Ignjacio Sančez, madridski hematolog kaže da su se uporedo sa mobilizacijom protiv privatizacije zdravstva po bolnicama počeli organizovati plenumi, koji nisu okupljali samo osoblje bolnica nego i pacijenate i građane. “Svi zajedno počeli smo da raspravljamo zašto je bitno očuvati zdravstvo javnim i kako ga možemo odbraniti”, kaže on.
Španija je, kao i većina južnih zemalja evrozone, prihvatila drastične mere štednje kako bi smanjila državni deficit. Jedna od mera obuhvata i privatizaciju zdravstvenog sistema, što je izazvalo talas nezadovoljstva građana i zaposlenih u zdravstvu. Taj talas, nazvan „Belom plimom“ (marea blanca) okupio je od početka 2013. godine niz sindikata, udruženja, organizacija, inicijativa i građana koji se sve artikulisanije zalažu za javno upravljanje zdravstvenim sistemom kao temeljnim javnim dobrom. O borbenosti tradicionalno apolitičnih doktora, krizi demokratskog upravljanja i solidarnosti svih građana kao neophodnom preduslovu borbe razgovarali smo sa doktorom Ignjacijom Sančezom (intervju objavljujemo pod pseudonimom) iz madridske Opšte bolnice „La Paz“.
Zbog čega je pokrenut štrajk u zdravstvenom sektoru u Madridu?
I. Sančez: Grad Madrid je doneo odluku da „spasi“ zdravstvo tako što će privatizovati njegov sistem upravljanja. U Španiji zdravstvenim sistemom upravljaju gradovi, a gradska uprava Madrida je već privatizovala ne-sanitarne servise, poput održavanja i prehrane, u bolnicama. Sada žele učiniti isto i sa čitavim sistemom upravljanja. Kolektivi zaposlenih, pre svega doktora, usprotivili su se toj odluci smatrajući da bi to bila klinička smrt javnog zdravstva. Naime, unutar javnog sistema zdravstva postoji jedan visok stupanj autonomije u radu doktora koja bi se, u slučaju privatizacije zdravstva, potpuno narušila jer bi odjednom ta autonomija postala podređena režimu štednje koji nameće privatnička logika – štednja na materijalima, opremi, usluzi, radnoj snazi… Zbog toga se sa odlukom o privatizaciji zdravstva menja i cela logika obavljanja medicinskih usluga. Jer javnim novcem ne možete opsluživati dva gospodara – pacijente i privatne firme. U Španiji već postoji jedan primer bolnice koja je privatizovana na taj način u okolini Valensije. To je bila katastrofa, troškovi su se drastično povećali.
Zašto gradske vlasti ipak žele da privatizuju upravljanje ako se taj model pokazao kao katastrofalan?
I.Sančez: Zato jer postoje privatne kompanije koje su, pomoću vlade, zarađivale jako puno tokom građevinskog buma. Na primer, pre nekoliko godina je Grad Madrid platio građenje sedam novih bolnica koje uopše nisu bile potrebne. One ni dan danas ne funkcionišu unutar primarnog sistema zdravstva, već samo na nivou sekundarnog. Gradska uprava se zbog toga zadužila, moraju da otplaćuju kredit sljedećih 20-25 godina. Sada, kada je tržište nekretnina u krizi, postavlja se pitanje kako politička stranka (Partido Popolar, Narodna stranka, trenutno na vlasti) može i dalje činiti usluge svojim „prijateljima“ koji joj plaćaju izborne kampanje. Iste firme koje su sudelovale u izgradnji tih sedam bolnica danas se spominju kao mogući privatnici koji bi njima i upravljali. Zbog svega toga rezovi u zdravstvu sledećih godina mogu biti samo veći, jer nema dovoljno novca da se zadovolji i zdravlje građana, i dugovi Grada i profit privatnih firmi.
Kako se razvila borba za očuvanje javnog zdravstva?
