Iako je umesto „jednog od najvećih solarnih parkova na svetu“ Srbija od kompanije „Securum Equity Partners“ dobila samo tužbu, u nadležnom Ministarstvu kažu da je interes za instalisanje kapaciteta za crpljenje sunčeve energije veliki. Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandskog konsultantskog preduzeća GreenMonkeys savetuje svima koji grade ili rekonstruišu poslovni ili stambeni prostor da već sada planiraju solarne panele i provuku strujne kablove od električnog brojila do krova, a krov na južnoj strani ostave slobodan za „grejalicu“ na sunce.
Najveće srpske solarne elektrane su one kod Leskovca i Merdara. Ovaj segment obnovljivih izvora energije uglavnom se svodi na manje sisteme, pionirske poduhvate na krovovima škola, pojedinih institucija i privatnih zgrada. Proletos je iz slovačke kompanije „Prima energy“, prilikom polaganja kamen-temeljca za izgradnju prve solarne elektrane u Vojvodini, najavljeno da će ona početi sa radom u septembru, ali otvaranje se još čeka. Istovremeno, Srbija nema proizvodnju solarnih panela, a sudeći prema aktuelnim tendencijama u svetu malo je verovatno da će je i biti.
Prodor s istoka
Ruže, naime, trenutno ne cvetaju ni postojećim proizvođačima solarnih panela na Zapadu. Samo tokom prošle godine, oko 50 velikih svetskih proizvođača opreme za solarne elektrane je bankrotiralo, dok su drugi izbacili solarne panele iz svog proizvodnog asortimana. Među njima je i nemački gigant “Simens” koji je najavio izlazak iz poslova sa solarnom energijom i fokusiranje na vetar i hidroelektrane kao obnovljive izvore energije. U ovom konglomeratu objašnjavaju da su se na takav korak odlučili u okviru širih nastojanja da povećaju produktivnost i efikasnost, a da očekivanja u poslovima sa solarnom energijom nisu ispunjena zbog, između ostalog, velikog pritiska cena na tržištima.
Manji proizvođači, koji nisu imali mogućnost da se preorijentišu na druge poslove, zatvorili su fabrike. U Hrvatskoj, koja je donedavno prednjačila u izradi solarnih ćelija u ovom delu Evrope, zatvoreno je nekoliko pogona. Stručnjaci ovakav trend objašnjavaju ogromnom konkurencijom na tržištu, pre svega proizvođača sa Dalekog istoka.
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandskog konsultantskog preduzeća GreenMonkeys objašnjava za B&F da velike kineske firme konkurišu jedne drugoj i obaraju cene neverovatnim tempom. „U situaciji kada cena proizvoda pada 12-20 odsto godišnje, treba biti jako spretan pa uspeti zaraditi na tome“, kaže Svitlica.
Kineska industrija solarne opreme je tokom prethodne decenije rasla velikom brzinom i danas zauzima oko 70 odsto svetskog tržišta. Evropska unija je čak pokrenula anti-damping istragu uvoza kineskih solarnih panela pošto se evropska industrija požalila da paneli iz Kine stižu po ceni ispod tržišne.
Darko Bjelopavlić, konsultant za pitanja solarnih panela i energije i koordinator portala „solarnipaneli.org“ slaže se da je loše poslovanje evropskih kompanija u ovoj oblasti posledica surovog tržišta solarnih panela, jake konkurencije azijskih kompanija, a verovatno i loših kreditnih uslova koji su učinili da neke zemlje budu loše tržište ovih proizvoda. “Danas mogu opstati samo oni koji stalno usavršavaju svoj proizvod i za specifikovani kvalitet daju najnižu cenu. Velika se energija ulaže u istraživanje solarnih ćelija sa većom efikasnošću i istovremeno jeftinijom proizvodnjom”, kaže Bjelopavlić dodajući da solarna tehnologija, proizvodnja i eksploatisanje svakako imaju budućnost jer društvo počinje da prepoznaje potrebe za solarnim konvertorima, odnosno pogodnostima i prednostima koje nude.
