/ Blogovi / SAD – Iran: Mržnja iz računa
BiF Analize Čitajte B&F online

SAD – Iran: Mržnja iz računa

This post has already been read 5576 times!

Kako je tema ovog teksta odnos SAD i Irana to valja preskočiti milenijume iranske istorije sve do 1856. godine, kada su između Irana i SAD uspostavljeni diplomatski odnosi. Amerika je sve do 1909. godine bila uglavnom nezainteresovana za to područje, sve dok na strani iranskih pobunjenika u tzv. Ustavnoj revoluciji nije poginuo jedan Jenki. Americi se mora priznati da revnosno štiti svoje građane, naročito ako iza toga nazre i neki profit. Profit i ulazak u carstvo rastućeg značaja nafte, Amerikancima su na poslužavniku doneli sami Iranci. Tavoreći pod vlašću Britanije i Rusije poverovali su da bi Amerika mogla biti „Treća sila“ koja će ih osloboditi. Te stvari se ne rešavaju brzo, pogotovo ne na azijskom kontinetu, pa je valjalo čekati da na presto dođe šah Reza Pahlavi – prosvećeni monarh, koji se bez ustezanja bacio u naručje Amerikancima. Bez njih teško da bi ikada uspeo u svojoj želji da modernizuje zemlju koju su i Brtitanci i Rusi tretirali kao svoju koloniju. Amerikanci su bukvalno napisali ustav te nove prosvećene monarhije.

Kako je rasla tražnja i cena nafte tako je Iran postajao sve značajniji. Britansko-iranska kompanija AIOC je bila gazda u toj zemlji – najbolje se vidi po tome što je učešće u eksploataciji deljeno u srazmeri od 85 odsto kompaniji i samo 15 odsto iranskoj državi. Iranski predsednik vlade, Mohamad Mosadek (1951 – 53. godine), rešen da stane na put tom izrabljivanju, doneo je odluku o nacionalizaciji naftne industrije. Odluka je dočekana burnim nacionalnim konsenzusom, ali je istovremeno značila i kraj Mosadekove vlasti. Američka CIA, uz podršku britanske obaveštajne službe organizovala je udar u kojem je, tako se CIA hvalila, za samo 30.000 dolara investicija u korumpiranje vlasti uspela da sprovede akciju „Ajax“ i da smakne Mosadeka. Tek kad je sve završeno, Britanija je shvatila kako je Amerika „kolateralno“ preuzela vodeću ulogu u Iranu. Šah, koji je bio izbegao u Italiju, slavodobitno se vratio, a demonstranti su ga, sa sve Sorajom i belim Rolls Royce-om, na rukama odneli od aerodroma do dvora.

Siromašni Iran je dobio u to vreme značajnu američku pomoć od 1,2 milijarde dolara za rekonstrukciju. Od tada pa do 1970. godine počinje značajan ekonomski rast. Šah Reza Pahlavi se požalio američkom državnom sekretaru Henriju Kisindžeru kako bi rado kupio američko oružje ali nema novaca. Savet je bio krajnje jednostavan – podignite cenu nafte. Na toj ideji je nikao kartel naftaša OPEC (Organisation of Petroleum Exporting Countries), jer Iran ni slučajno ne bi mogao sam da sprovede dizanje cena. Amerika je profitirala dvostruko. Prvo je stekla dominantno mesto i u Iranu, te podizanjem svetske cene nafte ućarila i sama kao značajan naftaš.

Ponašajući se znatno perfidnije od Britanaca, ali ne manje otimački, Amerika je počela da biva sve omraženija zajedno sa svojim pulenom šahom Pahlavijem. Na talasu antiamerikanizma i omraze prema dinastiji je 1979. godine izbila nova revolucija, predvođena verskim poglavarom Homeinijem. To doba briljantno je opisano u romanu „Džamijska kuća“ Kadera Abdolaha koja je prevedena na preko dvadeset jezika (kod nas u izdanju Derete). Završilo se uništavanjem ekonomije i ratom sa Irakom. Taj rat (1980-88) je ostao zapamćen kao najveći sukob u drugoj polovini dvadesetog veka i neobuzdani dvoboj njihovih propagandnih službi. Njujork Tajms je sabrao broj mrtvih prema izveštajima u tamošnjoj štampi, pa je ispalo da je pobijeno više ljudi nego što obe države imaju stanovnika. Kontra udar agresivnoj politici bila je ekonomska blokada. Nemajući dovoljno domaćih rafinerijskih kapaciteta, Iran, jedan od najvećih svetskih naftaša, bio je prinuđen da jedno vreme po paklenim cenama uvozi švercovane naftne derivate.

Pod Ahmadinedžadom (izabran 2005. godine) paranoja je dobila svoj nuklearni oreol. Potpirivana veštom propagandom Izraela, postala je pretnja celom čovečanstvu. Uprkos nepojmljivom potencijalnom bogatstvu – drugi po rezervama gasa posle Rusije i peti o rezervama nafte, odnosno četvrti u svetu po energetskom zbiru – ekvivalentu nafte – Iran se našao u situaciji da pola veka živi u ekonomskom kolapsu. Da Kina, Indija i Pakistan nisu odbili da se pridruže sankcijama stanje bi bilo još tragičnije.