I.Sančez: Predlog da se privatizuje tih sedam novih bolnica u Madridu doveo nas je do toga da smo se zapitali šta da učinimo. Godinu dana ranije, kada je vlast ukinula zdravstveno osiguranje imigrantima, što se pokazao kao tek prvi korak u ukidanju univerzalnog javnog zdravstvenog sistema, mi doktori smo ćutali. Tu postoji dublji problem koji zahvata nas lekare, kao tipične pripadnike srednje klase. To je društvena klasa bez kulture revolucionarne političke borbe. Jedina politička kultura koju posedujemo je, naravno, ona za odbranu naših radničkih interesa. Međutim, sa ovom novom mobilizacijom protiv privatizacije zdravstva počeli su se po bolnicama organizovati plenumi, koji nisu okupljali samo osoblje bolnica nego i pacijenate i građane. Počeli smo svi zajedno da raspravljamo zašto je bitno očuvati zdravstvo javnim i kako ga možemo odbraniti. Glavna parola ove mobilizacije je „zdravstvo se ne prodaje, ono se brani“ (La sanidad no se vende, se defiende).
Dakle, doktorska klasa se ipak politizovala?
I.Sančez: Mislim da je, uprkos najnovijem procesu, politička dimenzija problema i dalje nedovoljno naglašena, jer se ne radi samo o problemu upravljanja javnim servisom. U suštini je reč o problemu same demokratije. Na primer, doktori su se obratili gradskoj skupštini, gde narodna stranka ima apsolutnu većinu, sa zahtevima koji se ne tiču samo radničkih prava nego i pitanja modela javnog upravljanja zdravstenim sistemom. Na to je gradska uprava odgovorila da može pregovarati o radničkim zahtevima, ali ne i o modelu upravljanja zdravstvenim sistemom. Ta frustracija, ta nemogućnost dijaloga o temeljnom pitanju, dovela nas je do toga da se mobilizujemo na razne načine – kroz manifestacije, štrajkove, javne tribine, uključivanje građana u borbu,… Dakle sve ono što se danas naziva „Belom plimom“. Zanimljiv primer borbe je bio da smo jednom novac koji dobijamo od sindikata tokom štrajka donirali udruženju koje je pokrenulo ustavnu tužbu protiv gradske odluke da privatizuje zdravstvo. Budući da za tu tužbu trebaju sredstva za plaćanje advokata i slično, mi smo u štrajku skupljali novac za njih. To su situacije koje su nove, koje nisu postojale pre „Bele plime“.
Kako su zaposleni u zdravstvu učinili taj korak i povezali se sa građanima?
I.Sančez: Odlučujuće je bilo pokretanje ankete među građanima vezane za predlog gradske uprave da privatizuje zdravstvo. Anketirano je skoro milion građana, od kojih je 99 posto odgovorilo da želi javni zdravstveni sistem kojim se upravlja javno. Tokom pet dana sprovođenja ankete mnogi građani su došli u bolnice, podržali nas i ponudili svoju pomoć u aktiviranju građana kako bi odziv na anketu bio veći. Povezali smo se sa udruženjima pacijenata, ljudi su bili po 24 sata u bolnici, direktor bolnice je zažmurio na jedno oko i dopustio da na poslednjem spratu u jednoj prostoriji imamo plenume i izrađujemo transparente za demonstracije… Mobilizacija je bila jako, jako velika.
Koji bi bio alternativni način upravljanja bolnicama, da se one ne privatizuju?
I.Sančez: Razradili smo i prezentovali gradskoj upravi alternativu privatizaciji na tehničkom nivou upravljanja, a to je da bi najefikasniji oblik upravljanja bio da zaposleni svakog odeljka sudeluju u upravljanju svojim ogrankom. Ako doktori sami upravljaju svojim odeljkom mogu to činiti jeftinije, jer najbolje znamo šta nam je potrebno i šta nam je najnužnije. Ako moramo štedeti tačno znamo gde možemo uštedeti, a gde ni slučajno ne smemo. Ako, međutim, odeljkom upravlja privatna kompanija na nivou cele bolnice, oni to sigurno neće znati nego će im jedina bitna stvar biti ušteda po svaku cenu. To je ta razlika, a ono što je bitno u tome je da mi, radnici u zdravstvu, želimo preuzeti odgovornost u upravljanju.
Preuzeto sa H-altera