„Tržište se tek razvija, bar na Balkanu, dok je u savremenom svetu postalo uobičajeno imati neki panel na kući, vikendici ili kamp prikolici. Potrebe za energijom su i dalje velike te ima mesta za sve obnovljive izvore energije. Energija iz fosilnih goriva je limitirana kako proizvodnim kapacitetima tako i rezervama, a najbolji način da se taj nedostatak premosti pruža solarna energija”, tvrdi ovaj sagovornik B&F.
Nemačka daleko, Japan još dalje
Tempo razvoja ovog dela “zelene energije”, kao uostalom i većine drugih investicija, u najvećoj meri zavisi od isplativosti. Saša Svitlica objašnjava da masovna instalacija solarnih panela u nekoj zemlji počinje kada se investicija isplati za šest do 10 godina. Ta kalkulacija zavisi od nekoliko faktora. Prvi je količina svetla. Srbija, primera radi, ima 40 odsto više sunčanih sati nego Nemačka, što znači da za istu proizvodnju struje u Srbiji treba 40 odsto manji solarni sistem, što za isti procenat spušta i cenu. Drugi važan faktor je cena struje koju plaćaju potrošači. U Nemačkoj je ta cena 23 evrocenta po kilovat-satu, a u Srbiji pet evrocenti. To znači da se, primećuje Svitlica, isti sistem u Nemačkoj isplati četiri puta brže.
Koliko se brzo sistem isplati zavisi i od nivoa subvencija. „Subvencije u Nemačkoj su bile dosta visoke, ali sada sve više padaju jer cena solarnih sistema pada i tržište može da radi i bez subvencija“, kaže Svitlica, dodajući da je najveća subvencija na svetu trenutno u Japanu: 43 evrocenta po kilovat-satu. Razlog je Fukušima. „Sva 54 nuklearna reaktora u Japanu su zatvorena i pitanje je da li će ih ikada ponovo pokrenuti. Taj ogroman nedostatak struje treba nadomestiti, i zato je vlada uvela ovu subvenciju. Kao rezultat, Japanci su počeli da postavljaju solarne panele neverovatnim tempom, odnosno rast iznosi 120 odsto godišnje“.
Iako je cena električne energije u Srbiji među najnižim u Evropi, Svitlica tvrdi da se ulaganje u solarne panele i ovde ipak isplati. U ovom trenutku rok isplate jeste suviše dugačak, Svitlica ga procenjuje na oko 20 do 25 godina, ali „ne treba zaboraviti da cene ubrzano padaju svake godine i da ono što je ove godine neisplativo, sledeće je skupo, godinu posle toga isplativo na duži rok, a posle toga jeftino“.
On kao primer navodi plazma televizore čija je cena 2001. dostizala 26.000 evra, a danas su dostupni gotovo svačijem džepu. „Solarni paneli su elektronika i zakon padanja cena važi na isti način kao i za kompjutere i televizore“, kaže Svitlica. Zato on savetuje sve one koji nameravaju da grade ili rekonstruišu poslovni ili stambeni prostor da već sada planiraju solarne panele i provuku strujne kablove od električnog brojila do krova, a krov na južnoj strani ostave slobodan.
On procenjuje da će se pad cena nastaviti. Do sada su evropske zemlje kao Nemačka, Italija i Španija bile vodeća solarna tržišta zbog subvencija. Sada se trend okreće na Aziju i uskoro Severnu i Južnu Ameriku i konačno na Afriku. Svaki put kada se tržište proširi, povećava se kapacitet i cene još više padaju. To, zauzvrat, povećava tržište i tako nastaje vrzino kolo padajućih cena. „Odlična vest za zemlje poput Srbije“, zaključuje Svitlica.
U opticaju krupni ulozi
Prema rečima Darka Bjelopavlića, uvođenje solarne energije u Srbiji dosad je išlo polako, ali „oprezno i trezveno“. Prvi razlog koji je u velikoj meri stopirao investicije minulih godina bio je nekonkurentnost feed-in tarife u odnosu na zemlje Evrope. U Srbiji je, naime, bila fiksna vrednost za subvencionisanu cenu struje iz solarnih panela i to 23 evrocenta po kilovat-satu, bez razlike da li je reč o sistemu na zemlji ili na objektu. To je odbijalo investitore jer su investiciono atraktivne zemlje poput Nemačke, Češke, Italije ili Španije imale daleko veće i povoljnije tarife uz dodatne povoljnosti banaka i/ili samih država.