iran

Američki predsednik Obama je maja 2013. predložio skidanje sankcija Iranu, izuzev za strateške i vojne tehnologije. U avgustu iste godine za predsednika Irana izabran je razumni Hasan Rohani, sveštenik daleko posvećeniji politici. Ne treba zaboraviti da je Iran još uvek teokratska država i da će proći još dosta vremena dok se vrati na laičku političku elitu. No, proces je pokrenut i ako ga ne uguše odmah, svi su izgledi da će osećaj osvajanja slobode dovesti do daljih demokratskih promena i reformi. Po prvi put u svojoj istoriji Islamska republika Iran potpisala je 23. novembra jedan ugovor sa SAD. Reč je o skupu u Ženevi i Grupi 5+1 – SAD, Rusija, Kina, Francuska, Britanija plus Nemačka, na kojem je delegacija Irana prihvatila ograničenje i rigoroznu kontrolu njenog nuklearnog programa. To je potez novog predsednika Irana, Rohanija, koji pokušava da pridobije poverenje međunarodne zajednice. Dakako, reakcije nisu unisone. Izrael, Saudijska Arabija i američka desnica optužuju Iran da još jednom pokušava da izigra ceo svet. No to su nedvosmisleni gubitnici ako politika mira i saradnje počne da funkcioniše. OPEC podrhtava od straha da će nafta iz Irana, ako počne da teče, oboriti svetske cene, a time i njihove prihode. Vali Reza Naser, predsednik Džon Hopkins Univerziteta u Vašingtonu, Amerikanac iranskog porekla komentariše: „Iran i njegovi odnosi sa Zapadnim svetom stupili su na novi put… Ovaj, kao i svi drugi ugovori uvek može biti raskinut uz nepredvidive konsekvence, ali Ženeva ostaje prvi, veoma važan korak u uspostavljanju poverenja i promovisanja demokratije nakon 35 godina neprijateljstva.“

Malo ko govori kakav pakao protivnika treba predsednik Rohani da izdrži na domaćem tlu. Za preko pola veka vladavine ajatolaha stasale su generacije koje se čak bukvalno boje dojučerašnjih „đavola“ sa kojima se valja sprijateljiti. Udarni deo tih generacija su pripadnici revolucionarne garde koja oružjem i silom upravlja odbranom, i privredom, i svim u zemlji. Bilo kakva promena znači njihov gubitak vlasti, na šta neće lako pristati. Najznačajnija uloga u promenama pripada iranskoj dijaspori. Preko 1,3 miliona Iranaca živi širom sveta, a ponajviše u SAD. To su velikim delom najuspešniji građani Irana koji su pobegli pred nasiljem ajatolaha. Računa se da poseduju vrlo visoko obrazovanje, uticajne pozicije i bogatstvo od oko hiljadu i tristotine milijardi dolara. Spadaju među najjače svetske investitore sa oko 300 milijardi investiranih u privrede SAD, Kine i Evrope. Samo u Dubaiju se računa da investitori poreklom Iranci drže oko 200 milijardi dolara. Njihova materijalna moć daje im politički značaj i moguće poverenje sunarodnika. Oni mogu postati most između snažne verske politike i nimalo ugodnog svetskog finansijskog kapitala. Amerika će sasvim sigurno postati jedan od najznačajnih iranskih ekonomskih partnera, ali teško da će se ikada otresti omraze koju je zaslužila.

Ukupna trgovinska razmena između Irana i SAD u 2012. godini iznosila je svega 251 milijardu dolara. Uprkos delimičnom skidanju sankcija, ove godine je za prvih devet meseci razmena bila 230,8 milijardi izvoza (nafta, dakako) – i samo 2,2 milijarde uvoza. Toliko desetak Iranaca iz dijaspore obrće u svojim poslovima. Posle američkog naftnog embarga 2006. godine eksploatacija nafte je umanjena za 40 odsto, no i tako umanjena iznosila je 2,2 miliona barela dnevno; kada se embargu pridružila i Evropa, dnevna proizvodnja pala je na prosek od 750 hiljada barela dnevno. To je praktično značilo gubitak prihoda od oko 50 milijardi dolara godišnje, odnosno topljenje valutnih rezervi koje sada nisu dovoljne ni za pokriće uvoza za šest meseci. Ako se tome doda da je suluda monetarana spekulacija isterala kurs na preko 14.600 riala za 1 dolar, te da je inflacija dostigla stopu od 27 odsto, jasno je zašto Iranci kažu da su prinudno postali vegetarijanci. Pogled na takvo stanje iranske ekonomije jasno pokazuje zašto je moralo doći do politike zaokreta. Revolucija je počela intenzivno da jede svoju decu.

Predsednik Rohani i njegova politika su jedini mogući izbor. On vrlo dobro zna da će njegova zemlja morati još dugo da plaća posledice verskog izolacionalizma, pretnje i suprotstavljanja čitavom razvijenom svetu, no zna takođe da mu je bolje da to plaća naftom koja je ispod zemlje nego tragičnim zakopavanjem stanovnika pod zemlju. Iranske statistike navode da ima 85 hiljada bolesnih od raka, 45 hiljada hemofiličara, 23 hiljade zaraženih AIDS-om; da bi se oni lečili potrebno je da država ima što veće prihode da bi imala pristup efikasnim lekovima. Samo se mirnim putem i saradnjom sa razvijenim delom sveta može to postići. Sukob tvrde struje u Iranu i beskrupuloznog pritiska razvijenog sveta, odlučnog da izoluje radikalne snage i gleda kako zajedno sa njima propada i normalan svet, morao je da prestane. Iran ajatolaha, to nikada nijedna strana neće javno reći, poražen je i uništen. Izvući će se zahvaljujući naftnom bogatstvu koje je mirovalo pod zemljom dok su se ratne igre igrale na površini.

Obnova Irana mogla bi da bude ključni impuls opštem mlohavom izlazu iz krize, jer je u pitanju dramatično unazađena zemlja, ali u stanju da svoj oporavak finansira naftom koje ima u izobilju.
(Ovaj tekst je iz novog broja koji bi trebalo da izađe u drugoj polovini decembra)

dziva

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close