pošte, ser Vilijam Pris, je samouvereno izjavio: „Možda je Amerikancima potreban telefon, ali nama nije. Mi imamo dovoljno poštonoša.“ A u Americi su oni koji bi to najbolje trebalo da znaju, u najvećoj telegrafskoj kompaniji Western Union Co. zapisali: „Telefon je prilično nepouzdan, da bi se mogao ozbiljno shvatiti kao sredstvo komunikacije, pa zato on za nas nema suštinske važnosti.“
Svi se guraju da uđu u 20. vek
S druge strane, naučnici su prepoznali značaj najnovijeg tehničkog izuma. Na Svetskoj izložbi u Filadelfiji, 1878. godine, Vilijam Tomson, lord Kelvin je za Belov telefon rekao da je „najveće čudo koje je video u Sjedinjenim Američkim Državama!“
Zbog nedostatka potražnje, kao i nerazvijenosti propagandne industrije, potencijalni proizvođači i sami izumitelji raznih tipova telefona su počeli svoje aparate da predstavljaju na sajmovima, regionalnim i svetskim izložbama. Želeći da svoje telefone učine što atraktivnijima, da prikažu sve njihove mogućnosti, na izložbama su ih koristili kao na samom početku – za prenose muzičkih koncerata. I tako su telefoni, umesto kao stvar potrebna svakom domaćinu ili poslovnom čoveku, prikazivani kao čudo tehnike.
Međutim, dogodilo se nešto zanimljivo na kraju 19. veka. Kao da su svi želeli da što pre uđu u Dvadeseti vek. Sve se ubrzava. Ostvaruju se veće brzine parobroda i železničkih lokomotiva, pronađen je motor s unutrašnjim sagorevanjem, pa se u isto vreme drumovima utrkuju parni, električni i benzinski automobili i motocikli (1885). Električni tramvaji zvone i tutnje ulicama (1888), a na samom početku novog veka poleću i prvi avioni (1903). Čak i ljudi na Limijerovim filmovima (1895) hodaju ubrzano.
U međuvremenu su telefonski aparati usavršeni, telefonske centrale su prihvatale po nekoliko hiljada pretplatnika, a Almon Straudžer je uspeo da, 1892. godine, postavi prvu automatsku telefonsku centralu. Na kraju veka, 1900. godine, Mihajlo Pupin je patentirao sistem prenosa telefonskog signala na velike udaljenosti (pupinizacija), što je telefonu donelo presudnu prednost u odnosu na druge vrste komunikacija.
Panta vizionar
A kada je prvi telefon stigao u Srbiiju? O tome nema pouzdanih podataka. Razlog je jednostavan. Tada (oko 1880. godine) telefoni nisu povezivani u mrežu, već je svaki građanin mogao da kupi par telefona u Beču, Parizu, Minhenu, ili drugde. Prvi telefoni su išli u paru, po 2 direktno povezana aparata. Moglo je u kompletu da ih bude i nekoliko, ali su u isto vreme mogla da budu u vezi samo po dva telefona. Vlasnik je jednostavnim preklopnikom birao da li će iz svoje kancelarije da pozove suprugu u svom stanu i da je pita šta će biti za ručak, ili poslovođu na svom stovarištu drvne građe, ili prodavca u svojoj prodavnici nameštaja.
Vlasnik je telefonske aparate sam kupovao i povezivao svoje objekte. Ako su objekti bili na njegovom sopstvenom imanju, onda ni od koga nije morao da traži dozvolu za povlačenje telefonske linije, pa onda nikakav akt ni u kom državnom nadleštvu nije sačuvan. Dakle o tome nije bilo evidencije, kao što nije bilo evidencije kada bi neki građanin kupio orman, štednjak, kadu, ili ako bi u dnu dvorišta poljski nužnik izgradio od drvenih dasaka.
Prvi zvanični trag o srpskoj telefoniji u arhivima je ostavio elektro-mehaničar Panta Mihajlović koji je podneo zahtev da mu se da isključiva povlastica, koncesija, za postavljanje telefonskih centrala, izgradnju telefonskih linija i instalisanje telefonskih priključaka u Srbiji. Koncesiju su, 27. novembra 1882. godine, potpisali kralj Milan Obrenović i ministar finansija Čedomilj Mijatović.
Prvu telefonsku vezu Panta je uspostavio iz kancelarije Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog Kraljevine Srbije, na prvom spratu zdanja poznatog po kafani „Tri lista duvana“ koja je bila u prizemlju, i Inženjerijske kasarne u Takovskoj ulici, preko puta Botaničke bašte „Jevremovac“, udaljene oko 300 metara. Prvi telefonski razgovor po toj liniji je obavljen, 14. marta 1883. godine, između ministra vojnog Tihomilja Nikolića i inženjerijskog kapetana Koste Radosavljevića. Sutradan je po toj liniji razgovor obavio i kralj Milan.
