Ljudi koji se bave mojom profesijom ulažu divovske napore da izbegnu kongrese, simpozijume i intervjue o opsesivnoj temi evropskog identiteta. Ovo pitanje nije novo, ali je postalo goruće poslednjih godina, u vreme čestog poricanja postojanja ovog identiteta.
Mnogi od onih koji odbacuju evropski identitet uglavnom su neopterećeni kulturnim bagažom, osim gotovo urođene ksenofobije koja bi želela da vidi kontinent podeljen na krpež sićušnih domovina. Oni nisu svesni da je to identitet koji je nastajao od osnivanja Univerziteta u Bolonji (1088) i „lutajućih sveštenika“ svih fela, koji su tumarali kontinentom od univerziteta do univerziteta – iz Upsale u Švedskoj do Salerna u Italiji – komunicirajući na jedinom zajedničkom jeziku koji su znali, latinskom. Evropski identitet, kako se čini, vide samo obrazovani ljudi. To je žalosno, ali i to je neki početak.
S tim u vezi, želeo bih da citiram nekoliko pasusa iz Prustovog Pronađenog vremena. Scena se odvija u Parizu u vreme Prvog svetskog rata. Noću, grad je u strahu od cepelina koji lebde nad krovovima. Ljudi krive mrske Švabe za razne strahote. Pa ipak, ove Prustove stranice odišu germanofilskim duhom koji se provlači kroz razgovor protagonista.
Šarli je germanofil, iako njegovo divljenje za Nemce po svemu sudeći nema toliko veze sa kulturnim afinitetima koliko sa njegovim seksualnim sklonostima: „’Naše divljenje za Francuze ne znači da treba da omalovažavamo svoje protivnike; tako vređamo sebe. Vi ne znate kakav je vojnik nemački vojnik, vi koji ga niste videli kao ja, dok maršira na paradi.’ Vraćajući se na ideal muškosti o kojem mi je govorio u Balbeku… rekao mi je: ‘Vidite, vrhunski je i stamen momak taj švapski vojnik, snažno, zdravo biće, koji misli samo na slavu svoje zemlje, Deutschland über alles.’“
Ostavimo Šarlija i književne reminiscencije iz njegovog pronemačkog govora i pređimo na Sen-Lua, hrabrog vojnika koji kasnije gine u borbi. „Sen-Lu, pokušavajući da mi predoči određene suprotnosti svetlosti i senke koje su bile ‘čarolije njegovog jutra’… nije prezao od aluzija na neku stranicu Romena Rolana, ili čak Ničea, sa nezavisnošću kakva se sreće kod ljudi koji su bili u rovovima, i koji se, za razliku od onih koji su ostali u pozadini, nikada nisu nimalo plašili da izgovore neko nemačko ime… Sen-Lu mi je pričao o nekoj melodiji Šumana, dao mi je naslov samo na nemačkom i odmah mi rekao, bez ustezanja, da je u zoru kada je začuo prvi cvrkut ptice sa ruba šume, bio oduševljen kao da mu je ova ptica govorila o onom ‘veličanstvenom Zigfridu’ koga se nadao da će slušati posle rata.“
Ili: „Saznao sam da je Rober de Sen-Lu ubijen dva dana po povratku na front, štiteći povlačenje svojih ljudi. Nije bilo čoveka koji se manje od njega hranio mržnjom čitavog naroda… Poslednje reči koje sam čuo iz njegovih usta, šest dana pre toga, bili su one sa početka Šumanove pesme, koju mi je pevušio na stepeništu, na nemačkom, ali sam zbog suseda morao da ga ućutkam.“
I Prust užurbano dodaje da ni tada u francuskoj kulturi ništa nije zabranjivalo proučavanje nemačke kulture, koja se mogla pratiti uz malo predostrožnosti: „Jedan profesor je napisao izvanrednu knjigu o Šileru, i o tome su pisale novine. Ali pre nego što je progovorio o autoru knjige, recenzent je napisao, kao da je to dozvola za objavljivanje, da je bio na Marni, u Verdenu, da ima pet odlikovanja i da su mu poginula dva sina. Posle toga je pohvalio jasan stil i dubinu knjige o Šileru, koji se mogao opisati kao ‘veliki’ samo ako umesto ‘taj veliki Nemac’ napišete ‘taj veliki Švaba’.“
To je ono što čini osnovu evropskog kulturnog identiteta: trajni dijalog između literatura, filozofija, muzičkog i pozorišnog stvaralaštva. To nije nešto što jedan rat može da izbriše. I upravo je taj identitet temelj zajednice koja se opire najvećim barijerama, onim jezičkim.
Umberto Eko