„U svetu solarnog biznisa važi gledište da ako je povrat uloženog kapitala odnosno ROI manji od 10 odsto, ne treba investirati. Sa tadašnjim cenama opreme za solarne elektrane mi smo imali vreme povraćaja novca između 9,5 i 11,5 godina, uz loše kreditne uslove. Takođe, svuda je vreme trajanja otkupa ili podsticajni periodi bilo 20 ili čak 25 godina, ređe 15, dok u je Srbiji bilo i ostalo 12 godina“, kaže Bjelopavlić. Treba, dodaje on, pomenuti i zakonsku regulativu i veliki broj dozvola koje su činile da se čeka i po godinu dana za pokretanjem gradnje. „Na žalost, danas investitor nema garanciju da će država sklopiti ugovor sa njim iako je pribavio sve potrebne dozvole i garancije. To dodatno otežava investiranje, ali i upućuje da samo krupni ulozi budu u opticaju“.
„Prema tome, u Srbiji će se graditi sistemi većih snaga, 100-500 kilovata, ređe jedan megavat, ali i oni manji, 30-50 kilovata. Interesovanja ima među građanima, posebno za sisteme na krovovima snage 10 do 30 kilovata. Dodatno interesovanje su pokazale neke fabrike koje bi na svojim halama postavile solarne sisteme i tako u budućnosti sebi smanjile račun za struju“. Ovo, dodaje Bjelopavlić, može biti interesantna tema za razmišljanje, da se budućim investitorima ponudi takva solucija: oni se povežu na mrežu, troše tu energiju, a da višak, ako ga bude bilo, prodaju EPS-u.
Sunčana strana Srbije
Za sticanje statusa povlašćenog proizvođača energije iz energije sunca vlada veliko interesovanje investitora, a kapacitet je skoro popunjen – preostalo je oko 200 kilovata za elektrane snage do 30 kilovata, kažu za BiF u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine, ističući da se isti postupak primenjuje prema svim investitorima u okviru kvote od 10 megavata definisane za povlašćene proizvođače koji koriste solarnu energiju. Ipak, zbog ograničenog kapaciteta i velikog interesovanja, nisu svi podnosioci zahteva dobili pravo na status privremenog povlašćenog proizvođača.
Od stupanja na snagu nove uredbe u aprilu ove godine izdato je ukupno 43 pozitivnih rešenja, od čega tri za status povlašćenog proizvođača i 40 privremenih statusa i to:
– na krovu do 30 kilovata: 30 pozitivnih rešenja
– na krovu od 30 kilovata do 500 kilovata: devet pozitivnih rešenja
– na zemlji: četiri pozitivna rešenja
Za one proizvođače koji ne dobiju status povlašćenog proizvođača, a imaju višak energije, postojaće mogućnost da te viškove prodaju “EPS snabdevanju“, po ceni po kojoj EPS nabavlja ili proizvodi električnu energiju.
Takođe, u zavisnosti od finansijskih mogućnosti države i rasta BDP-a, od 2014. godine će se razmotriti eventualno povećanje kvote za solarnu energiju, u okviru cilja postavljenog do 2020. godine, najavljuju u resornom ministarstvu.
Država, inače, ograničava podsticaje na 10 megavata. Prema novim uredbama od februara ove godine, kvota je sa postojećih pet proširena za još pet megavata. Drugim rečima, u sadašnju kvotu od 10 megavata uračunata je i stara kvota od pet megavata.
Prema Uredbi o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije i Uredbi o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije, država subvencioniše tri kategorije solarnih elektrana:
1. na objektu snage do 30 kilovata, ukupno dva megavata;
2. objektu snage od 30 kilovata do 500 kilovata, ukupno dva megavata
3. na zemlji, ukupno šest megavata.
Osim navedenih podsticaja, država trenutno nema drugih linija za podršku solarnim elektranama.
Biljana Vukajlović