Panta se ponadao da će sklopiti ugovor sa Vojskom i da će instalisati barem nekoliko direktnih veza. Ministra je lično poznavao pa mu se obratio:
„Ajde, bre, da počnemo nešto novo. Imaće vojska koristi. Da instališem telefon među kasarnama, ministarstvom, utvrđenjem (Beogradskom tvrđavom, Kalemegdan) i gde treba“…
Ministar ga je gledao, gledao, pa ga je poveo do prozora kancelarije. Dole, u dvorištu, stojala su dva konjanika pod punom spremom.
„Vidiš li ti ove konjanike“?
„Vidim“.
„E, to ti je. Šta će mi taj tvoj telefon, kad ovi konjanici za tri minuta stignu do tvrđave i jave šta treba. Kakav, bre, telefon“…
Posle toga, Mihajlović je otišao do Živka Karabiberovića (predsednika Opštine beogradske od 1879. do 1884) i ponudio mu je da poveže telefonom gradske kvartove. Ovaj mu odgovori:
„More, kakav telefon? Daj ti meni kaldrmu“!
Kako je propalo Pantino prosvetiteljstvo
I tako je Panta Mihajlović uspeo da za državu uspostavi samo nekoliko direktnih linija, a kod privatnih lica samo za industrijalca Đorđa Vajferta, pet telefonskih veza između njegovih objekata u gradu.
Pošto nije uspeo da prikupi dovoljan broj pretplatnika, niti da postavi telefonsku centralu za javni telefonski saobraćaj, Mihajloviću je 1888. godine oduzeta koncesija.
U čemu je bio uzrok kraha prvog telefonskog preduzeća u Srbiji? Navodimo samo direktne uzroke:
Od 1876. do 1878. godine vođeni su srpsko-turski ratovi za oslobođenje. Veliki novac je pre ratova bio potrošen za nabavljanje savremenijeg naoružanja, a za vreme rata za izdržavanje velikog broja vojnika na bojištu.
U ratu su oslobođena četiri okruga, pirotski, niški, toplički i vranjski. Bilo je to uvećanje teritorije za oko 50%. Pošto su ratna dejstva vođena na toj teritoriji, bilo je potrebno obnoviti porušene objekte, infrastrukturu, uspostaviti novu administraciju, postaviti prosvetne radnike, lekare, sveštenike, državne činovnike…
Godine 1882. Proglašena je Kraljevina Srbija, i za to je trebalo odvojiti primerena sredstva.
Iste godine je otpočela izgradnja železničke pruge Beograd – Niš, koja je dovršena 1884. Iako je železnicu gradila francuska firma, na osnovu izdate koncesije, ipak je bilo i nekih državnih troškova.
Godine 1883. je dignuta Timočka buna, opet je angažovana vojska, potrošeno je puno novca. Dve godine kasnije, 1885. je otpočeo Srpsko-bugarski rat.
Svo to vreme se radilo na uređivanju samostalne državne vlasti, državnih organa koji nisu postojali dok je Srbija bila vazalna kneževina, novih državnih objekata, kasarni za stajaću vojsku, izdržavanje vojske.
Pomenimo samo jedan konkretan podatak: godine 1859. kada je na vlast ponovo došao knez Miloš Obrenović, bilo je samo oko 750 km kaldrmisanih puteva. Praktično su bile kaldrmisane samo ulice po varošima. Za dvadeset godina, do 1880. godine dužina kaldrmisanih puteva je podignuta na oko 3.500 km. To govori o tempu kojim je Srbija bila prinuđena da nadoknađuje zaostatak u razvoju.
Podignut je nivo školstva i prosvete, otvoreni su novi fakulteti. Značajan broj studenata je bio poslan na univerzitete po Evropi. Od tih studenata regrutovani su profesori za fakultete i srednje škole. U državnim nadleštima, javnim službama, birani su najbolji činovnici, inženjeri, arhitekte, telegrafisti, poštanski činovnici, profesori, lekari, ali i glumci i slikari, koji su slati u inostranstvo na usavršavanje po godinu ili dve. Sve te stipendije su zahtevale ulaganja.
Zato su neke struke i tehnologije, za koje se procenilo da nisu neophodne u tom trenutku, stavljene po strani. Zato je srpska telefonija kasnila za razvijenijim evropskim državama.
