Ako provedete neko vreme u društvu ljudi zaduženih za monetarnu politiku, čućete kako se stalno ponavlja jedna reč – „normalizacija“. Većina tih zvaničnika, ali ne svi, shvata da sada nije vreme za stiskanje, da u ovom trenutku kredit mora da bude lak a kamatne stope niske. Pa ipak, ljudi u tamnim odelima sa nestrpljenjem očekuju dan kada će moći da se vrate svom uobičajenom poslu i kada će oteti činiju s punčom čim se žurka zagreje.
Ali šta ako svet u kojem živimo poslednjih pet godina predstavlja novo normalno? Šta ako depresijski uslovi budu potrajali, ne još godinu-dve dana, nego decenijama. Možda mislite da su ovakve spekuliacije nešto čime se bavi radikalna margina. One zaista jesu radikalne, ali nisu toliko marginalne. Mnogi ekonomisti flertuju sa ovakvim idejama već neko vreme. A sada su se te ideje preselile u mejnstrim. Zapravo, argumenti u prilog „sekularne stagnacije“ – permanentnog stanja u kojem je depresirana privreda normalna, sa kratkim i retkim epizodama pune zaposlenosti – nedavno su ozbiljno izneti na jednom uglednom skupu, MMF-ovoj velikoj godišnjoj istraživačkoj konferenciji. A čovek koji ih je izneo bio je glavom i bradom Lari Samers. Jeste, onaj Lari Samers.
A ukoliko je g. Samers u pravu, sve što su ugledni ljudi govorili o ekonomskoj politici je netačno, i ostaće netačno još dugo.
G. Samers je počeo od činjenice koja bi trebalo da bude očigledna, ali je često zanemarena: finansijska kriza koja je pokrenula Veliku recesiju sada je daleko za nama. Zaista, po većini merenja, završila se pre više od četiri godine. Pa ipak, naša ekonomija je i dalje depresirana.
Zatim je istakao još nešto: pre krize smo imali ogromne mehure nekretnina i duga. Međutim, čak i uz ogromnu potrošnju pokrenutu mehurima, opšte ekonomsko stanje bilo je srednje žalosno – tržište rada je bilo okej ali nije bilo sjajno, a bum nikada nije dovoljno snažan da proizvede značajan inflatorni pritisak.
G. Samers je iz toga izvukao zanimljivu pouku: mi imamo, rekao je on, ekonomiju čije je normalno stanje zapravo stanje nedovoljne tražnje – u najmanju ruku stanje blago depresirane ekonomije – koja se približava punoj zaposlenosti isključivo kada je pogura neki mehur.
Ja bih dodao još neke dokaze. Pogledajte dug domaćinstava u odnosu na prihode. Taj odnos je bio prilično stabilan od 1960. do 1985, ali drastično je i nezaustavljivo rastao od 1985. do 2007, kada je nastupila kriza. Međutim, iako se domaćinstva sve više zadužuju, ekonomske performanse tokom čitavog perioda bile su u najboljem slučaju osrednje, a potražnja nije pokazala nijedan znak da ide ispred ponude. Gledajući unapred, očigledno se ne možemo vratiti na stanje konstantno rastućeg duga. Ali to podrazumeva slabiju potrošačku potražnju – a kako da se bez nje vratimo na punu zaposlenost?
Ponavljam, dokazi ukazuju na to da je blaga depresija postala prirodno stanje naše ekonomije, a kratke epizode prosperiteta javljaju se samo usled mehura i neodrživog zaduživanja.
Zašto se to dešava? Jedan mogući odgovor jeste usporeni rast stanovništva. Rastuća populacija stvara potražnju za novim kućama, novim poslovnim zgradama i tako dalje; kada se rast uspori, potražnja opada. Radno sposobno stanovništvo u Americi naglo je poraslo 1960-ih i 1970-ih, kako su stasavali bejbi-bumeri, a radna snaga rasla je čak i brže jer su žene ulazile na tržište rada. Sve je to sada iza nas. I možete da vidite posledice: čak ni u jeku mehura nekretnina nismo izgradili ni približno toliko kuća kao sedamdesetih.
Još jedan mogući faktor je uporan trgovinski deficit, koji se pojavio 1980, koji je od tada fluktuirao ali nikada nije nestao.
Zašto je sve ovo važno? Jedan odgovor je da guverneri centralnih banaka treba da prestanu da pričaju o „izlaznim strategijama“. Laki novac bi trebalo da bude tu još dugo, kao što verovatno i hoće. To, s druge strane, znači da možemo da zaboravimo sve one jezive priče o državnom dugu, koje otprilike kažu, „To možda nije problem sada, ali sačekajte samo da kamatne stope porastu.“
Iz šire perspektive, ako naša ekonomija ima stalnu tendenciju ka depresiji, živećemo po obrnutim pravilima depresijske ekonomije – u kojoj je vrlina porok a razboritost ludost, gde od pokušaja da se uštedi (uključujući pokušaje smanjenja budžetskog deficita) svi imaju samo štetu – i to dugo.
Znam da mnogi mrze ovakve priče. To vređa njihov osećaj za ispravnost, čak i osećaj za moral. Ekonomija bi trebalo da se bavi donošenjem teških odluka (na račun drugih, naravno). Ona ne treba da ubeđuje ljude da troše više.
Ali kao što je rekao gospodin Samers, kriza „nije gotova dok se ne završi“ – a ekonomska realnost je takva kakva je. Trenutno se čini da je to realnost u kojoj će depresijska pravila važiti još vrlo dugo.
The New York Times, 17.11.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.11.2013.