Međutim, 1888. godine, su osnovane državne telefonske mreže. Takve mreže su imale Vojska, Policija, Železnica i Pošta. Poznato je da je Pošta imala tri telefonske mreže, u Beogradu, Nišu i Požarevcu. U tim mestima su instalisane male telefonske centrale, do 10 priključaka. Takve centrale su u Beogradu imale i Vojska, Policija i Železnica.
Međutim to su bile odvojene mreže, nisu bile međusobno povezane. Zna se da je kralj u svom dvoru imao posebnu sobu u kojoj su bili instalisani telefoni pomoću kojih je mogao do pristupi svakoj od ovih mreža. Poznato je da je na govornici Narodne skupštine bio instalisan telefonski mikrofon i da je kralj mogao da sluša direktan prenos rada Skupštine.
Kad mi je hitno, ja pošaljem šegrta
Tek je u jesen 1897. godine je instalisana prva telefonska centrala za javni saobraćaj. Ta telefonska centrala je bila smeštena u jednoj sobi beogradskog Glavnog telegrafa, na spratu Glavne pošte u Kolarčevom zdanju, na uglu Kolarčeve i Makedonske ulice. Centrala se sastojala od tri bloka po 50 priključaka, dakle ukupno 150 priključaka. Na prvi blok centale priključeni su telefoni sa centrala Pošte, Vojske, Policije i Železnice, kao i još neki pojedinačni državni brojevi, koji nisu bili vezani za državne telefonske centrale. Sledeće godine, u proleće, obučen je jedan broja poštanskih činovnica za rad na telefonskoj centrali. Obuka je vršena na priključenim državnim brojevima.
Onda je objavljen poziv privatnicima, trgovcima, industrijalcima, lekarima, izdavačima novina i dr. da se pretplate. Jedinstven odgovor je bio: „Ama, ljudi, šta meni treba telefon? Kad mi zatreba nešto hitno, ja pošaljem moga šegrta, pa on klisne i za čas mi svrši posao“!
Osnovni problem koji se pokazao kod uvođenja telefona u Srbiji je bio što su srpske varoši bile male, i po površini i po broju stanovnika. Beograd se pružao od Saborne crkve do Narodnog pozorišta, svega nekoliko stotina metara unakrst. Sve to se moglo preći pešice za nekoliko minuta. A komunikaciju su obavljali šegrti, ćirice, sluškinje, deca. Poruke su saopštavali usmeno ili su nosili cedulje, na kojima je bilo ispisano šta treba.
Osim toga, tadašnja kultura poslovnog ili prijateljskog ophođenja podrazumevala je da partneri u razgovoru sednu, srknu nekoliko gutljaja sveže samlevene i skuvane kafe, par gutljaja rakije, povuku nekoliko duvanskih dimova iz čibuka, a zatim „se pitaju“, odnosno informišu se o svakom pojedinom članu porodice, požale se na loše okolnosti života ili poslovanja, i tek onda započnu razgovor o temi zbog koje su se sreli.
Ovaj, u suštini orijentalni, način saobraćanja nije podnosio kratkoću, na koju je nagonio telefon. Sa uvođenjem telefona, dužina razgovora između pretplatnika je bila ograničena na 3 ili 5 minuta, zavisno od toga da li se razgovor obavlja u poslovno vreme ili uveče.
Međutim, i pored svega toga, početni broj od oko 50 pretplatnika početkom 1898. godine povećao se na oko 100 do jeseni 1899. godine. Prvog septembra 1899. godine je beogradska telefonska centrala zvanično puštena u javni saobraćaj. Već krajem iste i početkom sledeće godine bilo je 200 pretplatnika, što je u tom trenutku bio pun kapacitet centale.
U do 1902. godine otvorene su centrale i u Požarevcu, Dubravici, Smedrevu, Ćupriji, Nišu, Vladičinom Hanu, Obrenovcu, Šapcu, Golupcu, Dobri, Valjevu, Vranju, Leskovcu, Ristovcu, Surdulici, Ivanjici, Paraćinu, Boljevcu, Ubu i Velikom Gradištu.
Beogradska Glavna telefonska centrala je 1902. proširena na 1.000 brojeva, da bi 1908. godine bila izgrađena nova telefonska centrala u Kosovskoj ulici sa kapacitetom do 6.000 brojeva. Ova centrala je otpočela sa radom 1910. godine, ali zbog Balkanskih ratova je do 1914. godine ukupan broj priključaka iznosio oko 2.600.
Milorad Jovanović, autor knjige „Arheologija srpske telefonije“
broj 101. oktobar 2013.